49 - ЖАЛОСТ
Крши животне снаге. — Бол, забринутост, незадовољство, грижа савести, осећање кривице, неповерење, све тежи да сломи животне снаге и изазове пропаст и смрт. (У потрази за бољим животом, 241)УКЛ 387.1
Омета циркулацију крви. — Туга умртвљује циркулацију у крвним жилама и живцима ометајући функцију јетре. Она омета и процес пробаве и метаболизам и води сушењу сржи целог организма. (Lt 1, 1883.)УКЛ 387.2
Не може уклонити ни једно једино зло. — Жалост и анксиозност не само што не могу уклонити ни једно једино зло, већ могу учинити велико зло. С друге стране, ведрина и нада не само што обасјавају стазу других, него су и »живот онима који их налазе и оздрављење свему телу њихову« (Приче Соломунове 4,22; СТ, 12. фебруар 1885; Темељи срећнога дома, 431)УКЛ 387.3
Он се брине у свакој прилици. — Ми не можемо допустити да будућност својим тешким проблемима и својим слабим изгледима, ослаби наше срце или учини да нам клецају колена и опусте руке. »Нека се ухвати за силу Моју«, каже Свемогући, »да учини мир са Мном; учиниће мир са Мном.« (Исаија 27,5) Они који свој живот препусте Његовом вођству и служби, никада неће доспети у положај за који се Он није побринуо. Ако смо творци Његове речи, без обзира на наше стање, имаћемо Водича који ће управљати нашом стазом; без обзира на нашу невољу имамо сигурног Саветника; ма каква била наша туга, губитак или усмљеност, ми имамо Пријатеља који саосећа са нама. (У потрази за бољим животом, 248.249; 1905)УКЛ 387.4
Ишчекивање невоље удвостручује терете. — Ми се налазимо у свету патњи. Свуда дуж пута према небеском дому чекају нас тешкоће, искушења и бол. Међутим, има много оних који терет живота унапред чине двоструко тежим, непрекидним стварањем тешкоћа. Ако се сусретну са недаћом или разочарањем, они мисле да све пропада, да је њихова судбина најтежа, да ће сигурно доспети у немаштину. На тај начин они наносе бол и бацају сенку на све око себе. Сам живот за њих постаје терет. Али, он то не треба да буде. Промена тока њихових мисли захтева одређени напор, али промену је могуће извршити. Њихова срећа у овом животу и животу који ће доћи зависи од чврстог повезивања њихових мисли за радосне ствари. Нека скрену свој поглед са мрачне измишљене слике, на добра која је Бог разасуо по њиховом путу, а преко њих на она невидљива и вечна. (У потрази за бољим животом, 247.248; 1905)УКЛ 388.1
Бацање сенке. — Није мудро сакупљати непријатна сећања из прошлог живота - његове неправде и разочарања - да причате о њима и тугујете, док вас не савлада обесхрабрење. Обесхрабрена душа испуњена је тамом, ускраћујући сама себи Божју светлост и бацајући сенку на стазу других. (Пут Христу, 117; 1892)УКЛ 388.2
Говори о благословима, мање о невољама. — Божја милостива доброта према нама велика је и силна. Бог никада неће оставити нити се одрећи оних који се уздају у Њега. Кад бисмо мање говорили о својим искушњима, а више о Божјој милости и доброти, закључили бисмо да смо се у великој мери уздигли изнад своје суморности и неизвесности. Браћо моја и сестре, ви који мислите да сте крочили на мрачну стазу и да, попут робља у Вавилону, морате вешати своје харфе о врбе, запевајмо ведрум песму.УКЛ 388.3
Можда ћете рећи: Како да певам у овако мрачним изгледима, с теретом туге и жалости на својој души? Ипак, да ли су нас земаљске туге лишиле присутности свемогућег Пријатеља кога имамо у Исусу? Зар дивна Божја љубав у дару Његовог драгог Сина не треба бити предмет наше трајне радости? Када своје молбе донесемо до престола милости, не заборавимо да принесемо и химне захвалности. »Онај Мене поштује који приноси хвалу на жртву.« (Псалам 50,23) Све док је жив наш Спаситељ, ми имамо разлог за непрестану захвалност и хвалоспеве. (RH, 1. новембар 1881; 2SM 268,269)УКЛ 388.4
Савет једној ожалошћеној породици. — Ви сте, као некада Јов, мислили да имате разлога за жалост и нисте прихватили утеху. Да ли је то било разумно? Ви знате да је смрт сила којој се нико не може одупрети, а ви сте свој живот својом узалудном жалошћу учинили готово некорисним. Ваша осећања била су нешто мало мања од побуне против Бога. Видела сам вас како се сви бавите губиком драге особе и како се предајете својим узнемирујућим осећањима, све док ваши бучни изливи жалости не учине да анђели сакрију своје лице и уклоне се с места догађаја.УКЛ 389.1
