Срце које прима Божју реч није као бара која се испарава, нити као испуцала цистерна која губи своје благо. Оно је као планински поток, који се напаја на непресушном извору, и чије хладне, искричаве воде скакућу с камена на камен, освежавајући уморне, жедне и натоварене. Оно је као река која стално тече и текући постаје све дубља и шира, све док се њене животодавне воде не прошире по свој Земљи. Поток који певајући тече својим путем, оставља иза себе дарове зеленила и плодности. Трава на његовим обалама постаје сочнија, дрвеће се заодева бујнијим зеленилом, цвеће се множи. А када у лето земљу почну пржити усијани Сунчеви зраци, линија зеленила обележава речни ток. XC 109.2
Тако је и с правим Божјим дететом. Христова религија деловаће у њему као животодавно начело које све прожима; као жива, делотворна, духовна енергија. Када се срце изложи деловању небескиих утицаја истине и љубави, та начела поново се показују као потоци у пустињи, претварајући голу и суву земљу у плодно тло. - Историја пророка и царева (Prophets and Kings), стр. 233, 234. XC 109.3