U svom radu po crkvama apostol Pavle je u srcima novoobraćenika neumorno nastojao da podstakne želju da učine velike stvari za Boga. Često ih je pozivao da pokažu plemenitost. U govoru koji je održao efeskim starešinama o svom radu među njima, rekao je: „Sve vam pokazah da se tako valja truditi i pomagati nemoćnima, i opominjati se riječi Gospoda Isusa koju on reče: mnogo je blaženije davati negoli uzimati.’” (Dela 20,35) SPS 153.1
„Ovo pak velim”, pisao je Korinćanima: „Koji s tvrđom sije, s tvrđom će i požnjeti; a koji blagoslov sije, blagoslov će i požnjeti. Svaki po volji svojega srca, a ne sa žalošću ili od nevolje; jer Bog ljubi onoga koji dobrovoljno daje.” (2. Korinćanima 9,6.7) SPS 153.2
Skoro svi makedonski vernici bili su siromašni u svetskim dobrima, ali njihovo srce bilo je prepuno ljubavi za Boga i Njegovu istinu, pa su radosno davali da podupru Jevanđelje. Kada se u paganskim crkvama prikupljala pomoć za jevrejske vernike, Pavle je isticao velikodušnost obraćenika u Makedoniji kao primer drugim crkvama. U pismu korintskim vernicima apostol je usmerio njihovu pažnju na milost: „Dajemo vam pak na znanje, braćo, blagodat Božju koja je dana u crkvama Maćedonskima, da u mnogome kušanju nevolja suvišak radosti njihove i puko siromaštvo njihovo izobilova u bogatstvu prostote njihove. Jer po mogućstvu njihovu (ja sam svjedok) i preko mogućstva dobrovoljni bijahu, I s mnogijem moljenjem moliše nas da primimo blagodat i zajednicu službe k svetima.” (2. Korinćanima 8,1-4) SPS 153.3
Spremnost makedonskih vernika da se žrtvuju bila je posledica iskrenog posvećenja. Pokrenuti Duhom Božjim, „najprije sebe predaše Gospodu i nama” (2. Korinćanima 8,5), a zatim su bili spremni da dobrovoljno daju svoja sredstva za podupiranje Jevanđelja. Nije ih trebalo nagovarati na davanje; radovali su se što mogu da se odreknu čak i onoga što je njima potrebno, da bi zadovoljili potrebe drugih. Kada je apostol pokušao da ih obuzda, molili su ga da primi njihov dar. U svojoj jednostavnosti i iskrenosti, i u ljubavi prema braći, oni su se rado odricali i tako umnožavali plodove svoje velikodušnosti. SPS 154.1
Kad je Pavle poslao Tita u Korint da utvrdi lokalne vernike, tražio je da tu crkvu upozna sa milošću davanja, a u ličnom pismu upućenom vernicima dodao je i svoju molbu: „A vi kako ste u svemu izobilni”, molio ih je, „u vjeri, i u riječi, i u razumu, i u svakom staranju, i u ljubavi svojoj k nama — da i u ovoj blagodati izobilujete!” „A sad dovršite to i činiti, da kao što bi dobra volja htjeti tako da bude i učiniti, od toga što imate. Jer ako ima ko dobru volju, mio je po onome što ima, a ne po onome što nema.” „A Bog je kadar učiniti da je među vama izobilna svaka blagodat, da u svemu svagda svako dovoljstvo imajući izobilujete za svako dobro djelo… Da se u svemu obogatite za svaku prostotu koja kroz nas čini hvalu Bogu.” (2. Korinćanima 8,7.11.12; 9,8.11) SPS 154.2
Nesebična velikodušnost izazvala je u prvoj Crkvi mnogo radosti jer su vernici znali da njihov trud pomaže slanju evanđeoske vesti onima koji se nalaze u tami. Njihova plemenitost svedočilo je o tome da nisu uzalud primili Božju milost. Šta je osim posvećenja Duhom moglo proizvesti takvu velikodušnost? U očima vernika i nevernika bilo je to čudo milosti. (Dela apostolska, str. 215.216) SPS 154.3
