Човек каткада није у стању да тачно означи време или место свога обраћења, нити пак да одреди све прилике које су га довеле до обраћења; али то још не доказује да тај човек није обраћен. Исус је рекао Никодиму: „Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки човек који је рођен од Духа.” (Јован 3, 8.) Као што се дејство ветра, иако је невидљив, види и осећа, такав је и утицај Светога Духа на људска срца. Ова невидљива Сида новорођења ствара нов живот у души, ствара ново биће по Божјем обличју.SC 40.2

Мада је дејство Светога Духа тихо и неприметно, ипак се виде његове последице. Ако је срце обновљено Божјим Духом, и живот ћe посведочити о томе. Мада не можемо ништа учинити да се наша срца промене и да дођемо у склад са Богом, мада не смемо да се осдањамо и поуздамо у наша добра дела, ипак је наш живот доказ да је Божја милост с нама. Промена у нашој души, нашим навикама и делима биће потпуна. Супротност између онога што смо биди и онога што смо постали после новорођења сасвим је видљива. Наш карактер се не открива у неким повременим добрим и злим делима, него у нашим свакодневним речима и поступцима.SC 40.3

Истина, може нечији живот бити поштен споља и без Христове силе. Жеља да постанемо људи од уплива и части може имати као последицу сређен живот; самопоштовање гони нас да избегавамо зло. И себичан човек може да чи- ни добро. Али, како ћемо сазнати на којој се страни налазимо ми?SC 40.4

Коме припада наше срце? Чиме се баве наше мисли? О чему и о коме говоримо најрадије? Коме припадају наша најтоплија осећања и наше најбоље снаге? Ако смо Христови следбеници, онда су наше мисли с њиме, и њему припадају наша најтоплија осећања. Све што јесмо, и што имамо, посвећено је њему. Тежимо да покажемо његов карактер, тражимо његовог Духа, чинимо његову вољу, и живимо тако да њему угодимо.SC 41.1

Они који су постали нова створења у Исусу Христу показаће плодове Духа: „Љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање.” (Гал. 5, 22.) Они неће уживати у старим жељама, него ћe вером у Божјег Сина ићи његовим стопама, у њиховом животу видеће се његов карактер и очистиће се као што је Он чист. Ствари које су некада мрзели, сада воле, а што су раније волели, сада мрзе. Они који су некада били поносни и уображени, постали су благи и понизни. Пијаница је постао умерен и трезан, a онај који није знао за стид, постао је стидљив. Заборављени су ташти обичаји и навике света. Хришћанин не тражи лепоту у спољашњем сјају, него у „тајноме човеку срца, у једнакости кроткога и тихога духа”. (1. Петр. 3, 3. 4.)SC 41.2

Докле год не променимо своје срце и свој живот, нема ни речи о правом покајању. Кад грешник поправи своје погрешке, кад врати оно што је отео, кад призна своје грехе и воли Бога и своје ближње, тек тада може бити сигуран да је прешао из смрти у живот.SC 41.3

Ако се ми као заблудели и грешни вратимо Христу и добијемо удела у његовој великој милости, тада ћe се и љубав показати у нашем срцу. Сваки терет биће нам лак, јер је Христов јарам лак. Наша дужност биће нам радост, а наша жртва задовољство. Пређашљи тамни животни пут обасјаће Сунце правде.SC 41.4

Лепота Христовог карактера показаће се код његових следбеника. Христос је налазио задовољство у испуњавању Божје воље. Главни покретачи Спаситељевог живота били су љубав према Богу и света ревност да се Он прослави. Та љубав чинила је да сва његова дела буду света и узвишена. Таква љубав долази једино од Бога. Непосвећено срце не може показати такву љубав. Она се налази само у срцима у којима је Исус господар. „Имајмо ми љубав к њему, јер Oн најпре показа љубав к нама.” (1. Јов. 4, 19.) У срцу које jе препорођено Божјом милошћу, љубав je покретач свих поступака. Она мења карактер, води и управља нашим побудама, зауздава страсти, савлађује рђава расподожења и оплемењује осећања. Ако се ова љубав негује у души, улепшаће живот и имаће видљив утицај и на околину.SC 41.5

Божја деца морају се чувати двеју главних заблуда, нарочито она која су одскора поверовала у Божју милост. Једна од ових заблуда састоји се у самопоуздању у сопствену снагу и дела, у претпоставци да се можемо сами помирити с Богом. Ко покушава да води свет живот спољашњим испуњавањем заповести, тај xoћe нешто немогуће. Сва дела која чинимо без Христа носе обележје себичности и греха. Само Христова милост, кроз веру, може да нас посвети.SC 42.1

