60 - Ananijin greh

Srca Ananije i njegove žene bila su pokrenuta Svetim Duhom da posvete svoju imovinu Bogu, kao što su to učinila njihova braća. Ali pošto su dali obećanje, predomislili su se i nisu ga ispunili. Dok su tvrdili da su dali sve, zadržali su jedan deo. Varali su Boga, lagali Svetog Duha i njihov greh je pogođen brzom i strašnom presudom. Izgubili su ne samo ovozemaljski, već i večni život.SPS 280.1

Gospod je smatrao da je ta vidljiva manifestacija Njegove pravednosti potrebna, kako bi zaštitio druge od iste opasnosti. To je posvedočilo da ljudi ne mogu prevariti Boga, da On otkriva greh sakriven u srcu i da se Njemu ne sme rugati. Bilo je to upozorenje mladoj crkvi da ispita svoje pobude, sačuva se od popuštanja sebičnosti i taštini, da ne potkrada Boga.SPS 280.2

U Ananijinom slučaju greh varanja Boga bio je brzo otkriven i kažnjen. Taj primer Božje presude bio je znak opasnosti za sve buduće naraštaje. Isti greh često se ponavljao u istoriji Crkve i mnogi ga čine i danas, ali iako nije propraćen vidljivom manifestacijom Božjeg negodovanja, nije ništa manje odvratan u Njegovim očima danas nego u apostolsko vreme. Upozorenje je dato, Bog je jasno pokazao svoje gnušanje nad tim grehom i svi koji rade slično mogu biti sigurni da uništavaju sopstvenu dušu...SPS 280.3

Samo kada se hrišćanske pobude u potpunosti priznaju i kada je savest budna u vršenju dužnosti, kada božansko svetlo utiče na srce i karakter, prevazilazi se sebičnost i dokazuje se Hristov um. Sveti Duh, koji deluje na ljudsko srce i karakter, proteraće svaku želju za pohlepom i prevarom...SPS 281.1

U nekim prilikama Gospod je odlučno delovao na svetovne, sebične ljude. Njihov um bio je prosvetljen Svetim Duhom, njihovo srce je osetilo Njegov uticaj koji omekšava i pokorava. Pod utiskom velike Božje milosti, smatrali su svojom dužnošću da unaprede Njegove ciljeve za izgradnju Večnog carstva... Osetili su želju da imaju udeo u Božjem carstvu i obećali su svoja sredstva za brojne poduhvate u Gospodnjem delu. Takvo obećanje nije dato čoveku, već Bogu u prisutnosti Njegovih anđela, koji pokreće srca tih sebičnih ljudi koji vole novac.SPS 281.2

Dajući zavet, oni su bili uveliko blagoslovleni; ali kako se brzo osećanja menjaju kada se vrate u svakodnevicu. Kako neposredni uticaj Svetog Duha izbledi, kako se um i srce ponovo vraćaju svetovnim poslovima, vrlo teško se zadržava sopstveno posvećenje i posvećenje svoje imovine za Gospoda. Sotona nasrće na njih svojim iskušenjema: „Bio si naivan kada si obećao novac koji moraš uložiti u svoj posao i ako ispuniš taj zavet, suočićeš se sa gubikom.”SPS 281.3

Oni se sada povlače, mrmljaju, žale se na Gospodnju poruku i Njegove glasnike. Govore stvari koje nisu istinite tvrdeći da su se obvezali pod uzbuđenjem, da nisu u potpunosti razumeli šta su obećali, da je ceo slučaj precenjen, da su ih na obećanje navela osećanja. Izjavljuju da je dragoceni blagoslov koji su primili bio rezultat prevare koju im je priredio propovednik da bi osigurao novac. Menjaju svoje mišljenje i ne osećaju nikakvu obvezu da daju šta su obećali Bogu. Na delu je najstrašnija pljačka Boga, a za poricanje i opiranje Svetom Duhu pronalaze se bedni izgovori. Neki se pozivaju na probleme; kažu da im je novac potreban da sa njim učine — šta? Da ga zakopaju u kuće i zemljišta, u neke poslove za sticanje dobitka. Zato što su obećali dar za versku namenu, oni misle da ih ne mogu prisiliti zakonom, a ljubav prema novcu u njima je toliko jaka da obmanjuju svoju dušu i usuđuju se da pljačkaju Boga. Za mnoge bi se moglo reći: „Ni prema jednom prijatelju se ne odnosiš tako loše.”SPS 281.4

Povećava se broj onih koji čine greh Ananije i Safire. Ljudi ne lažu čoveka, već Boga dok krše zavet na koji ih je pokrenuo Njegov Duh. Zato što kazna za zločin, kao u slučaju Ananije i Safire, ne dolazi odmah, srca sinova ljudskih ohrabrena su da čine zlo, suprotstavljaju se Božjem Duhu. Kako će ti ljudi stajati pred Sudom? Usuđujete li se da se suočite sa konačnim ispitom u vezi sa ovim problemom? Gde ćete stajati u prizorima opisanima u Otkrivenju? „I vidjeh veliki bijel prijestol, i onoga što sjeđaše na njemu, od čijega lica bježaše nebo i zemlja, i mjesta im se ne nađe. I vidjeh mrtvace male i velike gdje stoje pred Bogom… i sud primiše mrtvaci kao što je napisano u knjigama, po dijelima svojima.” (Otkrivenje 20,11.12; R&H, 23. maj 1893.)SPS 282.1