Loading...
Larger font
Smaller font
Copy
Print
Contents
  • Results
  • Related
  • Featured
No results found for: "".
  • Weighted Relevancy
  • Content Sequence
  • Relevancy
  • Earliest First
  • Latest First
    Larger font
    Smaller font
    Copy
    Print
    Contents

    Поглавље 4—ПОКАЈАЊЕ

    Како ћe човек бити праведан пред Богом? Само кроз Христа можемо доћи у прави склад са Богом и постићи светост. Али како можемо доћи Христу? Многи питају и данас кад упознају своје грехе као некад мноштво на дан Духова: „Шта да радимо?” Апостол Петар дао им је следећи одговор: „Покајте се и да се крстите сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење греха!” (Дела 2, 38.) Једном другом приликом рекао је грешницима: „Покајте се и обратите се, да се очистите од својих греха.” (Дела 3, 19.)SC 17.1

    Право покајање значи искрено жаљење због учињених грехова и напуштање истих. Нe можемо оставити грех док не увидимо његову грешност. Права промена настаће у нашем животу тек онда кад се целим срцем одрекнемо греха.SC 17.2

    Многи рђаво разумеју право значење покајања. Они су жалосни због својих грехова, шта више, споља се поправљају јер се боје последица греха; али то није покајање које изискује Божја реч. Такви се туже што пате због греха уместо да жале што су сагрешили. Тако је плакао и јадиковао Исав кад је видео да је заувек изгубио своје првенство. Валам је упознао и признао свој грех када је анђео са извученим мачем стар пред њега, јер се уплашио за свој живот. свој грех; у својој молитви не износи жељу да избегне заАли код њега не видимо ни трага истинског покајања, правог обраћења и гнушања над грехом. Јуда Искариотски, кад је издао свога Учитеља и Господа, узвикнуо је:,,Ја сагреших што издадох крв праву.” (Матеј 27, 4.) Он је признао свој грех, кога је био свестан, под притиском ужасног сазнања о проклетству и страшном суду. Помисао на последице његовог греха испуниле су га ужасом; али код њега не видимо дубоку жалост нити сломљено срце због тога што је издао Божјег невиног Сина, што се одрекао Свеца Израиљевог. Фараон је признао свој грех под бичем Божјим, али само зато да би избегао даљу казну. Чим би казна престала, oн би поново почео да пркоси Богу. Сви су ови људи плакали због последица свога греха, али не због самог греха.SC 17.3

    Али кад душа дође под утицај Божјег Духа, тада се савест буди, тада грешник осећа дубину и светост Божјег закона, који је темељ његове владавине на небу и на земљи. Тада „видело истинито, које обасјава свакога човека који долази на свет” (Јован 1,9), обасјава најтамније углове његовог срца и износи на светлост скривена дела таме. Тада и умом и срцем долази до потпуног уверена о свом греху. Свестан Божје правичности, грешник се боји од помисли да изађе грешан и нечист пред Онога који испитује срца. Он увиђа љубав Божју, лепоту светости, радост коју ствара чистота; тада се у њему paђa жеља да се очисти и поново ступи у везу са Богом.SC 18.1

    Давидова молитва после његовог пада показује јасно каква је права жалост због учињеног греха. Његово кајање било је дубоко и истинито. Он не улепшава и не прикрива свој грех; у својој молитви не износи жељу да избегне заслужену осуду. Давид је увидео нискост свога преступа; видео је мрљу своје душе; он се гнушао учињеног греха. Није тражио само опроштење греха него и „чисто срце”. Чезнуо је за правом светошћу, за потпуним измирењем са Богом. Следећим речима изразио је тежњу своје душе:SC 18.2

    „Благо ономе, коме је опроштена кривица, коме је грех покривен!SC 18.3

    Благо човеку, коме Господ не прима греха и у чијем духу нема лукавства!”SC 18.4

    „Смилуј се на ме, Боже, по милости својој и по великој доброти својој очисти безакоње моје.SC 18.5

    Опери ме добро од безакоња мога и од греха мога очисти ме.SC 18.6

    Јер ја знам преступе своје и грех је мој једнако преда мном…SC 18.7

    Покропи ме исопом, и очистићу се; умиј ме, и бићу бељи од снега ...SC 18.8

    Учини ми, Боже, чисто срце, и дух прав понови у мени.SC 18.9

    Немој ме одвргнути од лица својега, и Светога Духа својега немој узети од мене ...SC 18.10

