6. поглавље—РАСПАДАЊЕ ЦАРСТВА

*****

»И почину Соломун код отаца својих, и би погребен у граду Дави да, оца својега; а Ровоам, син његов, зацари се на његово место.« (1. О царевима 11,43)PKSerb 59.1

Убрзо после ступања на престо, Ровоам је отишао у Сихем, очекујући да га сва племена и формално признају за цара. »Јер се онде скупи сав Израиљ да га зацаре.« (2. Дневника 10,1)PKSerb 59.2

Међу присутнима је био и Јеровоам, син Наватов - исти Јеровоам који је за време Соломунове владавине био познат као »крепак и храбар« и коме је пророк Ахија Силомљанин пренео збуњујућу поруку: »Ево, истргнућу царство из руке Соломунове, и даћу теби десет племена!« (1. О царевима 11,28.31)PKSerb 59.3

Господ је преко свог весника јасно проговорио Јеровоаму о неопходности поделе царства. Бог је објавио да је до ове поделе морало доћи, »јер оставише мене и поклонише се Астароти, богињи Сидонској и Хемосу, богу Моавском, и Мелхому, богу синова Амонових, и не ходише путевима мојим, чинећи што је право преда мном, уредбе моје и законе моје, као Давид, отац његов«. (1.О царевима 11,33)PKSerb 59.4

Јеровоаму је, осим тога, било речено да се царство неће поделити пре завршетка Соломунове владавине. »Али, нећу узети царство из руку његових«, објаснио је Господ, »него ћу га оставити нека влада докле је год жив, Давида ради, слуге својега, којега изабрах, који је држао заповести моје и уредбе моје, него ћу узети царство из руку сина његова, и даћу теби од њега десет племена.« (1. О царевима 11, 34.35)PKSerb 59.5

Иако је Соломун чезнуо да припреми ум Ровоама, свог изабраног наследника, да се мудро суочи с кризом, коју је прорекао Божји пророк, никада није био у стању да пресудно, на позитиван начин, утиче на обликовање ума свога сина, чије је рано васпитање било тако грубо занемарено. Ровоам је од своје мајке, Амонке, наследио колебљивост карактера. Повремено се трудио да служи Богу и уживао у некој мери благостања, али, није био чврст и на крају је попустио злим утицајима који су га пратили од детињства. У грешкама Ровоамовог живота и у његовом коначном отпаду показују се страшне последице Соломуновог везивања са женом идолопоклоницом.PKSerb 60.1

Племена су дуго трпела тешке неправде, изложена насилничким мерама претходног владара. Расипност Соломунове влада вине у току његовог отпадништва навела га је да тешко оптерети народ порезима и захтевима да обавља дуга и напорна кулучења. Пре него што су извршили крунисање новог владара, племенске старешине одлучили су да утврде да ли Соломунов син намерава да олакша терете народу. »И дође Јеровоам и сав Израиљ и рекоше Ровоаму, говорећи: твој је отац метнуо на нас тежак јарам; него ти сада олакшај љуту службу оца својега и тешки јарам који је метнуо на нас, па ћемо ти служити.«PKSerb 60.2

Желећи да се посаветује са својим саветницима пре објављивања смерница своје владавине, Ровоам је одговорио: »До три дана дођите опет к мени! И народ отиде.«PKSerb 60.3

»Тада цар Ровоам учини веће са старцима који стајаху пред Соломуном, оцем његовим, док је био жив, и рече: Како саветујете да одговорим народу? А они му одговорише, говорећи: Ако се удобриш народу и угодиш им и одговориш им лепим речима, они ће ти бити слуге свагда.« (2. Дневника 10,3-7)PKSerb 60.4

Незадовољан, Ровоам се обратио млађим људима с којима се дружио у младости и првој зрелости, и запитао их: »Шта ви caветујете да одговоримо народу који ми рече, говорећи: олакшај јарам који је метнуо на нас отац твој?« (1. О царевима 12,9) Млади људи су предложили да оштро поступи према поданицима свога царства и да им од самог почетка стави до знања да неће трпети никакво ометање својих жеља.PKSerb 60.5

