Спасење из дана у дан, АВГУСТ 16

»Јер који мисли да стоји нека се чува да не падне.« (1. Коринћанима 10,12)Мар 236.1

Петров пад није био тренутан, већ постепен. Самопоуздање га је одвело до уверења да је спасен и корак по корак силазио је све ниже док се није одрекао свог Господа. Никада не можемо бити сигурни у себе, или у своја осећања да нећемо подлегнути искушењима. Они који прихвате Спаситеља, колико год њихово обраћење било искрено, никада не би требало да буду уверени да су спасени. Ово је погрешно. Сваког би требало учити да негује наду и веру, али чак и кад предамо себе Христу и кад знамо да нас Он прихвата, ми нисмо ван домета искушења. Само онај ко издржи пробу добиће круну живота (Јаков 1,12).Мар 236.2

Они који прихвате Христа и у својој првој љубави кажу: »Ја сам спасен«, налазе се у опасности да верују у себе. Речи из 1. Коринћанима 10,12 саветују нас: »Јер који мисли да стоји нека се чува да не падне.« Наша једина сигурност је у сталном неповерењу у себе и у зависности од Христа.Мар 236.3

Има много оних који проповедају Христа, али који никада нису постали зрели хришћани. Они признају да је човек пао, да су његове способности ослабљене, да он није спреман за морална достигнућа, међутим, они кажу да је Христое понео сав терет, сву патњу и да желе да My допусте да их понесе. Говоре да не треба ништа да чине осим да верују, али Христос је рекао: »Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе, и узме крст свој и иде за мном« (Матеј 16,24).Мар 236.4

Никада не треба да будемо у стању задовољства и одмора и да пре-станемо да напредујемо говорећи: »Спасен сам«. Када овако размиш-љамо, разлози за стражење, молитву и озбиљно настојање да дође до виших достигнућа престају да постоје. Дакле, будимо опрезни све док Христос не дође а ми не уђемо кроз капију у Божји град. Тада уз највеће почасти можемо одати славу Богу и Јагњету за вечно спасење. (RB 42,43)Мар 236.5