Поглавље 12—МОЛИТВА И ЗАХВАЉИВАЊЕ

Бог нам говори кроз природу, кроз Свето писмо, кроз своје провиђење и кроз дејство Светога Духа. Али ово није довољно; ми морамо да му отворимо наше душе. Да бисмо водили прави духовни живот, морамо ступити у праву везу с нашим небеским Оцем. Ако у својој унутрашњости тежимо Богу и посматрамо и дивимо се његовим делима, његовом милосрђу и његовим благословима, то још увек није доказ да смо с њиме у уској вези. Ако желимо бити у вези са Богом, у свим приликама живота морамо тражити његов савет.SC 63.1

У молитви отварамо своја срца Богу као своме пријатељу не зато што је потребно да му кажемо ко смо и шта нам треба, него зато да га примимо у своја срца. Молитва не чини да Бог сиђе к нама, она нас подиже к Богу.SC 63.2

Христос је учио своје ученике кад је био на земљи како треба да се моле Богу. Он их је упућивао да саопште Богу своје свакодневне потребе и да све своје бриге повере њему. И за нас важи његово обећање да ћe услишити наше молитве.SC 63.3

Исус се често молио Богу док је живео међу људима. Спаситељ је примио на себе наше потребе и наше слабости, и Он се усрдно молио свом небеском Оцу за снагу и помоћ да би могао испунити свој задатак. Он нам je у свему пример. Он нам је постао брат у нашим слабостима, ,,који je у свачему искушан, као и ми”, али је остао безгрешан и победио је свако зло. Он је прошао кроз душевне борбе и патње којима су изложени људи у овом грешном свету. Пошто је био у људском телу, осећао је потребу за молитвом и ценио је. Он се радовао и тешио кад је био у вези са Богом. А кад je Избавитељ људи, Божји Син, ocећao потребу зa молитвом, колико више ми, слаби и грешни људи, треба да осећамо потребу за искреном и сталном молитвом.SC 63.4

Наш небески Отац чека да на нас излије свој благослов. Захваљујући његовој милости можемо непрестано пити из извора његове безграничне љубави. Зар није чудновато што се тако мало молимо? Бог је увек приправан да саслуша искрену молитву своје најмање деце, па ипак се устручавамо да му поверимо своје потребе. Шта мисле небески анђели о људима, јадним, немоћним, изложеним искушењима, које Бог тражи у својој бескрајној љубави да их саслуша и да им помогне, кад виде да се они ипак тако мало моле и имају тако мало вере? Анђели се радују што могу да служе Богу и да бораве у његовој близини. Њихова је највећа радост да буду у уској вези са Богом. А деца овога света, којима је божанска помоћ тако потребна, изгледа ла су задовољна и без светлости његовог Духа и без везе с њиме.SC 64.1

Тама злога окружује верне који занемарују молитву. Сотонска искушења наводе их на грех зато што не искоришћују дар милости, који им је Бог дао у молитви. Како могу Божја деца да се не моле, кад је молитва кључ у рукама вере који отвара ризнице неба, у којима се чувају неизмерна блага Свемогућега? Без непрекидне молитве и ревног бдења излажемо се опасности да постанемо немарни и да се удаљимо с правога пута. Наш противник стално нам подмеће препреке на путу к престолу милости, да не бисмо усрдном молитвом и озбиљном вером добили снагу и милост од Господа и одупрли се искушењима.SC 64.2

Бог може услишити наше молитве само под извесним условима. Један од првих услова је да осетимо потребу за његовом помoћи. Oн je обећао: „Излићу воду на жеднога и потоке на суху земљу.” (Ис. 44, 3.) Они који су гладни и жедни правде и који искрено траже уску везу са Богом треба чврсто да верују да ће Бог услишити њихове жеље. Али пре но што приме Божји благослов, морају отворити своја срца утицају божанског Духа.SC 64.3

Наша велика потреба је сама доказ који најречитије говори за нас. Али ми морамо тражити Господа, да би Он могао учинити нешто за нас. Он каже: „Иштите, и даће вам се.” (Матеј 7, 7.) Он, „који свога Сина не поштеде, него га предаде за нас, како дакле да нам с њим све не дарује?” (Pимљ. 8, 32.)SC 64.4

Бог нас неће услишити ако смо у своме срцу неправедни и ако гајимо неки грех. Али, Он увек испуњава молитву сломљеног срца које се каје. Ако поправимо неправде којих смо свесни, тада ће Бог сигурно услишити наше молитве. Ми не можемо Божју милост задобити својом заслугом. Само Христова заслуга и праведност могу нас спасти од греха; само његова крв може нас очистити од наших безакоња. Ми морамо прихватити Божје услове.SC 65.1