Поласкан могућношћу да се покаже као највиши ауторитет, Ровоам је одлучио да одбаци савет старијих и да младе прихвати за своје саветнике. Тако се догодило да је одређенога дана, када »дође Јеровоам и сав народ к Ровоаму« да чује изјаву о смерницама његове владавине, Ровоам »одговорио оштро народу... говорећи: мој је отац метнуо на вас тежак јарам, а ја ћу још дометнути на јарам ваш; отац вас је шибао бичевима, а ја ћу вас шибати бодљивим бичевима!« (1. О царевима 12,12-14)PKSerb 61.1

Да су Ровоам и његови неискусни саветници схватили божанску намеру с Израиљем, они би прихватили захтев народа за извођење одлучне реформе у начину владавине. Међутим, у тренутку одлуке за време састанка у Сихему, нису били у стању да сагледају положај, полазећи од узрока према последицама, па су тако заувек ослабили свој утицај на велики део народа. Њихова обелодањена одлучност да наставе и појачају тлачење, уведено у току Соломунове владавине, била је у потпуној супротности с Божјим планом за Израиљ, дајући људима велику прилику да посумњају у искреност њихових побуда. Тим немудрим и несмотреним покушајем да покажу снагу, цар и његови изабрани саветници само су открили колико су постали охоли због свог положаја и власти.PKSerb 61.2

Господ није дозволио Ровоаму да спроведе политику коју је најавио. Међу окупљеним племенима налазиле су се многе хиљаде оних, који су били веома узнемирени насилним мерама Соломунове владавине и који су сада осетили да нема другог излаза осим побуне против Давидовог дома. »А када виде сав Израиљ где их се цар оглуши, одговори народ цару говорећи: Какав део ми имамо с Давидом? Немамо наследства са сином Јесејевим! У шаторе своје, Израиљу! А ти, Давиде, сада гледај своју кућу! Тако отиде Израиљ у шаторе своје.« (1. О царевима 12,16)PKSerb 61.3

Пукотина коју је створио Ровоам својим непромишљеним говором није се могла затворити. Од тада је дванаест племена Израиљевих остало подељено, Јудино и Венијаминово племе сачињавали су доње или јужно Јудино царство под Ровоамовом управом, док је десет северних племена образовало и очувало посебну државу, познату као царство Израиљево, с Јеровоамом као својим владаром. Тако се испунило пророчанство о распаду царства. »Јер Господ тако беше уредио.« (1. О царевима 12,15)PKSerb 61.4

Када је схватио да му десет племена ускраћују своју верност, Ровоам је почео да делује. Преко једнога од утицајнијих људи у свом царству, »Адорама, који беше над данком«, покушао је да их смири. Међутим, поступањем према овом посланику мира, народ је показао шта осећа према Ровоаму. »Али га сав Израиљ засу камењем, те погибе.« Уплашен овим доказом снаге побуне, »цар Ровоам брже седе на кола, те побеже у Јерусалим«. (1. О царевима 12,18)PKSerb 62.1

У Јерусалиму »сазва сав дом Јудин и племе Венијаминово, сто и осамдесет тисућа одабраних војника, да завојште на дом Израиљев да поврате царство Ровоаму, сину Соломунову. Али, дође реч Божја Семеју, човеку Божјему, говорећи: кажи Ровоаму, синуPKSerb 62.2

Соломунову, цару Јудину, и свему дому Јудину и Венијаминову и осталоме народу, и реци: Овако вели Господ, не идите, и не бијте се с браћом својом, синовима Израиљевим, вратите се сваки својој кући, јер сам ја наредио да тако буде. И они послушаше реч Господњу и вративши се отидоше како Господ рече.« (1. О царевима 12,21-24)PKSerb 62.3

