Који нас избави од власти тамне, и премјести нас у царство Сина љубави своје. (Колошанима 1,13) JNNSer 234.1
Показана ми је велика љубав коју је Бог испољио дајући свога Сина да умре да би човек могао добити опроштење и живот. Показани су ми Адам и Ева који су имали преимућство да посматрају лепоту и љупкост Едема и да једу плодове са сваког дрвета у том врту, изузев са једног. Али је змија наговорила Еву, а ова опет свога мужа, те обоје једоше плод са забрањеног дрвета. Они су прекршили Божју заповест и постали грешници. Вест о томе пронела се небом и свака харфа је утихнула. Анђеле је обузела туга и страх да Адам и Ева не би поново посегли за плодом са дрвета живота, окусили га и постали бесмртни грешници... JNNSer 234.2
Читаво небо је обузела туга кад се сазнало да је човек изгубљен, да ће се свет који је Бог створио напунити смртним бићима осуђеним на патњу, болест и смрт, и да за преступнике не постоји пут спасења... Сваки потомак Адамов мораће да умре. Тада сам видела драгог Исуса и на Његовом лицу запазила израз саосећања и туге. Убрзо после тога приметила сам да се приближио неупоредиво блиставој светлости која окружује Оца. Мој анђео пратилац рече: „Он има присан разговор са својим Оцем.” Изгледало је као да забринутост и стрепња анђела све више расту док је Исус разговарао са Оцем. Три пута Га је заклањала та величанствена светлост којом је Отац обавијен и трећи пут кад се вратио од Оца могли смо да видимо Његов лик. Његово лице је сада одавало израз спокојства и, слободно од сваке забринутости и патње, блистало је љубазношћу која се речима не може описати. Тада Он стави до знања анђеоском хору да се пронашао пут за спасење изгубљеног човека; да се Он залагао код Оца и добио дозволу да свој живот положи као откуп за пали људски род, да понесе њихове грехе и на себе преузме смртну пресуду, како би на тај начин отворио пут којим би сваки од њих - захваљујући заслугама Његове проливене крви - могао да нађе опроштај за своје пређашње преступе, да се помоћу послушности поново врати у врт из кога је човек био изгнан... JNNSer 234.3
Тада се небо испуни неизрецивом радошћу а небески хор запева песму хвале и безграничне љубави. Уз пратњу својих харфи, још вишим тоном, певали су о великој милости и љубави Онога који је свог Милог и Љубљеног дао да умре за један одметнички род. (Early Writings, стр. 125-127) JNNSer 234.4
За даље размишљање: Зашто бих одлучио да умрем због греха који су већ плаћени на крсту? JNNSer 234.5