„I ustavši otide u Sareptu; i kad dođe na vrata gradska, gle, žena udovica kupljaše ondje drva; i on je dozva i reče joj: ‘donesi mi malo vode u sudu da se napijem’. I ona pođe da donese; a on je viknu i reče: ‘donesi mi i hljeba malo!’” (1. O Carevima 17,10.11) SPS 155.1
Ovaj siromašni dom teško je pritiskala glad, toliko da su čak i oskudni obroci počeli da izostaju. Dolazak Ilije upravo onog dana kada je udovica strepela da će morati da odustane od borbe za preživljavanjem, stavio je njenu veru u snagu živoga Boga da se pobrine za njene potrebe na teško iskušenje. Međutim, čak i u krajnjoj nemaštini, posvedočila je svoju veru pokorivši se zahtevu stranca koji je zatražio da sa njim podeli poslednju mrvicu hrane. SPS 155.2
Odgovarajući na Ilijin zahtev da mu donese hranu i vodu, udovica je rekla: „Tako da je živ Gospod Bog tvoj, nemam pečena hljeba do grst brašna u zdjeli i malo ulja u krčagu; i eto kupim drvaca da otidem i zgotovim sebi i sinu svojemu, da pojedemo, pa onda da umremo.” (stih 12) Ilija joj je odgovorio: „Ne boj se, idi, zgotovi kako si rekla; ali umijesi prvo meni jedan kolačić od toga, i donesi mi, pa poslije gotovi sebi i sinu svojemu. Jer ovako veli Gospod Bog Izrailjev: brašno se iz zdjele neće potrošiti niti će ulja u krčagu nestati dokle ne pusti Gospod dažda na zemlju.” (stihovi 13.14) SPS 155.3
Nije mogao da zahteva veći ispit vere od ovoga. Udovica je i dotada postupala prema svim strancima ljubazno i velikodušno. A sada, bez obzira na patnje kojima bi izložila sebe i svog sina, uzdajući se u Boga Izrailjeva da će namiriti sve njene potrebe, ona je položila ovaj najveći ispit gostoprimstva, učinivši „kako reče Ilija”. (stih 15) SPS 155.4
Gostoprimstvo koje je Božjem proroku ukazala ova žena Feničanka bilo je divno, a divno je bila nagrađena i njena vera i njena velikodušnost. „I ona otide i učini kako reče Ilija; i jede i ona i on i dom njen godinu dana; brašno se iz zdjele ne potroši niti ulja u krčagu nesta po riječi Gospodnjoj, koju reče preko Ilije.” (stihovi 15.16)... SPS 155.5
Udovica iz Sarepte podelila je svoje poslednje ostatke sa Ilijom, a zauzvrat njen život i život njenog sina bio je sačuvan. I svima koji u vreme nevolje i nemaštine pokažu samilost i pruže pomoć onima kojima je pomoć još potrebnija nego njima, Bog je obećao veliki blagoslov. On se nije promenio. Njegova moć sada nije ništa manja nego u Ilijine dane. (Istorija proroka i careva, str. 83.84) SPS 156.1
Isus je bio u predvorju u kome su se nalazila spremišta za darove i pažljivo je posmatrao one koji su dolazili da prilože svoje darove. Mnogi bogataši donosili su velike sume koje su razmetljivo prilagali. Isus ih je sa žalošću posmatrao, ali ništa nije govorio o njihovim darovima. Ubrzo se njegovo lice razvedrilo kad je video siromašnu udovicu kako se tiho približava, kao da se boji da bude primećena. Dok su bogati i oholi prilazili da prilože svoje darove, ona se ponizno povukla i ostala po strani. Pa ipak, čeznula je da učini nešto za delo koje je volela ma kako to malo bilo. Gledala je dar u svojoj ruci. Bio je vrlo mali u poređenju sa darovima drugih, ali to je bilo sve što je imala. Čim je dobila priliku, brzo je ubacila svoje dve lepte i žurno se okrenula da ode. Međutim, dok je ovo činila, primetila je Isusa koji ju je pažljivo posmatrao. SPS 156.2