У раздобљу од три године Ровоам је покушавао да извуче поуку из жалосног искуства с почетка своје владавине; и у том напору био је успешан. Ровоам је »сазидао тврде градове у земљи Јудиној«. »А када утврди те градове, намести у њима заповеднике, и стаје за жито и за уље и за вино.« Потрудио се да те градове »утврди јако«. (2. Дневника 11,5.11.12) Међутим, тајна Јудиног благостања у току првих година Ровоамове владавине није лежала у тим мерама. Признавање Бога као врховног Владара учврстило је тло Јудиног и Венијаминовог племена. Њима су се придружили и многи богобојазни људи из северних племена. Извештај о томе гласи: »Из свих племена Израиљевих који управише срце своје да траже Господа Бога Израиљева, дођоше у Јерусалим да принесу жртву Господу Богу отаца својих. И тако утврдише царство Jyдино, и укрепише Ровоама, сина Соломунова, за три године, јер за те три године хођаше путем Давидовим и Соломуновим.« (2. Дневника 11,16.17)PKSerb 62.4

У настављању таквог понашања крила се Ровоамова прилика да, у великој мери, поправи грешке из прошлости и поврати поверење у своју способност да мудро влада. Међутим, надахнуто перо забележило је жалостан извештај о Соломуновом наследнику као човеку који је пропустио да својим снажним утицајем наведе народ на верност Господу. Иако је по природи био тврдоглав, самоуверен, самовољан, склон идолопоклонству, могао је, да се потпуно поуздао у Бога, да развије снагу карактера, чврстину вере, и покори божанским захтевима. Али, како је време пролазило, цар се све више уздао у снагу свога положаја и у тврђаве које је подигао. Мало-помало, давао је маха својим урођеним слабостима, све док сав свој утицај није ставио на страну идолопоклонства. »А када Ровоам утврди царство и кад осили, остави закон Господњи и сав Израиљ с њиме.« (2. Дневника 12,1)PKSerb 63.1

Како су жалосне, како су значајне речи: »И сав Израиљ с њиме!« Народ кога је Бог изабрао да стоји као светлост околним народима, одвратио се од Извора своје снаге и покушао да буде сличан људима око себе. Као што је било са Соломуном, тако је било и са Ровоамом - утицај рђавог примера многе је навео да застране. Како је било с њима, тако је, у већој или мањој мери, и данас са свима онима који одлучују да чине зло - утицај злог дела није ограничен само на онога који га је учинио. Нико не живи само себи. Нико не пропада сам у свом безакоњу. Сваки живот је светлост која осветљава и разведрава путеве других, или мрачни утицај који води у очајање и пропадање. Ми водимо друге или горе према срећи и бесмртном животу, или доле према жалости и вечној смрти. Ако својим делима јачамо и покрећемо на деловање силе зла у онима који су око нас, учествујемо у њиховом греху.PKSerb 63.2

Бог није дозволио да отпадништво Јудиног владара остане некажњено. »А пете године царовања Ровоамова дође Сисак, цар Мисирски на Јерусалим, јер згрешише Господу, с тисућу и две стотине кола, и са шездесет тисућа коњаника, и не беше броја народу који дође с њиме из Мисира... и узе тврде градове Јудине и дође до Јерусалима.«PKSerb 63.3

»Тада дође Семаја пророк к Ровоаму и кнезовима Јудиним, који се бејаху окупили у Јерусалиму од Сисака, и рече им: Овако вели Господ, ви остависте мене, зато и ја остављам вас у руке Сисаку!« (2. Дневника 12,2-5)PKSerb 64.1

Народ још није отишао тако далеко у свом отпаду да би презрео Божје судове. У губицима које је проузроковао Сисаков напад, препознали су Божју руку и привремено се понизили. »Праведан је Господ«, признали су.PKSerb 64.2

»А кад их виде Господ да се понизише, дође реч Господња Семаји, говорећи: Понизише се, нећу их потрти, него ћу им сада дати избављење, и неће се излити јарост моја на Јерусалим преко Сисака. Него ће му бити слуге да познају шта је мени служити, шта ли служити царствима земаљским.«PKSerb 64.3

