21 - ХРИСТОС СЕ БАВИ УМОМ
Христов наук треба бити водич. — Христово учење, као и Његово саосећање, прожело је свет. Околност не може настати у животу, криза у људском искуству, за које нас није унапред припремио у своме учењу и за које његова начела немају поуке. Речи Кнеза свих учитеља биће све до краја времена водич Његовим сарадницима. (Васпитање, 81.82; 1903)УКЛ 156.1
Он се поистоветио са својим слушаоцима. — Он их је учио тако да их је то покренуло да схвате да се потпуно поистоветио са њиховим интересима и срећом. Његова поука је била тако непосредна, Његови примери били су тако прикладни, Његове речи тако саосећајне и радосне да су Његови слушаоци били задивљени. (У потрази за бољим животом, 23.24; 1905)УКЛ 156.2
Он разуме скривено деловање људског ума. — Онај који је платио бескрајну цену да избави људе, непогрешивом тачношћу прати скривено деловање људског ума и тачно зна како треба поступати са сваком поједином душом. У свом поступању према људима Он истиче иста начела која се огледају у свету природе. (SpT Series A, бр. 3, стр. 17, 1895; ТМ 189.190)УКЛ 156.3
Он делује преко смиреног, уједначеног закона. — Бог ради преко смиреног, уједначеног деловања својих закона. Тако је и у духовним појавама. Сотона се непрекидно труди да постигне резултате грубим насртајима, док је Исус приступао умовима преко онога што им је било најближе и најпознатије. Он се трудио да што мање ремети њихов уобичајени ток мисли изненадним поступцима и истицањем одређених правила. Својим поверењем указао је човеку част и тако му вратио достојанство. Упознавао је људе са старим истинама заогрнутим у ново, драгоцено светло. Тако је у дванаестој години својим питањима задивио учене људе у Храму. (MS 44, 1894; Ev 139.140)УКЛ 156.4
Окружен миром. — Исцељујућим додиром Његово нежно саучешће спуштало се на уморна и ојађена срца. Чак и усред необузданости љутих непријатеља био је окружен атмосфером мира. Лепота Његове појаве, љупкост Његовог карактера, а изнад свега љубав изражена у погледу и боји гласа, привлачила је к Њему све оне који нису окорели у неверству. Да није било благог, саосећајног духа, који је зрачио из сваког Његовог погледа и речи, Он не би успео да привуче тако велико мноштво. Они који су патили и долазили к Њему, осетили су да је повезао свој интерес са њиховим као верни и нежни пријатељ, па су желели да сазнају више о истинама које је Он учио. Небо се приближило. Чезнули су да пребивају у Његовој присутности, да би утеха Његове љубави могла стално бити са њима. (Чежња векова, 254.255; 1898)УКЛ 157.1
Његов је живот био складан. — Исус из Назарета разликовао се својим животом од свих других људи. Цели Његов живот био је обележен несебичним доброчинствима и лепотом светости. У Његовом срцу живела је најчистија љубав, ослобођена сваког трага себичности и греха. Његов живот био је савршено складан. Он је једини истински узор доброте и савршенства. Од самог почетка Његове службе људи су почели да јасније схватају Божји карактер.УКЛ 157.2
До времена Христовог првог доласка људи су обожавали окрутне, тиранске богове. До јеврејског ума могло се допрети само страхом, а не љубављу. Христов задатак на Земљи имао је циљ да открије људима да Бог није тиранин, већ небески Отац пун љубави и милости за своју децу. (MS 132, 1902)УКЛ 157.3
Он није био лишен топлине и радости. — Постоје многи који имају погрешно мишљење о Христовом животу и карактеру. Сматрају да је Он био лишен топлине и радости; да је био озбиљан, достојанствен и тужан. У многим случајевима целокупно верско искуство је обојено овим суморним схватањем. (SC 120, 1892)УКЛ 157.4
Неограничене могућности у сваком људском бићу. — У сваком људском бићу сагледавао је бескрајне могућности. Гледао је људе какви би могли бити, преображене Његовом милошћу, »нека буде добра воља Господа Бога нашега с нама«. (Псалам 90,17) Гледајући их у нади, надахњивао их је надом. Указујући им поверење, надахњивао их је поверењем. Откривајући у себи прави човеков идеал, будио је чежњу и веру у достизање тог идеала. У Његовој присутности презрене и грешне душе осећале су да су још увек људи, и чезнуле да се покажу достојним Његове пажње. У многом срцу које је изгледало мртво за све што је свето, будиле су се нове тежње. Многом очајнику отварала се могућност новог живота. (Васпитање, 80; 1892)УКЛ 157.5
Његово је срце било врело живота. — Често можемо чути да је Исус плакао, а да није познато да се смејао. Наш Спаситељ је заиста био Човек бола и упознат са жалошћу, јер је своје срце отворио за све људске боли. Међутим, иако је Његов живот био пун самоодрицања и осенчен болом и бригом, Његов дух није био скрхан. На Његовом лицу није стајао израз туге и негодовања, већ увек кротко спокојство. Његово срце било је врело живота и тамо где је стизао, доносио је одмор, мир, радост и срећу. (Пут Христу, 120; 1892)УКЛ 158.1
