7. Поглавље—Угрожена Слобода Савести

Протестанти су данас много наклоњенији католицизму него ранијих година. У земљама у којима католицизам нема превласт и у којима његов клер заузима помирљив став с циљем да повећа свој утицај, запажа се све већа равнодушност према доктринама које протестантизам деле од римске хијерархије; као да све више јача уверење да се та два крила хришћанства толико и не разликују према основним веровањима колико се претпостављало и да би мало попуштања од стране протестаната могло довести до бољег разумевања с Римом. Било је времена када су протестанти високо ценили слободу савести коју су стекли уз тако високу цену. Они су своју децу учили да се гнушају Рима и сматрали да је изграђивање склада с Римом равно неверству Христу. Међутим, колико су другачија осећања која се данас изражавају!SrPGC 82.1

Браниоци папске хијерархије изјављују да је Црква била оклеветана, а протестантски свет склон да прихвати ту изјаву. Многи сматрају да је неправедно осуђивати данашњу Цркву због срамних и неразумних дела која су обележила њену владавину у раздобљу незнања и духовне таме. Они оправдавају њену страшну суровост, приказујући је као последицу Bapварства из тога времена и тврде да је утицај савремене цивилизације променио њена осећања.SrPGC 82.2

Да ли су ти људи заборавили тврђење Рима да је непогрешив, тврђење које је ова охола сила понављала више од осам стотина година? Уместо да буде заборављено, ово тврђење је у деветнаестом столећу било још одлучније наглашено него икада пре тога. Све док Рим тврди да »Црква никада није погрешила, нити ће, према Светоме писму, икада погрешити” (John L. von Mosheim, Institutes of Ecclesiastical History, book 3, century 11, part 2, ch. 2, section 9, note 17) - како 6и ce онда могла одрећи начела која су усмеравала њено понашање у прошлим вековима?SrPGC 83.1

Римска црква никада се неће одрећи свога тврђења да је непогрешива. Све што је учинила приликом прогонства верника, који се нису слагали с њеним догмама, она проглашава оправданим, и зар не би поновила иста дела када би за то поново имала прилику? Када 6и ограничења, која јој сада поставља световна власт, била уклоњена, када би Рим повратио своју некадашњу власт, веома брзо наступило би оживљавање његове некадашње тираније и прогонства.SrPGC 83.2

Добро познати писац овако описује понашање римске хијерархије, када је реч о слободи савести и посебно о опасностима које прете Сједињеним Државама од успеха њене политике:SrPGC 83.3

»Има много оних који су расположени да сваки страх од римокатоличанства у Сједињеним Државама припишу ограничености или недораслости. Они у карактеру или понашању Рима не запажају ништа што 6и се косило с нашим слободним установама, нити налазе ишта злослутно у његовом растењу. Упоредимо најпре нека основна начела наше власти с онима Римокатоличке цркве!SrPGC 83.4

Устав Сједињених Држава гарантује слободу савести. To је оно што је најосновније и најдраже свима нама. Папа Пије IX у својој посланици од 15. августа 1854. године каже: ‘Апсурдне и погрешне доктрине или празни разговори о одбрани слободе савести представљају крајње погубну заблуду - кугу, од које бисмо се највише морали плашити у држави.’ Исти папа, у својој енциклики од 8. децембра 1864. године анатемише ‘оне који захтевају слободу савести и верског богослужења', као и све оне ‘који тврде да се Црква не 6и смела служити силом'.SrPGC 83.5

Мирољубиви тон Рима у Сједињеним Државама не значи промену његовог срца. Рим је толерантан тамо где је немоћан. Бискуп O'Конор каже: ‘Верска слобода се само толерише све док се друкчије не може поступати без опасности по католички свет’... Надбискуп из Сент Луиса једном је изјавио: ‘Jepec и неверовање су грех па у хришћанским земљама као што су Италија и Шпанија, на пример, у којима су сви становници католици и у којима је католичка религија битан део земаљских закона, бивају кажњавани као и сваки други злочин*...SrPGC 84.1

Сваки кардинал, надбискуп и бискуп у Католичкој цркви полаже заклетву верности папи, у којој се појављују и следеће речи: ‘Јеретике, шизматике и бунтовнике против нашег наведеног господара - папе - или његових горе наведених наследника, ја ћу прогонити и најенергичније им се противити'.” (Josiah Strong, Our Country, ch. 5, pars. 2-4)SrPGC 84.2

Истина je да има искрених хришћана у римокатоличкој верској заједници. Хиљаде верника те Цркве служе Богу у складу са целокупном светлошћу коју имају. Њима није дозвољен приступ Божјој речи и зато не могу да препознају истину. Они никада нису видели разлику између живе службе из целог срца и празних форми и церемонија. Бог с нежним саучешћем посматра те душе, које су васпитане у вери која је прожета обманама и не задовољава потребе срца. Он ће учинити да зраци светлости пробију дубоку таму која их окружује. Он ће им открити истину каква је у Исусу, и многи ће прећи на страну Његовог народа.SrPGC 84.3