»И тако дође Сисак, цар Мисирски, у Јерусалим и узе благо дома Господњега и благо дома царева, све то узе, узе и штитове златне, које беше начинио Соломун. И на њихово место начини цар Ровоам штитове од бакра, и предаде их старешинама над стражарима који чувају врата дома царева... што се, дакле, понизи, одврати се од њега гнев Господњи, и не затре га сасвим, јер још у Јуди беше добра.« (2. Дневника 12,6-12)PKSerb 64.4

Међутим, рука невоље била је уклоњена и народ је још једном осетио благостање, па су многи заборавили свој страх и поново се окренули идолопоклонству. Међу њима је био и цар Ровоам. Иако наведен на понизност, невољама које су га задесиле, пропустио је да ово искуство учини одлучујућом прекретницом у свом животу. Заборављајући поуку коју је Господ желео да му пренесе, пао је поново у грехе који су донели невоље народу. После неколико неславних година, у току којих је цар »чинио зло, јер није управио срце своје да тражи Господа«, »почину Ровоам код отаца својих, и би погребен у граду Давидову, а на његово место зацари се Авија, син његов«. (2. Дневника 12,14.16)PKSerb 64.5

После поделе царства, у првим годинама Ровоамове владавине слава Израиља почела је да бледи и никада се више није вратила свом некадашњем сјају. Повремено, током следећих столећа, на Давидовом престолу седели су људи високе моралне вредности, разумни и далековиди, и под владавином тих владара благослови који су почивали на људима из Јуде преносили су се и на околне народе. Господње име понекад је било уздизано изнад имена свих лажних богова, Његов закон био је поштован. Моћни пророци, с времена на време, устајали су да ојачају руке владара и охрабре народ да истрају у верности. Али, семе зла, које је већ клијало у време када се Ровоам попео на престо, никада није било потпуно искорењено; некада љубљени Божји народ повремено је падао тако ниско да је постајао прича за незнабошце.PKSerb 64.6

Ипак, без обзира на изопаченост оних који су били склони идолопоклоничким обичајима, Бог је у својој милости чинио све да од крајње пропасти спасе подељено царство. Иако је изгледало, како су године пролазиле, да је Његова намера са Израиљем потпуно онемогућена деловањем људи који су били надахнути сотонским силама, Он је своје добронамерне планове успешно спрово дио преко изгнанства и враћања свог изабраног народа.PKSerb 65.1

Распадање царства било је само почетак величанствене историје, која је откривала Божје дуго стрпљење и нежну милост. На жестини невоља, кроз које су морали да прођу због наслеђених и стечених склоности према злу, они које је Бог покушавао да очисти себи као свој посебни народ, који ревнује за добра дела, морали су коначно да признају:PKSerb 65.2

»Нико није као ти, Господе, велик си и велико је име твоје у сили. Ко се не би тебе бојао, царе над народима!... Јер међу свим мудрацима у народа и у свим царствима њиховим нема таквога какав си ти!« »А Господ је прави Бог, Бог живи и цар вечни!« (Јеремија 10,6.7.10)PKSerb 65.3

Обожаваоци идола требало је коначно да схвате поуку да су лажни богови немоћни да уздигну и спасу. »Богова, који нису начинили неба ни земље, нестаће са земље и испод неба.« (Јеремија 10,11) Једино у верности правом Богу, Створитељу свега и Владару над свима, човек може да нађе свој одмор и мир.PKSerb 65.4

Поштени и покајани Израиљци и Јудејци требало је једнодушно да обнове свој заветни однос с Господом над војскама, Богом својих отаца; о Њему је требало да кажу:PKSerb 65.5

»Он је начинио земљу силом својом,
утврдио васиљену мудрошћу својом,
и разумом својим разастро небеса.
Он кад пусти глас свој,
буче воде на небесима,
подиже пару с крајева земаљских,
пушта муње с даждом,
изводи ветар из стаја његових.
Сваки човек поста безуман од знања,
сваки се златар осрамоти ликом резаним,
јер су лаж ливени ликови његови,
и нема духа у њима.
Таштина су, дело преварно,
кад их походим, погинуће.
Није такав део Јаковљев:
Јер је творац свему,
и Израиљ му је наследство,
име му је Господ над војскама!«PKSerb 66.1

(Јеремија 10,12-16)