Друга исто толико онасна заблуда је веровање да нас је Христос ослободио од држања Божјег закона, и да наша дела не могу ништа допринети нашем спасењу јер једино вером добијамо Божју милост.SC 42.2

Права послушност не састоји се само у спољашњем испуњавању заповести, већ у служењу из љубави. Божји закон је израз бића Божјег; он је одичење Божје љубави и стога основа Божје владавине на небу и на земљи. Кад се наша срца обнове по Божјем обличју, кад се божанска љубав усади у њих, зар онда нећемо спровести Божји закон у живот? Чим љубав испуни наша срца, чим се човек обнови по обличју Створитеља, тада ће се испунити и обећање о новом завету између Бога и човека: „Даћу законе своје у срца њихова и у мислима њиховим написаћу их.” (Јевр. 10, 16.) А кад је Божји закон у нашем срцу, зар се онда неће показати и у нашем животу? Послушност, која je у служби љубави и проистиче из љубави, најбољи је доказ да смо деца Божја. Зато и каже Свето писмо: ,,Јер је ово љубав према Богу да заповести његове држимо.” (1. Јов. 5, 3.) „Који говори: познајем га, а заповести његове не држи, лажа је, и у њему истине нема.” (1. Јов. 2, 4.) Вера нас не разрешава послушности, него нас оспособљава да можемо примити Божју милост и да му будемо послушни.SC 42.3

Ми не можемо добити спасење послушношћу, јер је оно драговољни дар Божје милости, који примамо вером. Али послушност је плод вере: „И знате да се Он јави да грехе наше узме; и греха у њему нема. Ко год у њему стоји не греши; ко год греши не виде га нити га позна.” (1. Јов. 3, 5. 6.) Ово је камен кушања. Ако останемо у Христу, ако Божја љубав остане у нама, тада ће и наша осећања, наше мисли, наш начин делања бити у складу са Божјом вољом, која је јасно изражена у Божјем закону. „Дечице, нико да вас не вара: који правду твори праведник је, као што je Он праведан.” (1. Jов. 3, 7.)Шта је правда видимо из Божјег закона, који је Он објавио у облику десет заповести на брду Синају.SC 42.4

Тобожња вера у Христа, која хоће човека да ослободи послушности према Богу, није права вера, већ уображеност. ,,Јер сте благодаћу спасени кроз веру.” (Ефес. 2, 8.) Али „тако и вера ако нема дела, мртва je по себи”. (Јаков 2, 17.) Исус је казао пре него што је дошао на земљу: „Хоћу чинити вољу твоју, Боже мој, и закон је твој мени у срцу.” (Пс. 40, 8.) А пре него што се узнео на небо, изјавио је: „Ако заповести моје уздржите, остаћете у љубави мојој, као што ја одржах заповести Оца свога и остајем у љубави његовој.” (Јован 15, 10.) Апостол Јован каже: ,,И по том разумемо да га познаемо, ако заповести његове држимо.... Ко говори да у њему стоји, и тај треба тако да ходи као што је Он ходио.” (1. Jов. 2, 3. 6.) Апостол Петар каже: ,,Јер и Христос пострада за нас, и нама остави углед да идемо његовим трагом.” (1. Петр. 2, 21.)SC 43.1

Услов вечног живота је и данас онај исти који је увек био, онај који је био у рају пре но што су наши прародитељи згрешили: потпуна послушност према Божјем закону, савршена правда. Кад бисмо могли добити вечни живот под другим условима, тада би била доведена у питање cpeћa целог свемира, тада би се и грех са свим својим јадом и патљама продужио у вечност.SC 43.2

Адам је могао, пре свога пада у грех, послушношћу према Божјем закону да изгради од себе једно савршено биће. Али, он то ипак није постигао; а његовим грехом пали смо и ми, и не можемо сами да се дигнемо. Откако смо под грехом и немамо више светости, не можемо показати потпуну послушност према светом закону. Ми немамо у себи правде која ћe нам помоћи да испунимо захтеве Божјег закона. Али Христос се заузео за нас. Он је на земљи био изложен истим искушењима којима смо ми људи изложени; али Он је живео без греха. Он је умро за нас, и сада је вољан да узме нашегрехе на себе и да нам дâ својуправду.Ако му се потпуно предамо, ако га примимо као свога Спаситеља, онда ћe нас Бог сматрати као праведнике, па ма како наш живот у прошлости био грешан. Христов карактер заузима место нашег карактера, и Бог ћe нас милостиво примити, као да нисмо никада сагрешили.SC 43.3