Међутим, католицизам као систем није се данас ништа више ускладио с Христовим јеванђељем, него у било којем протеклом раздобљу у својој историји. Протестантске Цркве налазе се у великој тами, јер би иначе препознале знаке времена. Римска црква је далекосежна у својим плановима и начину деловања. Она се служи свим средствима да прошири свој утицај и повећа своју моћ да би се припремила за сурову и одлучну борбу да поново задобије превласт у свету, да обнови прогонства и укине све што је протестантизам постигао. Католицизам напредује у свим областима. Све већи број његових цркава и капела подиже се у протестантским земљама! Погледајте какву популарност уживају његове високе школе и семинари у Америци, које протестанти тако обилно помажу! Размотрите јачање ритуализма у Енглеској (Ритуалисти су верска странка, основана 1833. године у Охфорду, која тражи сједињење католика и англиканаца - прим. прев) и све чешће прелажење протестаната у католицизам! Све ове појаве треба да забрину све људе који цене чиста начела Јеванђеља!SrPGC 84.4

Протестанти су се потајно договарали с присталицама Рима и пружали им своју помоћ, били су спремни на компромисе и уступке којима су изненађивали и саме паписте, јер су им били неразумљиви. Људи једноставно не желе да виде прави карактер клерикализма и опасности које прете од његове превласти. Зато народ мора да устане и успротиви се напредовању тог најопаснијег непријатеља грађанске и верске слободе.SrPGC 85.1

Многи протестанти мисле да је католичка религија непривлачна и да њена богослужења представљају само досадно и бесмислено обављање церемонија. И ту нису у праву! Иако је католицизам утемељен на обманама, то није никаква груба или невешта превара. Верске службе Римске цркве представљају најимпресивнији церемонијал који се може замислити. Својим сјајем, раскошношћу и свечаним обредима могу да очарају човекова чула и ућуткају глас разума и савести. Око је очарано. Раскошне цркве, величанствене процесије, златни олтари, драгим камењем украшени реликвијари, одабране слике и уметничке скулптуре, све то делује на смисао за лепо. И ухо је заробљено. Музика је ненадмашна. Богати и свечани звуци оргуља, сједињени с мелодијом многих гласова, који се уздижу према високим куполама и одјекују међу колонадама велелепних катедрала, неминовно испуњавају срца страхопоштовањем и дивљењем.SrPGC 85.2

Овај спољашњи сјај, раскош и церемоније, којима се само наизглед задовољавају чежње душа оптерећених грехом, могу да послуже као доказ унутрашње недоследности и слабости. Христовој религији није потребна таква привлачност да би је препоручила. У светлости која допире с крста, истинско хришћанство изгледа тако чисто и привлачно да никакво спољашње украшавање не би могло да му повећа истинску вредност. Пред Богом је на цени лепота светости, кроткога и тихога духа.SrPGC 85.3

Сјајан стил није увек доказ непорочних, узвишених мисли. Смисао за уметност, истанчаност и оплемењеност укуса, често се срећу и међу људима чије су мисли земаљске и телесне. Сотона их често запошљава да наведу људе да забораве потребе своје душе, да изгубе из вида будући, бесмртни живот, да се одврате од свог бесконачног Помагача и живе само за овај свет.SrPGC 86.1

Религија која се исцрпљује у спољашњем сјају, привлачи непрепорођена срца. Раскош и церемоније католичког богослужења имају заводљиву, очаравајућу привлачност, која је многе преварила; и у складу са тим почињу да гледају на Рим као на права небеска врата. Нико осим оних који су своје ноге утврдили на темељима истине и чија су срца обновљена Божјим Духом, није сигуран од његовог утицаја. Хиљаде оних који немају животно искуство са Христом биће наведени да прихвате обличје побожности и да се одрекну њене силе. Таква религија биће управо оно што многи желе.SrPGC 86.2

Црква која тврди да има право да опрашта грехе наводи своје вернике на помисао да могу слободно да греше, а света тајна, сакрамент исповести, без које се црквено опроштење не може добити, као да отвара врата злу. Онај који клечи пред грешним човеком и приликом исповести отвара му тајне мисли и побуде свога срца, понижава своје људско достојанство и квари сваку племениту побуду своје душе. Откривајући грехе из свога живота свештенику - грешном смртнику, који се често одаје вину и распуштености - човек снижава своја мерила карактера и тако се одаје грешности. Његове мисли о Богу сведене су у могућности палог човека, јер свештеник стоји пред њим као Божји представник. To понижавајуће исповедање греха човека човеку представља тајни извор из кога је потекао велики део зала која кваре свет и припремају га за коначно уништење. Ипак, ономе који ужива да попушта самоме себи, много је утодније да признаје своје грехе смртном човеку него да своје срце отвори Богу. Људској природи много је лакше да се исповеди него да одбаци грех, много је лакше да мучи своје тело облачењем кострети, копривама и ланцима него да разапне своје телесне страсти. Телесно срце спремно је да носи тежак јарам да 6и избегло да узме Христов јарам.SrPGC 86.3