Други услов да молитва буде услишена јесте вера. „Јер онај који xoћe да дође к Богу ваља да верује да има Бог и да плаћа онима који га траже.” (Јевр. 11, 6.) Исус је говорио ученицима: „Све што иштете у својој молитви верујте да ћете примити, и биће вам.” (Марко 11, 24.) Да ли се управљамо по његовом упутству?SC 65.2

Његова су обећања неограничена, а Онај који их је обећao веран је да их испуни. Ако и не добијемо одмах оно што тражимо, ипак треба да верујемо да Бог чује наше молитве и да ће нам одговорити на њих. Много пута смо у заблуди и кратковиди, па тражимо оно што нам неће бити од корпсти. Наш небески Отац у својој љубави испуњава наше молитве, дајући нам баш оно што је најбоље за нас; оно што бисмо ми сами желели кад бисмо кроз Светога Духа упознали право стање ствари. Иако нам можда изгледа да наше молитве нису услишене, ипак треба чврсто да верујемо у његово обећање. Време кад ћемо бити услишени сигурно ће доћи, и ми ћемо примити благослов баш онда кад нам буде најпотребнији. Али је велика смелост очекивати да молитва буде услишена баш онако како ми то желимо. Бог је премудар да би погрешио; Он је предобар да би ускратио праведнима оно што им служи на добро. Зато се уздајте чврсто у њега, мада ваше молитве још нису услишене. Поуздајте се чврсто у његово обећање: „Иштите, и даће вам се.”SC 65.3

Наше тешкоће само ћe се повећати ако пре него што верујемо, обраћамо пажњу на сумљу и страх, или ако хоћемо да решимо све тајне. Али ако дођемо пред Бога са осећањем наше немоћи и слабости, онакви какви смо;ако понизно и с вером поверимо све што тишти нашу душу њему који зна све најбоље, који познаје сва своја створења и који својом речју и својом вољомуправљасвим,Он ће чути наше болие узвике и расветлиће наша срца. Искрена молитва довешће нас у уску везу са бескрајном мудpошћy.Иакомождауовомтренуткунемамо никакавочигледандоказданасСпаситељволи и има сау- чешћа према нама, ипак је то тако. Можда нећемо осетити његов видљиви додир, па ипак његова рука почива на нама с нежним саучешћем.SC 65.4

Ако тражимо од Бога милост и помоћ, морамо бити прожети љубављу и да смо готови да и сами опраштамо. Како се можемо молити: „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим” (Мат. 6, 12), а да у срцу гајимо непомирљивост? Ако очекујемо да наша молитва буде услишена, морамо и ми на исти начин и у истој мери опраштати другима, као што очекујемо опроштеље наших греха.SC 66.1

Истрајност у молитви је такође један од услова да будемо услишени. Ми се морамо увек молити Богу ако желимо да наша вера ојача и да стекнемо више искуства. ,,У молитви будите једнако”, пише апостол Павле. (Римљ. 12, 12.) „Да вам се не досади молитва; и стражите у њој са захваљивањем.” (Кол. 4, 2.) Петар саветује оне који верују: „Будите мудри и трезни у молитвама.” (1. Петр. 4, 7.) Савет апостола Павла гласи: „У свему молитвом и мољењем са захваљивањем да се јављају Богу искања ваша.” (Филиб. 4, 6.) Апостол Јуда каже: ,,А ви, љубазни... молите се Богу Духом Светим и сами себе држите у љубави Божјој.” (Јуда 20. 21.) Трајна молитва је непрекидна веза душе са Богом. Ома помаже да се живот који излази од Бога улива у наш и враћа се опет Богу у облику чистоте и светости.SC 66.2

Одржавајте везу са Исусом свом вашом снагом. Искористите сваку прилику која вам се пружа за молитву. Они који стварно желе заједницу са Богом долазиће редовно на састанке за молитву, суделоваће у њима са живом жељом да приме што више благослова. Они ћe употребити сваку прилику да их обасјају зраци небеске светлости.SC 66.3

Ми морамо да се молимо и у породичном кругу, али не смемо занемарити молитву насамо, тајну молитву, која даје живот нашој души. Немогуће је да духовно напредујемо ако занемарујемо тајну молитву. Није довољно да се молимо само у кругу породице или јавно. Потребно је да наше срце у самоћи и тишини отворимо Божјем оку које све види. Тајну молитву треба да чује само Бог. Овакве молитве не треба да чује ниједно радознало ухо. Приликом овакве молитве душа је слободна од свих спољашњих утнцаја и узнемиравања. Тихо али усрдно твоја молитва треба да се пење Богу. Благ и трајан утицај извираће од Онога који услишава тајне молитве, и чије су уши отворене на молбе наших срдаца. Тихом и једноставном вером душа одржава ве- зу са Богом и прима зраке божанске светлости, који јој дају јачину и издржљивост у борби против сотоне. Бог је наша снага!SC 66.4