    Избави ме од крви, Боже, Боже, спаситељу мој, и језик ћe мој гласити правду твоју.” (Псалам 32, 1. 2; 51, 1—14.)SC 18.11

    Овакво покајање не можемо никада остварити својом снагом, већ само кроз Христа, нашега Спаситеља.SC 19.1

    Многи се варају о овоме, и зато не примају онакву помоћ какву би им Христос хтео дати. Они мисле да не могу доћи ка Христу док се не покају и да покајање припрема пут за опроштење грехова. Истина је да покајање претходи опроштењу, јер само скрушено и сломљено срце чезне за Спаситељем. Али, зар грешник мора чекати да се покаје пре но што може доћи Исусу? Зар потреба за покајањем треба да буде препрека између грешника и Спаситеља?SC 19.2

    Свето письмо не учи ни на једном месту да се грешник мора покајати пре но што прихвати Христов позив: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћy вас одморити!” (Матеј 11, 28.) Сила која излази од Христа води нас до правог покајања. Петар је то објаснио Израиљцима овим речима: „Овога Христа Бог десницом својом узвиси за поглавара и спаса, да дâ Израиљу покајање и опроштење греха.” (Дела 5, 31.) Ми не можемо да се покајемо без Христовог Духа, који буди нашу савест, као што не можемо да добијемо опроштење учињених грехова без Христа.SC 19.3

    Христос је извор свих добрих побуда. Једино Он може улити у наша срца одвратност према греху. Свака жеља за истином и чистотом, свако уверење о нашој грешности јесу докази о деловању Светога Духа у нашем срцу.SC 19.4

    Исус изражава ово речима: „И кад ја будем подигнут од земље, све ћy привући к себи.” (Јован 12, 32.) Христос мора да се открије грешнику као Спаситељ који је умро за грехе овога света. Када посматрамо Божјег Сина разапетог на крсту на Голготи, тада почиње да нам се разјашњава тајна cпaсењa, а Божја доброта води нас на покајање. Својим мукама и смрћу, Христос је показао своју безграничну љубав према грешницима, и кад грешник посматра ту љубав, она омекшава његово тврдо срце, утиче на ум и буди кајање у души.SC 19.5

    Истина, понекад се људи застиде свога греха, па и напусте коју од својих злих навика, иако joш нису дошли до свести да их Христос зове к себи. Али, почну ли да се поправљају, осете ли у себи тежњу да чине добро, знајмо да их на то гони Христова сила. Једна несхватљива сила утиче на њих и буди њихову савест, услед чега њихов живот постаје бољи. Када Христос скрене њихову пажњу на себе и на крст, кад увиде да су га разапели њихови греси, тада Бог почиње да им говори кроз њихову савест. Тада јасно виде сву поквареност свога живота и окорелост свога срца. Почињу схватати Христову правду и узвикују: „Шта је грех, кад се тако велика жртва тражи за ослобођење од њега? Зар је била потребна сва ова љубав, све понижење и све патње да се не изгубимо, да примимо живот вечни?”SC 19.6

    Грешник се може успротивити тој љубави, може одбијати да се приближи Христу, али ако се не опире, Христос ће га привући к себи. Када грешник упозна план спасења, тада ћe доћи до подножја крста и искрено ћe се кајати за своје грехе, који су проузроковали толике патње Божјег Сииа.SC 20.1

    Божји Дух, који покреће природу, утиче и на човечја срца. Он буди у њима неизрециву чежњу за нечим што још немају.Ту чежњу не могу да задовоље стварима овога света. Божји Дух ради у њима и гони их да теже за оним што је добро, што им једино може осигурати мир и спокојство — Христова милост и радост која произлази из светости. Спаситељ непрестано делује на људе, видљивим и невидљивим утицајима, да их одврати од пролазне радости греха к неизмерном блаженству, које се налази само у њему. Сви који су жедни и покушавају да захвате воду из порушених бунара овога света, треба још данас да чују божански позив. „Дођи, и ко је жедан нека дође, и ко хоће нека дође, нека узме воду живота забадава.” (Откр. 22, 17.)SC 20.2