Постоји изразита сличност између Римске и Јеврејске цркве из времена Христовог првог доласка. Јевреји су потајно газили свако начело Божјег закона, споља су били врло строги у поштовању његових прописа, отежавајући их претераним захтевима и традицијама, које су чиниле да послушност постане болна и тешка. И као што су Јевреји тврдили да поштују закон, тако следбеници Рима тврде да поштују крст. Они уздижу симбол Христових страдања, док својим животом одбацују Онога кога тај крст представља.SrPGC 87.1

Католици стављају крст на своје цркве, на своје олтаре и своју одећу. На све стране могу се видети знаци крста. На све стране крст се формално поштује и уздиже. Међутим, Христова учења покопана су под дебелом наслагом бесмислених традиција, лажних тумачења и строгих захтева. Спаситељеве речи упућене лицемерним Јеврејима, с још већим правом могу се односити на старешине Римске цркве: »Него вежу бремена тешка и незгодна за ношење, и товаре на плећа људска; а прстом својим неће да их прихвате.” (Матеј 23,4) Савесне душе заробљене су сталним страхом од гнева увређеног Бога, док многи од црквених достојанственика живе у обиљу и чулним задовољствима.SrPGC 87.2

Обожавање слика и реликвија, призивање светаца и уздизање папе, представљају сотонине методе којима пажњу људи одвраћа од Бога и Његовог Сина. Да би упропастио душе, Сотона их наводи да не мисле о Ономе који им једини може осигурати спасење. Њихову пажњу покушава да преусмери на све што би им могло помоћи да забораве Онога који је рекао: »Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити!” (Матеј 11,28)SrPGC 87.3

Сотона улаже трајне напоре да погрешно представи Божји карактер, природу греха и основна питања око којих се води велика борба. Својим лукавствима покушава да умањи обавезност Божјег закона и да људима омогући да слободно греше. Истовремено их наводи да прихвате погрешна схватања о Богу тако да My приступају са страхом и мржњом уместо с љубављу. Суровост која је својствена његовом карактеру, покушава да припише Створитељу; све ове појединачне напоре ујединио је и представио као облик верског система и изразио облицима богослужења. Тако је успео да заслепи ум многих људи и да их наведе да као његове слуге крену у рат против Бога. Прихватањем изопачених схватања о божанским особинама, незнабожачки народи били су наведени да поверују да су им људске жртве неопходне да задобију наклоност божанства; страшне суровости починили су ови људи једни другима, следећи разноврсне облике идолопоклонства.SrPGC 88.1

Римска црква, која је сјединила незнабоштво с хришћанством и, слично незнабоштву, погрешно представљала Божји карактер, прихватила је обичаје који нису били ништа мање сурови и неприхватљиви. У време римске превласти постојала су разна средства за мучење којима су људи приморавани да прихвате њихова учења. Подизане су и ломаче за оне који се нису хтели покорити њеним захтевима. Извршена су многа крвопролића чија се величина неће сазнати све до Божјег суда. Црквени великодостојници настојали су, под сотониним надзором, да измисле оруђа за мучење која ће наносити највеће болове, а да битно не угрозе живот мученика. У много случајева паклени процеси настављани су све до граница људске издржљивости, све док сама природа није одустала од борбе и док мученик не би поздравио смрт као добродошло избављење.SrPGC 88.2

Таква је била судбина противника Рима. За своје присталице Рим је прописивао дисциплину бича, изгладњивање постовима и свако мучење тела. Да би стекли наклоност Неба, покајници су, кршењем природних закона, кршили Божје законе. Од њих је захтевано да кидају везе које је Бог дао човеку да 6и улепшао његово земаљско постојање. На црквеним гробљима постоје гробови милиона жртава које су проводиле живот у узалудном настојању да сузбију своје природне склоности, да утуше као увредљиве Богу све мисли и осећања љубави према својим ближњима.SrPGC 88.3

