„I sav zbor podiže glas svoj i povika; i plaka narod te noći. I svi sinovi Izraelovi gunđaše na Mojsija i na Arona; i reče im sav zbor: da je bar dao Gospod da pomremo u zemlji egipatskoj! Ili da je dao da smo pomrli u pustinji! Zar nas je Gospod doveo u ovu zemlju da pomremo od mača, da naše žene i deca naša postanu plen? Zar ne bi bilo bolje za nas da se vratimo u Egipat? I rekoše jedni drugima: hajde da uzaberemo sebi vođu i da se vratimo u Egipat! I tada Mojsije i Aron padoše na lice svoje pred svim zborom sinova Izraelovih.” IO 133.2
Izraelci nisu samo iskoristili priliku da izraze svoje prigovore protiv Mojsija, već su optužili i samoga Boga da se prevarno ponašao prema njima kada im je obećao zemlju koju nisu u stanju da zauzmu. Njihov buntovnički duh se ovde podigao tako visoko da su odlučili, zaboravljajući snažnu ruku Svemogućega koja ih je izvela iz zemlje egipatske i koja ih je do tada vodila nizom čuda, da izaberu sebi vođu koji će ih odvesti nazad u Egipat, u kojemu su bili robovi i pretrpeli tako mnogo teškoća. I zaista su postavili sebi vođu, odbacujući tako Mojsija, svoga strpljivog, napaćenog starešinu; a onda još ogorčeno gunđali na Boga. IO 133.3
Mojsije i Aron su pali na lice svoje pred Gospodom i prisutnosti celoga zbora da zatraže Božju milost prema buntovnom narodu. Njihovo očajanje i njihova žalost bili su suviše veliki da bi se rečima mogli izraziti. Ostali su ničice pred Gospodom bez reči. Halev i Isus su razderali svoje ogrtače da bi izrazili svoju najdublju žalost. „I oni progovoriše celom zboru sinova Izraelovih, govoreći: zemlja, koji smo prohodili da je pregledamo, izuzetno je dobra zemlja. Ako Gospodu budemo ugodni, On će nas uvesti u tu zemlju, i daće nam je; zemlju u kojoj teku med i mleko. Samo se ne podižite protiv Gospoda, niti se plašite naroda one zemlje; jer su nam kao hleb; napustila ih je odbrana njihova, a Gospod je s nama; ne plašite ih se!” IO 134.1
„Napustila ih je odbrana njihova!” To znači da su Hanaanci napunili meru svoga bezakonja i da se božanska zaštita povukla od njih, iako se osećaju savršeno sigurni i spremni za bitku; i da će zahvaljujući zavetu koji su Izraelci sklopili s Bogom, zemlja sigurno biti njihova. I umesto da ove reči imaju nameravani uticaj na ljude, one su samo razbuktale njihovu upornu buntovnost. Razbesneli su se i vikali glasno i besno da Haleva i Isusa treba zasuti kamenjem; to bi i učinili da se Gospod nije umešao najsvečanijim pokazivanjem svoje zastrašujuće slave u šatoru od sastanka pred svim sinovima Izraelovim. IO 134.2