Предајући се овако својим осећањима, Да ли сте се сетили да имате Оца на Небу који је дао свог јединца Сина да умре за нас да смрт не би више била вечни сан? Мислите ли на то да је Господар живота и славе прошао кроз врата гроба, осветливши га својом присутношћу? Ево шта каже љубљени ученик: »Напиши: благо мртвима који умиру у Господу отсад. Да, говори Дух, да почину од трудова својијех; јер ђела њихова иду за њима.« (Откривење 14,13) Апостол је добро знао о чему говори када је писао ове речи; али када се препустите неконтролисаној жалости, мислите ли да је ваше понашање у складу с утехом коју оне изражавају? (5Т 313, 1885)УКЛ 389.2
Савет проповеднику скрханом жалошћу. — Заправо, брате….., посебна је врста себичности када си у мислима обузет собом. То никако не личи на апостола Павла који је био човек пун слабости, а ипак се у мислима најмање бавио собом. Он је трпео искушења и невоље какве ти никада ниси доживео нити ћеш икада бити позван да их поднесеш, па ипак се одвраћа од њих и не проводи време у размишљању о њима, већ велича Божју славу.УКЛ 389.3
Твоја супруга била је изложена утицају болести и смрти. Твоја жалост је била толико јака колико и све твоје друге невоље. Ти си нежно чувао своју жалост и врло радо си се бавио њоме допуштајући да твој ум и мисли буду себично обузети твојом жалошћу, због чега је трпело твоје здравље. Потом је и смрт твоје кћери била заиста тужан ударац; ипак, и други су исто прошли, у још тежим околностима. Ти си допустио да те та невоља скрши; стално си размишљао о томе, говорио о томе и мучио своју душу због нечега што ниси могао да промениш или ублажиш. Грех је односити се према било којој од тих невоља онако како си то ти учинио.УКЛ 389.4
Знам о чему говорим. Ако допустимо да нам ум буде помрачен жалошћу, храна се не пробавља, а резултат је слаба исхрањеност организма. (Lt 1, 1883)УКЛ 390.1
Личноо искуство.— Радећи тако, говорећи и пишући, из Батл Крика сам добила писма разочаравајућег карактера. Читајући та писма, осећала сам неизрециву потиштеност духа, што је прерасло у агонију ума и то је, како ми се чинило, за кратко време паралисало моје животне снаге. Три ноћи готово да уопште нисам спавала. Мисли су ми биле узнемирене и узбуђене.УКЛ 390.2
Своја осећања скривала сам што сам боље могла од свог супруга и од љубазне породице с којом смо били заједно. За мој проблем нити за терет мог ума нико није знао, док сам се придруживала породици приликом јутарњег и вечерњег богослужења и док сам се трудила да свој терет положим на великог Носиоца терета. Међутим, моје молитве излазиле су из срца растрганог болом; те моје молитве биле су сломљене и испрекидане због ненадгледане жалости. Крв је под великим притиском доспела у мој мозак, због чега сам несигурно ходала и готово пала. Крв ми је често текла из носа, нарочито после покушаја да пишем. Била сам присиљена да оставим писање, али нисам могла да одбацим терет узнемирености и одговорности који је почивао на мени. (1Т 576.577, 1867)УКЛ 390.3
Шта учинити с тугом.— Да ли си данас обузет тугом? Усмери своје очи на Сунце правде. Не покушавај да уредиш све своје тешкоће, већ се окрени према светлу, према Божјем престолу.УКЛ 390.4
Што ћеш тамо видети? Дугу савеза, живо Божје обећање. Испод дуге је седиште милости. Свако ко искористи дате услове милости и заслуге Христовог живота и смрти, у дуги савеза стећи ће блажено уверење да га Отац прихвата докле год траје Божји престо.УКЛ 390.5
Потребна ти је вера. Не дај да се она колеба. Бори се у доброј борби вере и ухвати се чврсто за вечни живот. Биће то сурова борба, али бори се не питајући за цену, јер су Божја обећања »да« и »амин« у Христу Исусу. Стави своју руку у Христову руку. Потребно је да савладаш одређене тешкоће, а анђели који располажу снагом притећи ће у помоћ Божјем народу. Погледај у Сион, пожури према дивноме граду. Победника очекује славна круна и хаљина изаткана на небеском разбоју. Иако ће сотона на твој пут бацити своју паклену сенку и покушати да од твојих очију сакрије тајанствене лестве које спајају Земљу и Божји престо, по којима се успињу и силазе анђели, службени духови у служби онима који ће наследити спасење, ти жури својим путем према узвишеним висинама, постављај своје ноге с пречке на пречку и напредуј према небу, према престолу Свемогућега. (Und MS 23)УКЛ 390.6