Када бисмо пожелели да схватимо страшну сотонину суровост, која се вековима показивала, не само међу онима који никада нису ни чули за Бога, већ и у целокупној хришћанској средини, треба само да проучимо историју Римске цркве. Преко овог огромног система обмане кнез зла остварује своју намеру да осрамоти Бога и уништи човека. Када видимо како успева да се преруши и обави своје дело преко старешина ове Цркве, можемо боље разумети зашто гаји тако велику одбојност према Библији. Када би људи читали ту Књигу, открили би Божју милост и љубав, видели би да Он не намеће човеку ниједан од тих тешких терета. Једино што тражи то је смерно и скрушено срце, понизан и послушан дух.SrPGC 89.1

Христос у свом животу никада није људима показао примером да треба да се затворе у манастире и у њима се припремају за Небо. Он никада није говорио о сузбијању љубави и саосећања. Спаситељево срце преливало се љубављу. Што се човек више приближава моралном савршенству, то су његова осећања јача, то је оштрије његово схватање греха и дубље његово саосећање према невољницима. Папа тврди да је Христов заменик; али на који начин се његов карактер може упоредити с карактером нашег Спаситеља? Да ли је Христос икада био познат по томе што је људе затварао у тамнице или слао на справе за мучење само зато што My нису одали част као Владару свемира? Да ли је Његов глас икада изрекао смртну пресуду онима који Га нису прихватили? Када су Га одбацили становници самарјанског села, када Га је апостол Јован пун гнева упитао: »Господе, хоћеш ли да речемо да огањ сиђе с неба и да их истреби као Илија што учини”, Исус је сажаљиво погледао свога ученика и укорио га због немилостивог духа, говорећи: »Јер син човечји није дошао да погуби душе човечије, него да сачува!« (Лука 9,54.56) Колико се од овога духа, који је Христос показао, разликује дух Његовог наводног заменика!SrPGC 89.2

Римска црква сада окреће према свету своје лепше лице, покривајући извињењима извештаје о својим ужасним суровостима. Оденула се у христолико рухо, али није се променила! Свако начело папства које је постојало у протеклим столећима постоји и данас! Доктрине прихваћене у раздобљу најмрачнијих дана и данас су на снази. Нека се нико не вара! Папство које протестанти данас тако спремно уздижу, оно је исто које је владало светом у време реформације, у коме су Божји људи устајали, излажући опасности свој живот, да разоткрију његово безакоње! Оно и данас гаји исту охолост и разметљиву дрскост и захтева власт над царевима и владарима, и присваја божанска права. Његов дух није данас ништа мање суров и самовољан него у време када је кршио људске слободе и убијало свеце Највишега!SrPGC 90.1

Папство је управо оно што је пророчанство прорекло да ће бити: отпад последњег времена (2. Солуњанима 2,3.4)! Део његовог плана је да изгради карактер који ће најбоље послужити његовим намерама, али испод променљиве спољашњости камелеона крије се непроменљив отров старе змије. Оно каже: »Веру задану јеретику не треба држати, а ни особама осумњиченим за јерес!« (Lenfant, vol. 1, p. 516). Да ли ова сила, чији су извештаји хиљадама година били писани крвљу светих, треба данас да буде призната као део Христове цркве?SrPGC 90.2

У неким протестантским земљама није без разлога изражено мишљење да се данашњи католицизам много мање разликује од протестантизма него у ранија времена. Наступиле су промене, али промена се није догодила у папству! Католицизам заиста по много чему подсећа на данашњи протестантизам, али само зато што се протестантизам у великој мери изменио од времена реформатора!SrPGC 90.3

Откако су протестантске Цркве почеле да траже наклоност света, лажно човекољубље заслепило је њихове очи. Оне су већ прихватиле мисао да треба веровати да у сваком злу мора бити и понешто добра, али ће на крају као неизоставна последица наступити и веровање да у сваком добру има и понешто зла. Уместо да устану у одбрану вере која је једном била дата светима, оне се сада, скоро извињавају Риму због свог неповољног мишљења о њему, и као да траже опроштај због своје некадашње ревности.SrPGC 90.4

Велики број протестаната, чак и оних који нису превише наклоњени католицизму, не наслућују никакву велику опасност која прети од његове снаге и утицаја. Многи тврде да је интелектуална и морална тама која је преовладавала у раздобљу средњег века ишла на руку ширењу његових догми, сујеверја и тлачења, али да већа обавештеност савременог човека, опште ширење знања и све већа слободоумност на подручју религије, онемогућавају поновно појављивање нетрпељивости и тираније. Такви исмејавају чак и саму помисао да би нешто такво могло да постоји у овом нашем просвећеном добу. Истина је да велика светлост обасјава овај нараштај на интелектуалном, моралном и верском подручју. Са отворених страница Божје свете речи, небеска светлост обасјава овај свет. Међутим, морамо имати на уму да што више светлости обасјава људе, то је већа тама оних који је изопачавају и одбацују.SrPGC 91.1