Spasitelj je pozvao svoje učenike i usmerio im pažnju na udovičino siromaštvo. Tada su reči Njegove pohvale doprle do njenog uha: „Zaista vam kažem: ova siromašna udovica metnu više od sviju.” (Luka 21,3) Suze radosnice ispunile su njene oči kada je osetila da je njen dar prihvaćen i cenjen. Mnogi bi joj savetovali da svoj mali poklon zadrži za svoje potrebe jer bi se u rukama dobro uhranjenih sveštenika izgubio među mnogim velikim darovima donesenim u riznicu. Međutim, Isus je razumeo njenu pobudu. Verovala je da je Bog odredio službu u Hramu i želela je da učini najviše što može da bi je podržala. Učinila je sve što je mogla i njeno delo trebalo je da postane spomenik koji će sačuvati sećanje na nju kroz sva vremena i biti njena radost u večnosti. Njeno srce je išlo sa njenim darom; njegova vrednost procenjena je, ne vrednošću novčića, već ljubavlju prema Bogu i zanimanjem za Njegovo delo koje je podstaklo ovaj čin. SPS 156.3
O siromašnoj udovici Isus je rekao da je „ubacila više od sviju”. Bogati su poklonili od svog bogatstva, a mnogi od njih da bi ih ljudi videli i poštovali. Njihovi veliki darovi nisu ih lišili udobnosti ili čak raskoši; nisu zahtevali nikakvu žrtvu i zato se po vrednosti nisu mogli uporediti sa udovičinom leptom. (Isusov život, str. 506.) SPS 157.1
Pobude daju karakter našim delima, stavljajući na njih pečat sramote ili visoke moralne vrednosti. Bog velika dela koja svako oko vidi i svaki jezik hvali ne uračunava u najvrednije. Male dužnosti obavljene radosno, mali darovi kojima se ne razmeće i koji, ljudski gledano, izgledaju bezvredno, često su najveći u Njegovim očima. Srce puno vere i ljubavi milije je Bogu od najskupocenijeg dara. SPS 157.2
Siromašna udovica dala je ono što joj je bilo neophodno za život da bi učinila tako malo. Lišila se hrane dajući te dve lepte za delo koje je volela. Učinila je to u veri, sa puno poverenja da njen nebeski Otac neće predvideti njenu potrebu. Njen nesebičan duh i detinja vera zadobili su Spasiteljevu pohvalu. SPS 157.3
Među siromašnima je mnogo onih koji čeznu da pokažu svoju zahvalnost Bogu za Njegovu milost i istinu. Oni žarko žele da podjednako učestvovuju u podupiranju Njegovog dela zajedno sa svojom imućnijom braćom. Njih ne treba obeshrabrivati. Neka i oni prilože svoje lepte u nebesku riznicu. Ako su date iz srca ispunjenog ljubavlju prema Bogu, ove će, naoko sitnice, postati posvećeni darovi i neprocenjive žrtve kojima se Bog raduje i daje blagoslov. (Isusov život , str. 506.507) SPS 157.4
Služba iz srca čini dar vrednim. Kada je Veličanstvo Neba postalo Dete i bilo povereno Mariji, ona nije imala mnogo da ponudi za taj dragoceni dar. Na žrtvenik je donela samo dve grlice, prinos kakav je dopušten siromašnima, ali je bio ugodna žrtva Gospodu. Ona nije mogla da žrtvovuje dragocenosti kao mudraci sa Istoka koji su došli u Vitlejem da se poklone Božjem Sinu; pa ipak, Isusova majka nije bila odbačena zbog svog malog dara. Gospod je gledao na spremnost njenog srca, a njena ljubav je taj prinos učinla prijatnim. Dakle, Bog će prihvatiti naš dar, ma kako mali, ako je to najbolje što imamo i ako je prinesen iz ljubavi prema Njemu. (R&H, 9. decembar 1890.) SPS 158.1