    Ви који искрено чезнете за бољим добрима од оних које вам овај свет може дати, упознајте у овој жељи Божји глас који говори вашој души! Молите му се да вам дâ покајање, да вам открије Христа у његовој бескрајној љубави и савршеној чистоти. У Спаситељевом животу дошла су до потпуног изражаја начела божанског закона: љубав према Богу и љубав према ближњему. Његов се живот састојао из љубави и несебичне доброте. Кад погледамо на њега и кад нас обасјају божански зраци, тек тада увиђамо потпуно грешност нашег срца.SC 20.3

    Можда покушавамо да се заваравамо, као некада Нико дим, да је наш живот исправан и моралан, и да није потребно да се понизимо пред Богом као обични грешници. Али, када Христова светлост обасја нашу душу, тек тада видимо кодико смо нечисти, упознамо себичност наших побуда, непријатељство према Богу, чиме су обележена сва наша дела. Тада ћемо увидети да је наша правда замста као „нечиста хаљина” (Исаија 64, 6), и да нас само Христова крв може очистити од греха и препородити наша срца према небеском Узору.SC 20.4

    Зраци Божје славе, одсјај Хрпстове чистоте, који продиру у наше душе, истичу још боље нечисте мрље у нама и откривају наше људске слабости и погрешке, наше несвете жеље и тежње, неверство наших срдаца, нечистоту наших усана. Тада се јасно открива неверство грешника, који жели да Божји закон прогласи неважним. Божји Дух савладава његову охолост и чини га понизним. Грешник се гнуша себе кад види чист, неокаљани Христов карактер.SC 21.1

    Када је пророк Данило угледао славу Божју, која је окружавала гласника којег му је Бог послао, осетио је и упознао сву своју слабост и несавршенство. Он описује утицај тога догађаја на њега овако: ,,И остах сам, и видех ту велику утвару, и не оста снаге у мени, и лепота ми се нагрди, и не имах снаге.” (Дан. 10,8.) Душа која је овако дирнута мрзи себичност и самољубље.Она почиње под утицајем Христове правде да тежи за чистотом срца, која је у складу са Божјим законом и Христовим карактером.SC 21.2

    Апостол Павле пише: ,,По правди законској бих без мане.” (Филиб. 3, 6.) Он је био без мане колико су долазила у обзир спољашња дела, али кад је разумео духовну страну закона, увидео је да је грешник. По слову закона, како га обично људи примењују у спољашњем животу, апостол Павле није грешио. Али, кад се удубио у суштину светог закона и упознао себе као што га је Бог познавао, понизио се и признао свој грех речима: ,,А ја живљах некад без закона; и кад дође заповест, онда грех ожнве, a ја умрех.” (Римљ. 7,9.10.) Кад је упознао духовну природу закона, видео је колико је грех страшан, и његове је охолости нестало.SC 21.3

    Нису сви греси подједнако мрски у Божјим очима. Он их разликује по величини, као што то чине и људи. Али, ма колико мала изгледала једна слабост у очима људи, у Божјим очима ниједан грех није мали. Човечји суд је несавршен и једностран; Бог, међутим, види и просуђује све ствари по њиховом правом значењу. Пијаницу презиремо и кажемо му да ће га његов грех лишити неба, а колико пута остају непокуђени охолост, самољубље, грамжљивост и тврдичлук? Управо ови греси тежи су по Божјој оцени, јер су у директној опреци са његовим милосрђем, са оном несебичном љубављу која влада у безгрешном свемиру.Онај који је пао у неки тежак грех осећа своју срамоту и беду, осећа да му је потребна Божја милост. Охолост и поноситост, напротив, не осећају никакав недостатак и затварају врата срца пред Христом и његовим бескрајним благословима.SC 21.4

    Јадни цариник, који се молио: „Боже, милостив буди мени грешноме” (Лука 18, 13), сматрао је себе за врло безбожног, а и други су га сматрали за таквог. Али он је упознао своју беду и дошао је са теретом својих греха пред Бo-га и примио је опроштење.Његово је срце било отворено тако да је Дух Свети могао да изврши своје дело милости и ослободи га од силс греха. Напротив, охоли и уображени фарисеј показао је својом молитвом да је његово срце неприступачно за утицај Светога Духа. Oн је био тако далеко од Бога да није осећао колико је нечист према савршемом сјају Божје светлости. Он није ocећao потребу ни за чим, зато и није добио ништа.SC 22.1

