Наше је преимућство, како на јавном тако и на при-ватном богослужењу, да савијемо колена пред Господом приносећи му своје молитве. Исус, наш пример, „клек-нуо је и молио се”. И о ученицима се каже да су „кле-кли и молили се”. Павле је изјавио: „Преклањам колена своја пред Оцем нашега Господа Исуса Христа.” Јездра је клекнуо да би исповедио Богу грехе Израиља. Три пута на дан је Данило падао на колена, молио се и хва-лио Господа. ПMX 174.3
Право поштовање према Богу осећамо онда кад смо свесни Божје бескрајне величине и његове присутности. Ово осећање о Невидљивоме требало би дубоко да про-жима свако срце. Време и место молитве су свети, јерје тамо присутан Бог. Наше осећање поштовања можеда буде повећано нашим ставом и понашањем. Псалми-ста изјављује: „Име је његово свето, и ваља му се кла-њати.” Пс. 111, 9. Анђели покривају своје лице кад из-говарају то име. С каквим би поштовањем требало да изговарамо то име ми, пала и грешна бића? ПMX 175.1
Добро би било и за младе и за старе да размишљају о оним речима Светога писма које показују како треба да гледамо на место где је Бог присутан: „Изуј обућу своју с ногу својих”, гласио је Божји налог Мојсијукрај купине која је горела, „јер је место где стојишсвета земља.” Кад је Јаков видео анђела у сну, повикао је: „Зацело је Господ на овом месту, а ја не знах!” 1. Мојс. 28, 16. ПMX 175.2