Грех коме се у највећој мери попушта и који нас одваја од Бога изази-вајући толико духовних поремећаја, јесте себичност. Господу се не можемо вратити без самоодрицања. Ми сами не можемо учинити ништа, али кроз Бога који нас снажи, можемо чинити добро другима. На овај начин сачуваћемо се од зла себичности. Није потребно да идемо у незнабожачке земље да бисмо се потпуно посветили Богу и живели корисним, несебичним животом. Ово би требало да радимо у нашој породици, цркви, међу онима који нас окружују и са којима радимо. Управо у нашим свакодневним дужностима треба да се навикнемо на самоодрицање.Мар 109.2

Павле је могао да каже: »Ја умирем сваки дан.« To је свакодневно умирање себи у малим стварима живота које нас чини победницима. Требало би да заборавимо своје ЈА у жељи да чинимо добро другима. Код многих постоји недостатак љубави за друге. Уместо да верно оба-вљају своју дужност, они радије траже своја лична задовољства.Мар 109.3

Бог јасно заповеда својим ученицима да буду на благослов други-ма својим утицајем, својим средствима и да траже мудрост одозго која ће их оспособити да учине све што је у њиховој моћи да оплемене мисли и осећања оних с којима долазе у додир. Кад смо на овај начин извор благослова за друге, осећаћемо радосно задовољство и уну-трашњи мир, што ће бити наша најбоља награда. Гоњени овом вели-ком и племенитом жељом да будемо на корист нашим ближњима на-ћи ћемо праву срећу у верном извршавању разноврсних дужности. Имаћемо више него земаљску награду, јер анђео бележи у небеску књигу сваку дужност коју смо обавили верно и несебично.Мар 109.4

На небу нико неће мислити на себе и на своје уживање. Сви ће из несебичне и чисте љубави настојати да усреће оне који их окружују. Ако желимо да се радујемо у друштву небеских бића на новој Земљи, онда овде треба да живимо по небеским начелима. (2Т 132,133)Мар 109.5

Највеће дело које може бити учињено на овом свету је да велича-мо Бога живећи Христовим карактером. (6Т 439)Мар 109.6

Време је за одлуку!, АПРИЛ 10

Стазом живота, АПРИЛ 12