Sve što činimo treba da činimo drage volje. Svoje prinose treba doneti radosno i zahvalno, i dok ih prinosimo treba da kažemo: „Od Tebe smo primili i Tebi spremno dajemo.” Najskuplja služba koju možemo pružiti siromašna je u odnosu na dar koji je Bog dao našem svetu. Svakoga dana Hrist je naš dar. Bog Ga je dao svetu i On milostivo prihvata darove poverene ljudskim posrednicima za napredak Njegovog dela u svetu. Tako pokazujemo da smo prepoznali i priznali da sve pripada Bogu, apsolutno i potpuno. (MS 124, 1898.) SPS 180.1
Bog naročito ceni dar koji potiče od srca koje ljubi, čineći ga najuspešnijim u službi Njemu. Ako smo svoje srce predali Isusu, prinećemo Mu i svoje darove. Svoje zlato i srebro, svoj najdragoceniji zemaljski posed, svoje najveće umne i duhovne sposobnosti, dobrovoljno ćemo posvetiti Onome koji nas ljubi i koji je dao Sebe za nas. (Čežnja vekova, str. 39.40) SPS 180.2
Dođite Gospodu srca prepunog zahvalnosti za prošlo i sadašnje milosrđe, i pokažite svoju zahvalnost za bogatstvo Božje milosti donoseći Mu svoje žrtve zahvalnice, dobrovoljne prinose i žrtve za greh. (R&H, 4. januar 1881.) SPS 180.3
Bog je ljude načinio svojim posrednicima milosti, svojim saradnicima u velikom delu širenja Njegovog carstva na Zemlji; ali oni mogu da se bave ciljevima nevernog sluge i na taj način da izgube najveće prednosti koje su ikada dodeljene ljudima. Hiljadama godina Bog je radio preko ljudskih oruđa, ali iz tog posla, po svojoj volji, može da isključi sebične, one koji vole novac i lakome. On ne zavisi od naših sredstava i nije ograničen ljudskim izvršiocima. On će dovršiti svoje delo iako ne budemo imali nikakvog udela u njemu. Međutim, kome od nas bi bilo drago da Gospod to učini? SPS 181.1
Bilo bi bolje uopšte ne davati nego davati nevoljno; jer ako izdvajamo od svojih sredstava bez duha dobrovoljnog davanja, rugamo se Bogu. Imajmo na umu da sarađujemo sa Onim od koga zavisimo za svaki blagoslov, sa Onim koji čita svaku pomisao srca, svaku nameru uma. (R&H, 15. maj 1900.) SPS 181.2
„Ovo pak velim: koji s tvrđom sije, s tvrđom će i požnjeti; a koji blagoslov sije, blagoslov će i požnjeti. Svaki po volji svojega srca, a ne sa žalošću ili od nevolje; jer Bog ljubi onoga koji dobrovoljno daje.” (2. Korinćanima 9,6.7) Ako radimo u duhu ovog saveta, možemo da tražimo od Boga da nadgleda stanje naših prolaznih stvari. Možemo osetiti da dajemo samo deo od onoga što nam je povereno kao dar od našega Gospoda. SPS 181.3
Svi naši darovi trebalo bi da budu prineseni radosno jer dolaze iz fonda za koji je Gospod procenio da ga treba poveriti u naše ruke u svrhu obavljanja poslova za napredak Njegovog dela u svetu, kako bi se zastava istine vijorila na zemaljskim putovima i stazama. Kada bi svi, koji ispovedaju istinu, dali Gospodu ono što je Njegovo putem desetka, darova i prinosa, bilo bi hrane u kući Gospodnjoj. Razlog dobronamernosti više ne bi zavisio od nesigurnih darova, hirovitosti, niti bi se menjao prema nestalnim osećanjama ljudi. Božji zahtevi bili bi rado prihvaćeni, a Njegovo delo dobilo bi pravedan deo sredstava poverenih našim rukama. SPS 181.4
Da li je svaki verni pristav spreman da poveća deo darova koje treba da stavi u Gospodnju riznicu, a smanji svoj prinos za jednu tačkicu ili crticu? Kome on služi? Kome donosi dar? Onome od koga zavisi za svo dobro koje uživa. Onda neka niko od nas, koji primamo Hristovu milost, ne dovodi anđele u situaciju da nas se stide niti Isusa da se postidi nazvati nas braćom. SPS 182.1
Da li ćemo negovati nezahvalnost i pokazati je u svojoj škrtosti u davanju za Božje delo? Ne! Predajmo sebe kao živu žrtvu i sve svoje dajmo Isusu. To je Njegovo; mi smo Njegovo otkupljeno vlasništvo. Primatelji Njegove milosti, oni koji razmišljaju o golgotskom krstu, neće dovoditi u pitanje deo koji treba dati, već će osećati da je i najbogatiji dar nesrazmeran i nedostojan velikog dara jedinorodnog Sina beskonačnog Boga. Budu li se odricali, i najsiromašniji će naći način da nešto vrate Bogu. (R&H, 14. jul 1896.) SPS 182.2