Проучавање Библије поткрепљено молитвом помогло би протестантима да схвате стварни карактер папства и навело 6и их да га прозру и избегавају, али многи међу њима толико себе сматрају мудрима, да не осећају никакве потребе да тражећи Бога пронађу истину. Иако се поносе својом просветљеношћу, они не знају Писма нити имају силе Божје. Они траже оно што је најмање духовно и што од њих захтева најмање самоодрицања, јер им је неопходан неки начин да умире своју савест. Оно што траже је метод да забораве Бога, иако би желели да изгледа као да Га се сећају. Папство је добро припремљено да задовољи потребе свих ових људи. Оно је добро припремљено да се суочи са две групе људи, од којих се састоји скоро цео свет - са онима који би желели да се спасу својим заслугама, и онима који 6и желели да буду спасени у својим гресима. У томе се крије тајна његове снаге.SrPGC 91.2

Историја показује да је време велике интелектуалне таме било врло повољно за успех папства. Међутим, тек ће се видети да је и време велике интелектуалне просвећености исто толико повољно за његов успех. У прошлим временима, у којима су људи били лишени Божје речи и познавања истине, очи су им биле заслепљене и многи су били ухваћени у замку, јер нису видели мрежу која им је била бачена пред ноге. И у овом нараштају многима су очи заслепљене сјајем људског начина размишљања, »лажно названога разума«; јер ни они не препознају мрежу и упадају у њу као да су им очи повезане. Бог жели да људи своје интелектуалне способности схвате као дар свога Створитеља и да их ставе у службу истине и правде; али када људи гаје охолост и частољубље и када уздижу своје теорије изнад Божје речи, тада људски разум може да проузрокује већу штету него незнање. И управо зато ће лажна наука у нашем времену имати исто толико успеха у припремању пута за прихватање папства у свим његовим привлачним формама, као што је ускраћивање знања послужило његовом уздизању у мрачном средњем веку.SrPGC 92.1

Подржавајући покрете који се сада развијају у Сједињеним Државама, који црквеним установама и обичајима настоје да осигурају државну потпору, протестанти иду стопама католика. Штавише, они отварају врата папству да у протестантској Америци стекне превласт коју је изгубило у Старом свету. Оно што овим покретима даје још већи значај је чињеница да њихов основни замишљени циљ представља озакоњење светковања недеље - обичаја који је настао у Риму и који Рим сматра знаком свога ауторитета. Управо дух папства - дух усаглашавања са световним обичајима, уздизања људских традиција изнад Божјих заповести - прожима сада протестантске Цркве и наводи их да уздижу недељу да чине оно што је папство чинило пре њих.SrPGC 92.2

Да би читалац могао да схвати која ће средства бити употребљена у предстојећем сукобу, треба само да проучи извештај о средствима из прошлих времена којима се Рим служио да 6и постигао исти циљ. Уколико би желео да сазна како ће сједињени протестанти и пријатељи папства поступати према онима који не прихвате њихове догме, треба само да упозна дух који је Рим у прошлости показивао према светковању Суботе и њеним бранитељима.SrPGC 92.3

Царски едикти, општи сабори и црквене уредбе, подржане световним силама, представљају кораке уз чију помоћ се незнабожачки празник уздигао до части у хришћанском свету. Прва јавна мера која је прописивала светковање недеље био је закон који је издао цар Константин (после Христа; 321. види: Додатак). Тај едикт захтевао је од становника градова да се одмарају у »часни дан Сунца«, али је дозвољавао земљорадницима да обављају пољопривредне радове. Иако је ово у ствари био само многобожачки пропис, император га је издао тек пошто је формално прихватио хришћанство.SrPGC 93.1

Пошто се царски налог није показао као довољна замена за божански ауторитет, Еузебије, бискуп који је чезнуо за наклоношћу кнезова и који је био посебан Константинов пријатељ и ласкавац, тврдио је да је сам Исус пренео обавезу светковања са суботе на недељу. Ни једно једино сведочанство Библије није било понуђено као доказ у прилог овој новој теорији. Сам Еузебије нехотице је признао њену неоснованост када је указао на стварног аутора промене. Ево његових речи: »Све оно што смо по дужности морали да чинимо у суботу, ми смо пребацили на Господњи дан.« (Robert Cox, Sabbath Laws and Sabbath Duties, p. 538) Међутим, овај доказ y прилог недељи, ма колико био неутемељен, осмелио је људе да погазе Господњи дан одмора, Суботу. Сви који су пожелели да уживају наклоност света, прихватили су овај већ распрострањени празник.SrPGC 93.2