Молимо се насамо, али и при свакодневном раду. Отварајмо често своја срца Богу. Тако је ходио Енох са Богом. Овакве тихе молитве се дижу као скупоцени кâд ка престолу милости. Сотона не може да победи онога чије је срце одано Богу.SC 67.1

Нема времена нити места које би било незгодно за молитву. Ништа нас не може задржати да наша срца не управимо Богу у усрдној молитви. И усред уличне вреве, и при свом обичном раду можемо се молити Богу и тражити његову божанску помоћ. Тако је чинио Немија када је износио своју молбу пред цара Артаксеркса. Уску везу са Богом можемо одржавати на сваком месту и у свакој прилици. Отворимо своја срца и позовимо Исуса: „Доћи и усели се у моје срце као небески гост!”SC 67.2

Ако је атмосфера око нас покварена, не удишимо тај ваздух, већ живимо у чистој атмосфери неба. Ако своје срце управимо Богу у усрдној молитви, онда ћемо онемогућити сваки приступ нечистим жељама и рђавим мислима. Они који су своје срце отворили благослову и помоћи Божјој живеће у атмосфери која је светија од атмосфере ове земље и биће у сталној вези са небом.SC 67.3

Треба да имамо јаснији појам о Христу, потпуније разумевање вечних истина. Потребно је да лепота његове светости испуни срце Божје деце, a то ћe се остварити ако се молимо Богу да нам помогне да боље разумемо небеске ствари.SC 67.4

Подигнимо наше душе горе, да Бог може улити у њих дах небеског живота. Ми можемо тако да живимо пред Богом, да се при сваком изненадном кушању наше мисли обраћају тако природно Богу као што се цвет окреће према сунчевој светлости.SC 67.5

Поверите Богу све своје бриге, своје радости, потребе, невоље, све што вас притискује и мучи. Ваш терет неће му никад бити тежак; због вас се неће никад уморити. Он, који је избројио власи на вашој глави, није равнодушан према потребама своје деце. „Јер је Господ милостив и смилује се.” (Јаков 5, 11.) Наш јад и наш вапај дира његово срце. Саопштимо му све што притискује нашу душу. Ништа није тешко за Онога који носи сав свет и управља целим свемиром. Он не пропушта ништа што служи нашем миру. У књизи нашег животног искуства не постоји ниједна тамна страница коју Он не би разумео, нити проблем који Он не би могао да реши. Њему не може измаћи ниједна несрећа која задеси и најмањег између његових следбеника, ниједна брига која их мучи, нити пак радост. Он чује сваку нашу искрену молитву. „Исцељује оне који су скрушена срца и лечи туге њихове.” (Пс. 147, 3.) Однос између Бога и сваког овог који верује у Бога тако је нежан и искрен, као да је само због њега послао у смрт свог милог Сина.SC 68.1

Исус каже: „Искаћете у име моје, и не велим вам да ћу ја умолити Оца за вас, јер сам Отац има љубав к вама као што ви имаете љубав к мени.” (Јован 16, 26. 27.) А пре тога: „Ја вас изабрах... да што год заиштете у Оца у име моје, да вам да.” (Јован 15, 16.) Молити се у Исусово име значи више него само споменути његово име на почетку и на свршетку молитве. Ми морамо да се молимо у смислу и духу Исусовом, да верујемо у његова обећања, да се уздамо у његову милост и да чинимо његову вољу.SC 68.2

Бог не тражи од нас да постанемо пустињаци или калуђери и да се сасвим повучемо да бисмо се посветили њему. Наш живот треба да буде сличан Христовом животу: и нама је потребно да будемо насамо са Богом а и да се дружимо са људима. Ко се само моли а ништа не ради, убрзо ће престати да се моли или ћe његове молитве постати празна форма. Чим се људи одвоје из друштвеног живота, од дуж ности и ношења крста једног хришћанина, чим престану да раде за свог Господа и Учитеља, који је тако верно радно за њих, немају више за што да се моле и губе подстицај за молитву. Њихове молитве постају личне и себичне. Они не могу да се моле за потребе човечанства и подизање Христовог царства.SC 68.3