Они који саосећају нису увек пријатељи. — Ако особе које те окружују припадају онима који не покушавају да скрену ток твојих разговора и ток твојих мисли, ако саосећају с тобом у свим твојим утисцима, као да су стварност — што си мање у друштву таквих, то боље. Они нису твоји пријатељи, већ твоји непријатељи. Господ жели да будеш радостан.УКЛ 391.1
Ти си сахранио вољене пријатеље, а доживела сам то и ја, али се не усуђујем да питам: Зашто си ме бацио у пећ? Зашто сам увек изнова била излагана невољама? Одговор ми се враћа у целости: »Што Ја чиним, ти сад не знаш, али ћеш послије дознати.« (Јован 13,7)УКЛ 391.2
Божје намере често су обавијене тајном и несхватљиве су ограниченим умовима. Међутим, онај који види крај од почетка, зна боље него ми. Потребно је да се очистимо од онога што је телесно, да усавршимо свој хришћански карактер и тако обучемо хаљину Христове праведности. (Lt 1, 1883)УКЛ 391.3
Рад за друге умањује жалост. — Апостол је заборавио своје патње које су му се приближавале, саосећајући с онима које је управо требало оставити да се боре с предрасудама, мржњом и прогонством. Оних неколико хришћана који су га пратили до места погубљења, Павле се трудио да ојача и охрабри понављајући им обећање које је дато прогоњенима правде ради. Уверавао их је да ништа неће остати неиспуњено од свега онога што је Господ рекао за своју окушану и верну децу.УКЛ 391.4
Они ће кратко време можда имати тешкоће због бројних искушења; можда ће бити лишени земаљске удобности; али ће њихова срца ипак моћи бити охрабрена обећањем о Божјој верности, које каже: »Знам коме вјеровах, и увјерен сам да је кадар аманет мој сачувати за Дан онај.« (2. Тимотију 1,12) Ускоро ће ноћ невоље и патње доћи свом крају, а тада ће осванути дивно јутро мира и савршеног дана. (RH, 4. јануара 1912)УКЛ 391.5
Најбољи утешитељи. — Они који су поднијели најтеже туге, често другима доносе највећу утеху, доносећи сунце куда год се крећу. Такви су прочишћени и оплемењени својим невољама; нису изгубили поверење у Бога кад су невоље навалиле на њих, него су се још чвршће ухватили за Његову љубав и заштиту. Такви служе као живи доказ у прилог Божјој нежној бризи, Онога који ствара и мрак и светло и који нас чисти за наше добро. Христос је светло света; у Њему нема таме. Драгоцено светло! Живимо у томе светлу! Опростите се од туге и незадовољства. »Радујте се свагда у Господу, и опет велим: Радујте се.« (HR, X/1877; 2SM 274)УКЛ 392.1
Лек за жалост. — Бог је припремио мелем за сваку рану. Има лека у Галаду, тамо је и Лекар. Хоћеш ли сада, као никада досад, проучавати Божју реч? Тражи мудрост од Господа у свакој тешкој прилици. Тражи од Исуса да ти у свакој невољи покаже излаз, а тада ће твоје очи бити отворене да виде лек и да на себе примениш исцељујућа обећања, записана у Његовој речи.УКЛ 392.2
На тај је начин непријатељу ускраћена могућност да те наведе на тужење и неверу. Напротив, ти ћеш примити веру, наду и храброст у Господу. Свети Дух даће ти способност јасног гледања, да видиш и цениш сваки благослов који ће послужити као лек за жалост, као исцељујућа гранчица за сваки гутљај горчине стављен на твоја уста. Сваки гутљај горчине биће помешан с Исусовом љубављу па ћеш, уместо да се жалиш на горчину, схватити да је Исусова љубав и милост тако помешана с патњом да се она претворила у тиху, свету, посвећену радост. (Lt 65а, 1894; 2SM 273.274)УКЛ 392.3
Одвајање од Бога доноси души бол. — Христова патња била је врло тешка због бола који је осећао изазван одвајањем од наклоности свог Оца. У тренуцима када је подносио ону најтежу патњу душе, »зној пак Његов бијаше као капље крви које капаху на земљу« (Лука 22,44). Тај страшни бол, тај страх изазван мишљу да Га је Бог оставио у часу Његове велике потребе, слика је теболаскобе и страха које ће осетити грешник, када прекасно схвати да га је напустио Божји Дух. (MS 134, 1905)УКЛ 392.4
Схватићемо када будемо у рају. — Земаљску историју човек неће разумети све док заједно са својим Откупитељем не буде ходао Божјим рајем. »Јер Јагње, које је насред пријестола, пашће их, и упутиће их на изворе живе воде; и Бог ће отрти сваку сузу од очију њиховијех.« (Откривење 7,17; МS 28, 1898)УКЛ 393.1