Када се папство чвршће укоренило, дело уздизања недеље је настављено. Неко време народ се бавио пољопривредним радовима када није долазио у цркву, а седми дан је и даље сматран даном одмора. Међутим, промена је постепено увођена. Онима који су обављали црквене службе било је забрањено да недељом изричу икакве пресуде у грађанским споровима. Убрзо после тога, свим људима, без обзира на положај, било је забрањено да се баве обичним пословима тога дана, под претњом новчане казне за слободњаке, а бичевања за робове. Касније је било одређено да богати људи буду кажњавани одузимањем половине имања, и коначно, у случају да остану упорни, да буду продати као робље. Нижим класама претила је казна трајног изгона из земље.SrPGC 93.3

И чуда су била позивана у помоћ. Између осталих чуда, причано је о неком земљораднику који се спремао да у недељу оре своју њиву и који је том приликом покушао да неким комадом гвожђа очисти раоник. Гвожђе му се залепило за руку и две године је морао да га носи »уз необично велике патње и срамоту”. (Francis West, Historical and Practical Discourse on the Lords Day, p. 174)SrPGC 94.1

Папе cy касније наредиле парохијским свештеницима да опомињу оне који крше недељу и да од њих траже да иду у цркву и изговарају своје молитве, уколико не желе да на себе и своје суседе навуку неку велику несрећу. Један црквени сабор објавио је тврђење, које је од тада често употребљавано, чак и међу протестантима, да су неки људи који су радили недељом били погођени громом и да је зато недеља прави дан одмора. Прелати су говорили: »Било је очигледно колико је Бог био незадовољан занемаривањем тога дана!” Затим је упућен позив свештеницима и проповедницима, царевима и кнезовима и свом побожном народу да »уложе крајње напоре и старање да се томе дану врати његова част, и да он, на добро хришћанства, буде још ревносније поштован у данима који долазе”. (Thomas Morer, Discourse in Six Dialogues on the Name, Notion, and Obsetvation of the Lord’s Day, p. 271)SrPGC 94.2

Када cy ce и одлуке концила показале недовољно успешним, од световних власти било је затражено да издају едикт који ће заплашити народ и присилити га да се уздржи од рада недељом. На синоду који је одржан у Риму, потврђене су оштрије и одлучније све раније одлуке. Укључене су и у црквене законе и преко грађанских власти наметане у целом хришћанству. (Види: Heylyn, History of the Sabbath, pt. 2, ch. 5, sec. 7)SrPGC 94.3

Међутим, недостајање библијских доказа за светковање недеље и даље је изазивало велике проблеме. Народ је својим учитељима оспоравао право да одбаце јасну Господњу изјаву: »А седми је дан одмор Господу Богу твојему”, и пређу на светковање дана посвећеног Сунцу. За попуњавање празнине настале услед недостатка библијских доказа, биле су потребне друге мере. Ревносни заступник недеље, који је крајем дванаестог столећа посетио цркве у Енглеској, наишао је на отпор верних сведока истине. Његови напори били су тако неуспешни да је морао привремено да напусти земљу и потражи неки доказ којим би потврдио своје учење. Када се вратио, постигао је у свом каснијем раду много више успеха. Наиме, донео је један спис за који је тврдио да долази од самога Бога, и да садржи потребну заповест о светковању недеље, заједно са страшним претњама које су биле упућене непокорним верницима. Тај драгоцени документ - обични фалсификат као и установа коју је подржавао - наводно пао је с Неба и био је пронађен у Јерусалиму на олтару светог Симеона на Голготи. У ствари, папска палата у Риму била је место на коме је настао. Преваре и фалсификати којима је Црква током свих векова унапређивала своју моћ и благостање, сматрани су потпуно законитим средствима којим је увек располагала римска хијерархија.SrPGC 94.4

Документ је забрањивао рад од деветога сата, три сата после подне, у суботу, па све до изласка Сунца у понедељак, и тврдио да је његов ауторитет потврђен многим чудима. Кружила је и прича да су особе које су радиле у забрањено време биле погођене одузетошћу. Млинар који је покушао да меље жито, видео је да уместо брашна тече крв, док је воденично коло стајало непокретно, иако је водена струја била снажна. Друти човек који је припремио тесто за печење хлеба у девети сат, али је одлучио да га остави све до понедељка, установио је следећег дана да је тесто било подељено на хлебове и испечено божанском силом. Човек који је пекао хлеб после деветога сата у суботу, установио је следећег јутра, када је разломио тај хлеб, да је крв потекла из њега. Заступници недеље таквим бесмисленим и празноверним измишљотинама покушавали су да успоставе њену светост (види: Roger de Hoveden, Annals, vol. 2, pp. 528-530).SrPGC 95.1

У Шкотској, као и у Енглеској, веће поштовање недеље било је осигурано њеним делимичним сједињавањем са старом Суботом. Међутим, време светковања веома се разликовало. Један едикт шкотског краља тражио је да »субота од дванаест сати у подне треба да се рачуна као свето време” и да нико, све до понедељка ујутро не сме да се бави никаквим световним послом (Могег, pp. 290.291).SrPGC 96.1