    Чим упознамо своју грешност, не губимо времена да се сами поправљамо. Колико њих верује да нису довољно добри да се приближе Христу! Мислиш ли да би ти caм могао постати бољи? „Може ли Етиопљанин променити своју кожу или рис своје шаре?Можете ли ви чинити добро, научивши се чинити зло?” (Јер. 13, 23.) Само Бог може да нам помогне. Нe смемо очекивати да наша вера буде јача, да прилике буду боље, а ми мање зли. Ништа не можемо постићи сами од себе. Морамо се приближити Христу онакви какви јесмо.SC 22.2

    Нико нека се не вара мислима да ћe Бог, у својој превеликој милости и љубави, удостојити блаженства и оне који су му се опирали. Само у светлости крста видимо колика је грешност греха. Они који су уверени да је Божја љубав и милосрђе толико велико да их не може одбацити, нека погледају на Голготу. За спасење грешника није било другог начина; без жртве на крсту нису се могли ослободити силе греха и поново ступити у заједницу светих, нити су могли водити духовни живот. Зато је Христос примио на себе грехе грешника и страдао уместо њих. Љубав, страдање и смрт Божјег Сина сведоче нам о ужасној величини греха; све нам то објашњава да се само онда можемо спасти од греха и водити бољи живот, ако се предамо Христу.SC 22.3

    Људи који не желе да се покају оправдавају се често показујући на неке xpишћане речима: „И ја сам толико добар колико и они. Они се не одричу више самих себе, нису трезнији нити обазривији у свом животу од мене. И они воле исто толико радости и разоноде овога света колико и ја.” На овај начин оправдавају своје грехе гресима других. Али, греси и слабости других нису никакво оправдање, јер Бог нам није дао за углед грешног човека. Као пример нам је постављен неокаљани Син Божји, а они који се позивају на неуредан живот неких хришћана требало би сами својим животом да пруже бољи пример. Зар њихов грех није већи када тако добро знају какав треба да буде прави хришћанин? Они знају шта је право, па ипак не чине тако.SC 22.4

    Чувајте се дугог оклевања. Нe оклевајте да се ослободите од својих грехова, него уз Христову помоћ трудите се да добијете праву чистоту срца.Одлагање је заблуда у коју су хиљаде и хиљаде пали, а та заблуда их је довела до губитка вечног блаженства. Нећу да говорим о краткоћи и несигурности човечјег живота. Али баш ту лежи једна страшна опасност, опасност коју довољно не схватамо, која се састоји у оклевању да послушамо глас Светога Духа, а за то време ми даље живимо у греху. Али и најмањи грех може да нас доведе у опасност да изгубимо вечно блаженство. Оно што ми не савладамо нас ћe савладати и одвести у пропаст.SC 23.1

    Адам и Ева су се трудили да умире глас савести тиме што су мислили да је немогуће да тако мала ствар — једење забрањеног плода — може имати тако страшне последице као што је Бог казао. Али, та мала ствар значила је преступање непроменљивог и светог Божјег закона, a то је одвојило човека од Бога и отворило врата смрти и неисказаном јаду за наш свет. Хиљадама година стално се уздижу болни узвици са земље к небу. Сва створења уздишу и пате у невољи која је последица човекове непослушности.И само небо морало је да осети последице ове побуне против Створитеља. Голгота стоји као споменик велике жртве, кроз коју се морала окајати повреда Божјег закона. Нe сматрајмо никад грех као незнатну ствар!SC 23.2

    Свако преступање закона, свако занемаривање или одбацивање Божје милости пада својим последицама на нас. Од оваквих грехова наша срца постају окорела, наш разум отупи, и ми постајемо све неспособнији да се одазовемо љубазном позиву Светога Духа.SC 23.3

    Многи покушавају да умире пробуђену савест мишљу да могу свој живот променити у свако доба. Они мисле да ће их и даље возивати Дух милости, и зато не примају озбиљно његов позив. Они презиру Духа милости и својим утицајем стоје на сотониној страни, па ипак верују да ћe у једном тренутку моћи преобразити свој живот. Али, то се не може учинити тако лако. Искуства и васпитање у току чи- тавог живота тако су формирали њихов карактер, да мало њих после зажеле да буду слични Христу.SC 23.4

