»И цареви земаљски, и бољари, и богати, и војводе, и силни, и сваки роб, и сваки слободњак, сакрише се no пећинама и no камењацима горским; и говорише горама и камењу: падните на нас, и сакријте нас од лица онога што седи на престолу, и од гњева јагњетова.« (Откривење 6,15.16) Мар 295.1
Подругљиво исмевање је престало. Ућутале су усне које су лагале. Умукла је звека оружја и ратна вика. Ништа се сада не чује осим молитва, плач и нарицање. Са усана оних који су се малопре ругали отима се узвик: »Јер дође велики дан гнева његова, и ко може остати?« Грешници више воле да падну на њих стене него да сретну лице Онога кога су презрели и одбацили. Мар 295.2
Они познају тај глас који продире до ушију мртвих. Колико пута их је Његов благ и нежан глас позивао на покајање! Колико пута су га чули кроз дирљиве молбе пријатеља. Онима који су одбацили Његову милост неће бити ниједан други глас тако тежак и пун осуде као онај који је тако дуго преклињао: »Вратите се, вратите се са злих путева својих, јер зашто да мрете?« (Језекиљ 33,11) Исус каже: »Што звах, али не хтесте, пружах руку своју, али нико не мари, него одбацисте сваки савет мој и карања мојега не хтесте примити« (Приче 1,24.25). Овај глас буди сећања која би они хтели радо да избришу: презрене опомене, одбијене позиве и одбачена преимућства. Мар 295.3
У животу свих оних који одбацују истину има тренутака када се савест пробуди, када сећање износи мучне успомене живота пуног ли-цемерства, а душу мучи узалудно кајање. Али, шта је ово у поређењу са грижом савести онога дана када »дође погибао ваша као олуја« (Приче 1,27). Они који су хтели да убију Христа и Његов веран народ биће сведоци Његове славе. (GC 642-646) Мар 295.4