3 - Zašto Bog koristi ljude za širenje svojih blagoslova?

Napredak Božjeg dela ne zavisi od ljudi. On je mogao anđele učiniti ambasadorima svoje istine. Mogao je da objavi svoju volju ličnim glasom, kao što je proglasio Zakon sa Sinaja. Međutim, On je odlučio da u to delo uključi ljude kako bi u nama negovao duh dobročinstva.SPS 16.1

Svaki čin samopožrtvovanosti za dobro drugih ojačaće duh dobročinstva u srcu davaoca, zbližavajući ga sa Otkupiteljem sveta, koji „bogat budući, vas radi osiromaši, da se vi Njegovijem siromaštvom obogatite.” (2. Korinćanima 8,9) I samo dok ispunjavamo božansku svrhu na ovom svetu, život može biti blagoslov za nas. Svi Božji darovi čoveku pokazaće se kao prokletstvo ako ih ne bude koristio na blagoslov svojim bližnjima i za napredak Božjeg dela na Zemlji. (R&H, 7. decembra 1886.)SPS 16.2

Plod preterane želje za dobikom

Predanost sticanju novca, ta sebičnost koju rađa želju za dobikom, umrtvljuje duhovnost crkve i uskraćuje joj Božju pažnju. Kada su glava i ruke stalno zaokupljene planiranjem i robovanjem sabiranju bogatstva, zaboravljaju se Božje i ljudske potrebe.SPS 16.3

Ako nas je Bog blagoslovio blagostanjem i napredkom, ne bi trebalo da svoje vreme i pažnju okrenemo od Njega i zloupotrebimo ono čime nas je obdario. Davaoc je veći od dara. Mi smo otkupljeni i nismo svoji. Da li smo zaboravili tu beskonačnu cenu koja je plaćena za naše otkupljenje? Da li je zahvalnost u srcu umrla? Zar Hristov krst nije postideo život sebične udobnosti i uživanja?… Mi ubiramo plodove te beskonačne samopožrtvovanosti, a ipak, kada treba obaviti delo, kada je Otkupitelju potreban naš novac za pomoć u spasenju duša — bežimo od dužnosti i molimo da budemo izuzeti. Besramna lenjost, bezobzirna ravnodušnost i pokvarena sebičnost umrtvljuju naša čula za Božje zahteve.SPS 17.1

Zašto pribegavamo udobnosti, proslavljanju sebe i zaboravljamo na duše za koje je Hristos umro da bi ih otkupio svojom dragocenom krvlju, dok je On, veličanstvo Neba, Car slave, nosio težak krst, trnovu krunu i ispijao gorku čašu? Počnimo da dajemo dok možemo. Počnimo da delujemo dok imamo snage. Radimo dok je dan. Posvetimo svoje vreme i svoja sredstva službi Bogu da bismo mogli da primimo Njegovo odobravanje i nagradu. (R&H, 17. oktobra 1882.)SPS 17.2

Naš najveći unutrašnji sukob

U ovom životu naša imovina je ograničena, ali veliko blago koje Bog nudi u svom daru svetu je neograničeno. Ono obuhvata svaku ljudsku želju i ide daleko izvan naših ljudskih proračuna. U veliki dan konačne odluke, kada se svakom čoveku bude sudilo prema njegovim delima, svaki glas samoopravdanja biće ućutkan, jer će se videti da je u svom daru ljudskom rodu Otac dao sve što je imao, i da oni koji su odbili tu milostivu ponudu nemaju izgovor.SPS 17.3

Mi imamo neprijatelja kog treba da plašimo. Vodimo borbu s ličnom neposvećenošću. Kada pobedimo sebe, bićemo pobednici u Onome koji nas je ljubio. Braćo moja, moramo se boriti za večni život. Borimo se u dobroj borbi vere. Vreme našeg ispitivanja traje upravo sada, a ne u budućnosti. I dok to traje „ištite najpre carstva Božjega, i pravde Njegove, i ovo”, ono što tako često služi sotonskim ciljevima koje koristi kao zamku da prevari i uništi, „će vam se sve dodati” (Matej 6,33; R&H, 5. marta 1908.)SPS 17.4

Mrlja greha

Nikada ne smemo zaboraviti da smo na ovom svetu na ispitu kako bi se utvrdila naša spremnost za budući život. Na Nebo neće doći niko čiji karakter je uprljan mrljom greha sebičnosti. Dakle, Bog nas ovde ispituje poveravajući nam prolazne stvari, kako bismo svojim upravljanjem pokazali mogu li nam biti poverena večna bogatstva. (R&H, 16. maja 1893.)SPS 18.1

Imovina nam je samo poverena

Svaki pojedinac treba da upamti da su mu sredstva, ma kako velika ili mala bila, data samo na upravljanje. Jer za svoju snagu, sposobnosti, vreme, talente, mogućnosti i sredstva, svako mora dati račun Bogu. To je delo pojedinca; Bog nam daje mogućnost da postanemo slični Njemu, velikodušni i plemeniti dajući drugima. Oni koji su zaboravili na svoje božansko poslanje, gledaju samo kako da zarade ili potroše u popuštanju oholosti i sebičnosti, kako bi osigurali dobit i uživanja ovog sveta, ali u Božjim očima, ako se gleda na njihova duhovna dostignuća, oni su siromašni, bedni, slepi i goli.SPS 18.2

Kada se pravilno upotrebi, bogatstvo stvara zlatnu povezanost zahvalnosti i ljubavi između čoveka i njegovih bližnjih i čvrstu vezu koja produbljuje njegova osećanja prema Otkupitelju. Beskonačni dar Božjeg dragog Sina poziva primaoca Njegove milosti na materijalne izraze zahvalnosti. Najveća obaveza onoga ko prima svetlost Hristove ljubavi je da svetlošću blagoslova obasja druge duše koje se nalaze u tami. (R&H, 16. maja 1882.)SPS 18.3

Probudite osobine Hristovog karaktera

Gospod dopušta da ljudi dožive patnju i nesreću kako bi nas pozvao iz naše sebičnosti i u nama probudio osobine Njegovog karaktera — saosećajnost, nežnost i ljubav.SPS 19.1

Božanska ljubav nas poziva da pokažemo isto onakvo nežno saosećanje kakvo je Hristos pokazao. On je bio čovek boli, vičan patnjama. U svim našim nevoljama On je patio. On voli ljude koji su otkupljeni Njegovom krvlju i govori: „Novu vam zapovijest dajem da ljubite jedan drugoga, kao što Ja vas ljubih, da se i vi ljubite među sobom.” (Jovan 13,34; R&H, 13. septembra1906.)SPS 19.2

Najveća čast, najveća radost

Bog je izvor života, svetlosti i radosti u svemiru. Njegovi blagoslovi, poput sunčanih zraka svetlosti, teku ka stvorenjima koja je stvorio. U svojoj neograničenoj ljubavi Gospod je ljudima dao prednost da postanu učesnici Njegove prirode i da te blagoslove prenesu na svoje bližnje. To je najveća čast, najveća radost koju Bog može darovati ljudima. Stvoritelju su najbliži oni koji su postali učesnici u delima ljubavi. Onaj ko odbija da bude „Božji saradnik” — ko zbog sebičnog uživanja zanemaruje potrebe svojih bližnjih, tvrdica koji na Zemlji gomila svoje blago — uskraćuje sebi najbogatiji blagoslov koji Bog može dati. (R&H, 6. decembra 1887.)SPS 19.3