И видјесмо Га, и не бјеше ништа на очима, чега ради бисмо Га пожељели. (Исаија 53,2) JNNSer 64.1
Пре скоро две хиљаде година са Неба, са Божјег престола, чуо се глас тајанственог значења: „Ево дођох.” „Жртава и дарова ниси хтео, али си ми тело приправио ... Ево дођох (у почетку књиге писано је за Мене) да учиним вољу твоју, Боже.” (Јеврејима 10,5-7) У овим речима објављено је испуњење циља који је био сакривен од вечних времена. Христос је био спреман да посети наш свет и да се утелови. Он каже: „Али си Ми тело приправио”. Да се појавио у слави коју је имао заједно са Оцем пре постања света, ми не бисмо могли поднети светлост Његове присутности. Да бисмо је могли посматрати а да не погинемо, откривење Његове славе било је пригушено. Његова божанска природа била је обавијена људском природом - невидљива слава налазила се у видљивом људском облику. JNNSer 64.2
Овај велики циљ био је наговештен у сликама и симболима. Жбун који је горео, у коме се Христос јавио Мојсију, откривао је Бога. Симбол изабран да прикаже Божанство био је ниски жбун, привидно непривлачан. Он је сакривао Безграничног. Свемилостиви Бог сакривао је своју славу најједноставнијом сликом, да би Га Мојсије могао посматрати и живети. Тако је и у стубу од облака дању и у стубу од огња ноћу, Бог одржавао везу са Израиљем, откривајући људима своју вољу и пружајући им своју милост; Божја слава била је пригушена, а Његово величанство обавијено велом, да би слаби вид ограничених људи могао то да гледа. Тако је Христос требало да дође у „пониженом телу” (Филибљанима 3,21) „као други људи” (Филибљанима 2,7). У очима света Он није имао лепоте због које би Га пожелели, ипак, био је утеловљени Бог, светлост Неба и Земље. Његова слава била је обавијена велом. Његова величина и величанство било је сакривено, да би се могао приближити тужним људима изложеним искушењу. JNNSer 64.3
Бог је наредио Мојсију за Израиљ: „Нека Ми начине светињу, да међу њима наставам” (2. Мојсијева 25,8); и Он је пребивао у Светињи, усред свога народа. У току читавог њиховог заморног лутања кроз пустињу, симбол Његовог присуства био је са њима. Тако је Христос поставио свој шатор усред нашег људског табора. Он је разапео свој шатор поред наших шатора, да би могао пребивати међу нама и да би нас упознао са својим божанским карактером и животом. (Чежња векова, стр. 23. оригинал) JNNSer 64.4
За даље размишљање: Исус је спреман да постане шта год је мени потребно, кад год је мени потребно. Шта ми данас треба од Њега? JNNSer 64.5