Када Христос обнови наше срце, настаниће се у њему кроз нашу веру. Везу са Христом морамо одржавати вером, нашу вољу морамо сваког дана потчињавати његовој вољи. Ако чинимо ово, Он ће деловати на нас својим Духом да хоћемо и чинимо оно што је по његовој вољи. Тада ћемо моћи казати: „А што сад живим у телу, живим вером Сина Божјега, коме омилех, и предаде себе за мене.” (Гал. 2, 20.) Исус је рекао својим ученицима: „Јер ви нећете говорити, мего Дух Оца вашега говориће из вас.” (Матеј 10, 20.) Ако Христос утиче на наша срца, тада ћемо показати исти дух и чинићемо дела која је Oн чинио, дела правде и послушности.SC 44.1

Ми немамо ништа чиме бисмо могли да се поносимо, немамо разлога за самоузвисивање. Једини основ наше наде је правда коју нам урачунава Христос и коју нам даје његов Дух који ради у нама и кроз нас.SC 44.2

Кад говоримо о вери, морамо узети у обзир и разлику између вере и вере. Има такве вере, која је сасвим друкчија од праве вере. Божје постојање, његова свемоћ, истинитост његових речи јесу чињенице које не може пopeћи ни сам сотона ни његови демони. У Светом писму стоји: ,,И ћаволи верују и дрхћу.” (Јаков 2, 19.) Али то није права вера. Права вера —она која ради из љубави и чисти душу — није само вероваље у Божје речи него и послушност према њима, покорност Божјој вољи и потпуно предање душе Христу. Кроз овакву веру наша ће се срца обновити по Божјем обличју. Срце, које се у свом необновљеном стању није могло покоравати Божјем закону, сада се радује Божјим светим заповестима и одушевљено кличе: ,,Како љубим закон твој, вас дан мислим о њему!” (Пс. 119, 97.) Правду закона испуњавамо ми ,,који не ходимо по телу, него по Духу” (Рпмљ. 8, 1.)SC 44.3

Многи су осетили Христову љубав која прашта и тежили су да постану Божја деца; али, пошто познају несавршенство свога карактера и недостатке свога живота, почињу сумњати да ли су њихова срца стварно препорођена Светим Духом. Оваквима бих казала: Нe сумњајте, не очајавајте! Често ћемо осетити потребу да паднемо на колена и да пред Христовим ногама оплакујемо своје грехе и преступе, али зато не будимо малодушни. Па чак ако нас и сам сотона обори на земљу, ипак се нећемо изгубити од Бога нити ће нас Он одгурнути или заборавити. Нe — Христос седи с десне стране Оца и заступа нас. Његов омиљени ученик, Јован, пише: „Дечице моја, ово вам пишем да не грешите; и ако ко сагреши, имамо Заступника код Оца, Исуса Христа праведника.” (1. Јов. 2, 1.) Нe заборавимо Христове речи: „Јер сам Отац има љубав к вама.” (Јован 16, 27.)Он ће нам опет пружити своју милост, јер Он жели да види у нама одсјај своје чистоте и светости. Ако му се само покоримо, Он ће наставити у нама започето дело усавршавања до доласка Исуса Христа. Молимо се усрдније, верујмо чвршће. Што више осећамо да ее не можемо ослонити на своју снагу, то се чвршће ослонимо на Спаситељеву силу и прославимо Онога који је наш живот и наша радост.SC 44.4

Уколико ближе дођемо Христу, утолико ћe нам бити јаснији наши греси: наше ћe се несавршенетво показати у оштрој супротности према његовој савршеној природи. To ћe бити доказ да је сотонина лаж и обмана изгубила своју мoћ и да у нама делује Божји Дух.SC 45.1

Дубока љубав према Христу не може становати у срцима која још не познају своју грешност. Срце које је обновљено Божјом милошћу дивиће се његовом божанском карактеру. Ако пак још нисмо свесни своје слабости, то је доказ да још нисмо упознали Христово савршенство и сјај.SC 45.2

Што мање мислимо о себи, то ћемо више ценити бескрајну чистоту и славу Спаситељеву. Сазнање наших грехова гони нас к њему, који нам може дати опроштење. A када наша срца у својој немоћи теже за њим, тада ћe се његова моћ открити на нама. Што нас више oceћaj немоћи гони к њему и његовој Речи, то ћe дубљи утисак оставити на нас његова личност, и толико ћемо потпуније одражавати његово обличје.SC 45.3

Поглавље 7—ВЕРА И ПРИМАЊЕ

Поглавље 9—РАСТЕЊЕ У ХРИСТУ