Међутим, упркос свим напорима у прилог успостављања светости недеље, и сами клерици јавно су признавали божански ауторитет Суботе и људско порекло установе којом је она била замењена. У шеснаестом столећу, један папски концил отворено је закључио: »Нека сви хришћани имају на уму да је Бог посветио седми дан, који је био прихваћен и светкован не само међу Јеврејима, него и међу свима онима који су тврдили да служе Богу; ипак, ми хришћани преместили смо дан одмора на Господњи дан (недеља - прим. прев).« (Исто, pp. 281.282) Они који су уносили неовлашћене промене у божански закон били су потпуно свесни карактера свога дела. Они су себе свесно уздизали изнад Бога.SrPGC 96.2

Изразит пример римске политике према онима који се нису слагали с њим представља дуготрајно и крваво гоњење валденжана, од којих су неки светковали Суботу. И други су трпели на сличан начин због своје верности четвртој заповести. Историја Цркве у Етиопији има посебан значај. Усред таме средњег века, свет је потпуно изгубио из вида и заборавио хришћане у централној Африци, који су током многих столећа уживали потпуну слободу исповедања своје вере. Међутим, Рим је коначно сазнао за њихово постојање и владар Етиопије ускоро је обманом био наведен да призна папу као Христовог заменика. Следили су и друти уступци. Била је издата наредба која је претећи најстрожим казнама забрањивала светковање суботе (види: Michael Geddes, Church History of Ethiopia, pp. 311.312). Међутим, папска тиранија ускоро је постала толико тежак јарам да су Етиопљани одлучили да га скину са свога врата. После тешке борбе поклоници Рима били су протерани са својих поседа, a стара религија била је поново успостављена. Цркве су се радовале својој слободи и никада нису заборавиле поуку коју су стекле о преварама, фанатизму и деспотској моћи Рима. Биле су задовољне да остану у својој усамљености, скоро непознате остатку хришћанства.SrPGC 96.3

Цркве у Африци светковале су Суботу онако како је светкована у римској Цркви пре њеног потпуног отпада. Наиме, светковале су Суботу у знак послушности четвртој заповести, и уздржавале се од рада недељом у складу с обичајем Цркве. Када је стекао врховну власт, Рим је погазио Господњу суботу и уздигао свој дан одмора, али цркве у Африци, одвојене више од хиљаду година од остатка хришћанства, нису се придружиле том отпаду. Када су потпале под власт Рима, биле су присиљене да одбаце прави и прихвате лажни седмични дан одмора, али чим су поново стекле независност, вратиле су се послушности четвртој заповести (Види: Додатак)SrPGC 97.1

Ови извештаји из прошлости јасно указују на непријатељство Рима према Суботи, истинском дану одмора, и његовим заступницима, и средства којима се служио да уздигне устано ву који је сам створио. Божја реч каже да ће се ови призори поновити када се католици и протестанти буду ујединили да заједнички уздигну недељу.SrPGC 97.2

Пророчанство из 13. поглавља Откривења говори да ће сила, представљена као звер с роговима као у јагњета, учинити да се »земља и сви који живе на њој” поклоне Риму - на том месту симболички представљеном као звер »слична рису”. Звер с роговима као у јагњета треба да каже »онима који живе на земљи да начине икону звери”; осим тога, она треба да заповеди свима, »малима и великима, богатима и сиромашнима, слободњацима и робовима« да приме жиг звери (ОткривењеSrPGC 97.3

13,11- 16). Већ је било споменуто да су Сједињене Државе, сила представљена као звер са роговима као у јагњета, и да ће ово пророчанство бити испуњено када Сједињене Државе законом пропишу светковање недеље, што Рим иначе истиче као посебно признање своје превласти. Међутим, Сједињене Државе неће бити усамљене у овом одавању почасти Риму. Утицај Рима у земљама које су некада признавале његову превласт ни издалека није отклоњен. Пророчанство наговештава обнављање његове власти. »И видех једну од глава њезиних као рањену на смрт, и рана смрти њене излечи се. И чуди се сва земља иза звери.« (Откривење 13, 3) Наношење смртне ране упућује на пад папства 1798. године. После тога, пророк каже: »И рана смрти њезине исцели се и чуди се сва земља иза звери.« Павле јасно објављује да ће »човек безакоња« наставити своју делатност све до Друтог Христовог доласка (2. Солуњанима 2,3-8). Све до самог краја времена наставиће да обавља своје дело преваре. Писац Откривења изјављује, такође говорећи о Риму: »И поклонише јој се сви који живе на земљи, којима имена нису записана у животној књизи Јагњета.« (Откривење 13,8) Како у старом тако и у новом свету, рим ће добијати почасти у облику поштовања недеље, установе која почива искључиво на ауторитету Римске цркве.SrPGC 97.4