Много ћемо изгубити ако не искористимо прилику да се сјединимо са вернима да бисмо се охрабрили за службу Го споду. Истине његове Речи изгубиће много од своје јасноће и значења за нас. Божји Дух престаће ла просвећује и оживљује наша срца и да их духовно обнавља својим светим упливом. У нашем хршићанском животу много ћемо изгубити због недостатка хришћанског саосећања према другима. Ко живи само за себе не заузима место које му је Бог поверио. Ако се трудимо да одржимо пријатељство са нашим ближњима, ми ћемо се приближити њима и развијаћемо у нама способности и снагу за службу Богу.SC 68.4

Када би хришћани у свом свакодневном животу више говорили о Божјој љубави, о драгоценим истинама нашег спасења, тада би се њихова срца охрабрила, и они би се узајамно тешили и јачали. Ако се сваки дан трудимо да боље упознамо свог небеског Оца и да стекнемо нова искуства о љеговој милости, тада ћe се у нама пробудити жеља да више говоримо о његовој љубави. Ако овако радимо, наша срца ће се одушевити и охрабрити. Кад бисмо више мислили на Исуса и говорили о њему, више бисмо осећали његово присуство.SC 69.1

Кад бисмо само толико пута мислили на Бога колико имамо доказа о његовој милости према нама, наше би мисли биле увек управљене на њега; налазили бисмо задовољство да говоримо о њему и да га славимо. Ми радо говоримо о пролазним стварима, јер нас занимају. Такође говоримо често и о својим пријатељима, јер их волимо. Наше радости и наше бриге уско су везане са њиховима. Али много више узрока имамо да Бога већма волимо од наших земаљских пријатеља. За нас би требало да је природније да се у мислима највише бавимо њиме, да говоримо о његовој доброти и да славимо његову моћ. Богати дарови које нам Он даје не би требало да у толикој мери заузму наше мисли и нашу љубав, да нам за Бога не преостане времена за размишљање. Они би, напротив, требало да нас сваки дан упућују на нашег небеског Доброчинитеља и да нас вежу с њиме везама љубави и захвалности. Ми се сувише бавимо земаљским стварима. Подигнимо своје очи ка отвореним вратима небеске светиње, где ћемо видети светлост Божје славе која се одражава на Христовом лицу, који „може увек спасти оне који кроза њ долазе к Богу”. (Јевр. 7, 25.)SC 69.2

Хвалимо и славимо Господа ,,за милост његову и за чудеса његова ради синова људских”. (Пс. 107, 8.) Наша побожност не сме да се састоји само у молбама и примању, наше мисли не треба да буду управљене само на наше потребе, него треба да се сећамо и оних доброчинстава која при- мамо. Ми се никад не молимо сувише, али смо сувише штедљиви у својим захваљивањима. Сваког дана Бог нам даје дарове милости, па ипак како му мало захваљујемо, како га мало хвалимо и славимо за оно што нам је учинио.SC 69.3

Бог је у старо време дао Израиљцима ова упутства за службу: „И једите онде пред Господом Богом својим, и веселите се ви и породице ваше свачим, за што се прихватите руком својом, чиме те благослови Господ Бог твој.” (5.Мојс. 12, 7.) Оно што чинимо на славу и хвалу Божју треба да чинимо радосним срцем, са песмом и захвалношћу, а не жалосно и нерадо.SC 70.1

Наш Бог је љубазан и милосрдан Отац. Наше служење њему не би требало да нам је тешко, већ да нас чини радосним. Бог неће бити немилостив према својој деци, за коју је предвидео тако дивно спасење. Он је њихов најбољи пријатељ, и ако му служе, могу очекивати од њега утеху и благослов, што ће њихова срца испунити радошћу и љубављу. Божја је воља да сви који му служе налазе утеху у тој служби и да у њој осећају више радости неголи терета. Он жели да они који долазе да му се поклоне понесу собом драгоцено уверење о његовом старању и љубави. Тако би се оснажили за свој свакодневни посао и, надахнути његовом милошћу, у свему поступали поштено и савесно.SC 70.2

Приближимо се Христовом крсту. Христос разапет треба да буде предмет нашег размишљања, наших разговора, наше најсветије радости. Увек треба да смо свесни Божјих благослова. Кад упознамо његову неизмерну љубав, онда треба радо да поверимо све оној руци која је нас ради била прикована на крст.SC 70.3

Наша се срца прибдижују небу на крилима молитве. Небески становници славе Бога са песмама и музичким инструментима, а кад му и ми захваљујемо од срца, онда наша сдужба постаје слична служби небеских чета. „Онај мене поштује који припоси хвалу на жртву” (Пс. 50, 23), каже Господ. Изиђимо еви пред свога Створитеља са поштовањем и радошћу, са „захваљивањем и певањем”. (Ис. 51, 3.)SC 70.4