    Једна рђава особина карактера, једна грешна жеља, коју смо свесно гајили, може временом потпуно да ослаби утицај еванђеља. Свако греншо задовољство појачава одвратност душе према Богу. Човек који показује најупорније неверство, ужасну равнодушност према божанској истини, пожњеће само оно што је сам посејао. Ономе који се шали и игра са грехом нека послужи на поправљање ова најозбиљнмја опомена у целом Светом писму: „И у ужа греха својих заплешће се.” (Приче 5, 22.)SC 24.1

    Христос је увек спреман да нас ослободи од греха; али, Он нас не приморава на то. Ако непрекидним грешењем своју вољу покоравамо греху, ако не желимо да се ослободимо и примимо Божју милост, — шта Бог може учинити за нас? Онда смо сами криви за своју пропаст, јер смо стално одбијали Божју љубав. „Ево, сад је време најбоље, ево, сад је дан спасења!” (2. Кор. 6, 2.) „Данас ако глас његов чујете, не будите дрвенастих срца!” (Јевр. 3, 7. 8.)SC 24.2

    „Човек гледа шта је на очима а Господ гледа на срце” (1. Сам. 16, 7) — на човечје срце, у коме се надазе заједно радост и жалост, варљиво, нестално срце, које крије у себи толико ничистоте и лицемерства. Бог познаје побуде, намере и планове срца. Дођите к њему са својим укаљаним, нечистим срцем; отворите све углове свога срца омоме који све види и узвикните: „Окушај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме, и познај помисли моје, и види јесам ли на злу путу, и води ме на пут вечни!” (Псадам 139, 23. 24.)SC 24.3

    Многи прихватају религију разума или само спољашњи облик побожности — а своје срце нису очистили од греха. Наша молитва треба бити:„Учини ми, Боже, чисто срце, и дух прав понови у мени.” (Псалам 51, 10.) Будите искрени према себи самима. Будите исто тако озбиљни и стални као кад би од тога зависио ваш земаљски живот. To је питање које мора да се реши између Бога и ваше душе, да се реши за вечност. Варљива нада повлачи за собом вечну смрт.SC 24.4

    Проучавајте Свето писмо са молитвом. Кроз њега ћете у Божјем закону и Христовом животу видети велика начела светости, без које „нико неће видети Господа”. (Јевр. 12, 14.) Оно ће вам открити ваше грехе, али ћe вам показати и пут спасења. Послушајте његове речи, јер кроз њега вам говори Божји глас.SC 24.5

    He очајавајте кад видите величину ваших грехова, ваше право стање. Христос је дошао на овај свет да спасе грешнике. Ми нећемо измирити Бога са собом, него — о неизмерна љубави! — Бог у Христу „свет помири са собом”. (2. Кор. 5, 19.) Он делује својом нежном љубављу на срца својих залуталих синова и кћери. Земаљски родитељи немају толико стрпљења за слабости и преступе своје деце колико има Бог стрпљења према онима које xoћe да спасе. Нико не би могао да се нежније заузима за преступнике. Сва његова обећања и његове опомене прожети су неисказаном љубављу.SC 25.1

    Кад сотона дође да вам говори како сте велики грешник, погледајте на свога Спаситеља и говорите о његовим заслугама; једино ћете у њему наћи помоћ. Признајте своје грехе, али реците непријатељу да „Исус Христос дође на свет да спасе грешнике” (1. Тим. 1, 15), и да ви можете бити спасени овом неисказаном љубављу. Исус је испричао Симону причу о двојици дужника. Један је дуговао своме господару малу суму, а други велику; али, господар је опростио дуг обојици. Затим је Христос запитао Симона, који ћe од та два дужника више волети свога господара. Симон је одговорио: „Мислим онај коме највише поклони.” (Лука 7, 43.) Ми смо сви тешко грешили, али Христос је умро да добијемо опроштење грехова. Његова је жртва довољна да нас помири са Оцем. Они којима је највише опростио љубиће га највише и биће најближи његовом престолу и славиће га за његову жртву. Ако боље разумемо Божју љубав, боље ћемо разумети и грешност греха. Ако гледамо на Спаситељеву руку која нам се пружа, ако можемо барем донекле да схватимо значај жртве коју је Христос принео за нас, тада ћe се наша срца испунити љубављу и захвалношћу, али и покајањем.SC 25.2

    Larger font
    Smaller font
    Copy
    Print
    Contents