Од средине деветнаестог столећа, истраживачи пророчанстава објављивали су ово сведочанство свим становницима Сједињених Држава. По догађајима који се сада збивају по свету можемо видети да се брзо приближавамо испуњењу овог пророчанства. Протестантски теолози снажно наглашавају божански ауторитет светковања недеље, али са истим недостатком библијских доказа, што веома подсећа на изјаву папских изасланика који су изналазили чуда да 6и њима заменили Божју заповест. Тврђење да су Божји судови походили људе који су кршили лажни седмични дан одмора, недељу, биће поново истицано, и као да већ почиње да се наглашава. Покрет да се светковање недеље наметне законом постаје све утицајнији.SrPGC 98.1

Римска црква заиста је позната по својој недоследности и лукавости. Она има прилику да види шта ће се догодити. Само чека своје време, видећи да јој протестантске Цркве указују почаст својим прихватањем лажног дана одмора и спремношћу да га наметну истим средствима којима се она служила у прошлости. Они који одбаце светлост истине, потражиће помоћ ове самопроглашене »непогрешиве« силе да уздигну установу коју је она успоставила. Рим ће спремно прискочити у помоћ протестантима да обаве ово дело и то није тешко претпоставити! Ко боље од припадника папске хијерархије зна како да поступа према онима који су непослушни Цркви?SrPGC 98.2

Римокатоличка црква, са својим огранцима раширеним по целом свету, има у својој власти огромну организацију, установљену да служи интересима папске столице. Милиони њених припадника у свим земљама на свету уче да су везани обавезом оданости папи. Без обзира на националност и облик владавине у својој земљи, треба да сматрају да је ауторитет Цркве изнад свих осталих ауторитета. Иако могу да положе завет верности својој земљи, изнад свих осталих заклетви стоји завет послушности Риму, који их ослобађа сваке заклетве супротне интересима Цркве.SrPGC 99.1

Историја сведочи о вештим и истрајним напорима Рима да се умеша у послове држава, а када негде стекне ослонац, да онда следи своје циљеве чак и по цену угрожавања опстанка кнезова и народа. Године 1204. папа Иноћентије III изнудио је од Петра II, арагонског владара, необичну заклетву: »Ја, Петар, краљ Арагоније, изјављујем и обећавам да ћу увек бити веран и послушан своме господару, папи Иноћентију, свим његовим католичким наследницима и Римској цркви, да ћу верно чувати своје краљевство у верности њему, бранећи католичку веру и гонећи јеретичку поквареност.« (John Dowling, The History of Romanism, b. 5, ch. 6, sec. 55) Ово je y потпуном складу ca захтевима римског понтифекса за влашћу: »Потпуно је законито да он уклања цареве« и да »може ослободити поданике њихове заклетве на верност неправедном владару.« (Mosheim, b. 3, cent. 11, pt. 2, ch. 2, sec. 9, note 17 - Види: Додатак)SrPGC 99.2

Нека ce не заборави да се Рим хвали тиме што се никада не мења! Начела Гргура VII и Иноћентија III и даље су начела Римокатоличке цркве. Када 6и стекла власт, она би почела да их примењује са исто толико ревности као и у протеклим столећима. Протестанти заиста не знају шта чине када предлажу да прихвате сарадњу Рима у делу уздизања недеље. Док се они боре да остваре своју намеру, Рим тежи да обнови своју моћ, и поново стекне изгубљену превласт. Ако Сједињене Државе прихвате начело да Црква може да се послужи ауторитетом државе или да га чак и надгледа, да се верски празници и обичаји могу наметнути грађанским законима, укратко, да ауторитет Цркве и државе има право да влада савешћу, победа Рима у овој земљи биће осигурана.SrPGC 99.3

Божја реч је упозорила на непосредну опасност која нам прети, ако опомена не буде прихваћена, протестантски свет сазнаће стварне намере Рима, али прекасно да 6и избегао његове замке. Рим полако и неосетно стиче снагу. Његова учења шире свој утицај у законодавним скупштинама, у црквама, у срцима људи. Он подиже своје величанствене и масивне грађевине у чијим ће се тајним одајама поновити некадашња прогонства. Рим неприметно и неосетно ојачава своје снаге припремајући се да постигне своје циљеве када буде дошло време за напад. Све што сада жели је упориште, а оно му је већ пружено. Ускоро ћемо видети и осетити истинске намере Рима. Ко год буде веровао Божјој речи и буде јој био послушан, навући ће на себе ругање и прогонство.SrPGC 100.1