Христос никада није био нагао. — Христос је у свом животу извршавао своју божанску науку. Његова ватреност никада Га није наводила да буде нагао. Показивао је доследност ослобођену тврдоглавости, доброчинство без слабости, благост и саосећање без сентименталности. Био је изузетно друштвен; ипак, одликовао се уздржаним достојанством које није допуштало претерану блискост. Његова умереност никада није водила у верска претеривања или строгост. Није се приклонио свету, а ипак није био равнодушан према потребама најмањег међу људима. Био је отворен за потребе свих људи. (MS 132, 1902; Evангелизам 636)УКЛ 158.2
Спретност у приступању умовима оптерећеним предрасудама. — Поруке милости учинио је разноврсним да би одговарале Његовим слушаоцима. Знао је »проговорити згодну реч уморном« (Исаија 50,4); јер је благодат текла са Његових усана, могао је на најпривлачнији начин да пренесе људима блага истине. Имао је такта у суочавању с умовима пуним предрасуда, изненађујући их сликовитим приказима који су привлачили њихову пажњу. (Чежња векова, 254; 1898)УКЛ 158.3
Он се спустио до дна људске патње. — Он је газио сваком стазом на коју су душе залутале. Досегнуо је само дно људске патње и беде. (Lt 50, 1897)УКЛ 158.4
Сузбија сотонину силу над људским умом. — Он [Христос] видио је силу — обмањивачку сотонину силу, која делује на људски ум и одлучио је да дође на ову Земљу. Он одлаже своју царску одећу, скида своју царску круну, одлаже своје заповедништво, силази с престола своје славе као Врховни заповедник целог Неба, своју божанску природу одева у људску да би људска природа могла додирнути људску природу. Због тога је Он овамо дошао. Дошао је на ову нашу Земљу да узме на себе човекову природу, да прође кроз све невоље, све патње и искушења која могу доћи на човека. Овде на Земљи борио се с тим искушењима пролазећи тлом на коме је Адам пао, да би могао да откупи срамни Адамов неуспех и пад.УКЛ 158.5
У људској природи, као наш Заменик, као наш Јамац, Он се ослонио управо на ону наду на коју се и ми можемо ослонити, а то је бескрајна сила. Њоме је наш Спаситељ победио непријатељева искушења и извојевао победу. За кога? Зашто за нас? Зато да се ниједан од припадника људске породице не би морао спотакнути на путу који води у вечни живот. Будући да је њиме прошао пре нас, Он познаје сваку препреку, сваку тешкоћу с којом се мора суочити свака душа на Земљи. Он то зна и зато је приликом свог крштења, када се молитвом обратио свом Оцу на Небу, та молитва пробила пут кроз паклену сотонину сенку, бачену на вашу и моју стазу и тада је вера ушла »иза завјесе« (Јеврејима 6,19; MS 18, 1895)УКЛ 159.1
Помаже ономе који тежи да испољи веру. — Христос је знао сваку помисао њенога ума [жене која је дотакла Његову одећу], па се упутио према месту на коме је стајала. Схватио је њену велику потребу и зато јој је помогао да искаже веру. (У потрази за бољим животом, 60; 1905)УКЛ 159.2
Божанско знање може постати људско. — Божанско знање може постати људско. Сваки проповедник треба пажљиво да проучава Христов начин поучавања. Он мора да преузме Његове поуке. Ниједан од двадесет људи није свестан лепоте и садржајности Христове службе. Они то морају сами закључити, и онда постати судеоници богатог плода Његових поука. Они ће их тако широко увести у лични живот и рад да ће идеје и начела које је Христос унео у своје поуке бити уткани и у њихово поучавање. Истина ће процветати и донети најплеменитији род. Тада ће се загрејати и срце самог радника; штавише, оно ће горети оживљавајућим духовним животом који он уноси у умове других људи. (MS 104, 1898)УКЛ 159.3
Различити умови. — Сви који тврде да су Божја деца треба да имају на уму да ће проповедајући Јеванђеље доћи у додир са свим облицима карактера. Постоје префињени и груби, понизни и охоли, религиозни и сумњичави, образовани и необразовани, богати и сиромашни. Са овако различитим карактерима није могуће исто поступати, па ипак, свима је потребна љубазност и саосећање. У међусобном додиру наш карактер треба да се оплемени. Ми зависимо један од другога, уско смо повезани међусобним везама људског братства. (У потрази за бољим животом, 495.496; 1905)УКЛ 159.4
Ум треба да постане једно с Његовим умом. — Кад се покоримо Христу, срце се седињује с Његовим срцем, воља се стапа с Његовом вољом, ум постаје једно с Његовим умом, мисли су покорене Њему; ми живимо Његовим животом. То значи бити одевен у хаљину Његове праведности. И тада, када Господ погледа на нас, не види прегачу од смоквиног лишћа, не види голотињу или изопаченост грехом, већ своју одећу праведности, којом је означена савршена послушност Господњем закону. (Поуке великог учитеља, 312; 1900)УКЛ 160.1