12. Поглавље—Божји Народ Избављен

Када онима који држе Божји закон, буде ускраћена заштита људских закона, тада ће у разним земљама истовремено бити организован покрет за њихово уништење. Када се време одређено у прогласу буде приближило, људи ће се договорити да истребе омрзнуту секту. Одлучиће да јој преко ноћи задају коначни ударац којим ће напослетку и потпуно бити ућуткан глас деоба и прекора.SrPGC 150.1

Припадници Божјег народа - једни у тамничким ћелијама, a други сакривени у усамљеним уточиштима у шумама и планинама - и даље се моле за божанску заштиту, док се на све стране чете наоружаних људи, подстицане гомилама злих анђела, припремају за своје смртоносно дело. Бог Израиљев умешаће се у тренутку највеће опасности да ослободи свој изабрани народ. Господ је рекао: »Певаћете као ноћу уочи празника, и веселићете се од срца као онај који иде... на гору Господњу, к стени Израиљевој. И Господ ће пустити да се чује слава гласа његова, и показаће како маше руком својом с љутим гневом и пламеном огњеним који прождире, с расапом и са силним даждом и с градом.” (Исаија 30,29.30)SrPGC 150.2

Уз победоносне узвике, исмејавање и клетве, гомиле злих људи управо се спремају да зграбе свој плен, али изненада густа тама, гушћа од тамне ноћи, спушта на земљу. Одмах се појављује дута, која блиста славом с Божјег престола, премошћује небо као да се надвија над сваком групом на молитви. Гневно мноштво изненада се зауставља. Презриви узвици више се не чују. Сви заборављају жртве свога убилачког гнева. Са страшним предосећањем гледају симбол Божјег завета и желе да буду заштићени од његовог блиставог сјаја.SrPGC 150.3

Припадници Божјег народа чују глас, јасан и мелодичан, који их позива: »Погледајте горе!” Подигавши очи према небу, виде дуту обећања. Црни, претећи облаци, који прекривају небески свод, сада се растављају и они, као некада Стефан, управљају поглед према Небу и виде славу Божју и Сина човечјега како седи на свом престолу. На Његовој божанској појави распознају знаке Његовог понижења, са Његових усана чују молбу упућену Оцу и светим анђелима: »Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја!” (Јован 17,24) Поново се чује глас, мелодичан и победоносан, како говори: »Они долазе! Они долазе! Свети, безазлени, чисти! Одржали су реч трпљења мојега; ходиће међу анђелима!” Бледе, уздрхтале усне оних који су одржали веру понављају узвик победе.SrPGC 151.1

Управо је поноћ када Бог открива своју силу којом ће ослободити свој народ. Сунце се појављује у свом пуном сјају. Знаци и чуда смењују се великом брзином. Безаконици са ужасом и запрепашћењем посматрају тај призор, док праведници у свечаној радости уочавају знаке свога ослобођења. Изгледа да је у природи све изван свог природног тока. Потоци престају да теку. Тамни, тешки облаци се навлаче и сударају један са другим. Међутим, усред натмурених небеса налази се мали празан простор неописиве славе, одакле одјекује Божји глас као глас многих вода, говорећи: »Сврши се!” (Откривење 16,17)SrPGC 151.2

Тај глас потреса небеса и Земљу. Догађа се и снажан земљотрес, »велико тресење земље, каквога никада не би откако је људи на земљи, толико тресење, тако велико”. (Откривење 16,1.18) Изгледа као да се небески свод отвара и затвара. Слава с Божјег престола просијава кроз отвор. Планине се љуљају као трска на ветру, а одваљене стене падају на све стране. Чује се хука олује која се приближава. Mope постаје све бешње. Одјекује и урлик страшног олујног ветра сличан гласу демона у некој рушилачкој мисији. Цела земља, слично морским таласима, подиже се и спушта. Њена површина пуца. Као да попуштају и сами њени темељи. Планински ланци тону. Настањена острва нестају. Морске луке, сличне Содому по својој покварености, падају као жртва разбеснелих таласа. »Вавилон велики спомену се пред Богом, да му да чашу вина љутога гнева својега.« Велика зрна леденог града, великог »као глава”, обављају своје рушилачко дело (Откривење 16,19.21). Оборени су и најпоноснији градови на Земљи. Господске палате, на које су велики људи света трошили своје богатство да би прославили себе, руше се у прах пред њиховим очима. Тамнички зидови се распадају, и припадници Божјег народа, који су због своје вере тамновали међу њима у оковима, сада су слободни.SrPGC 151.3

Гробови се отварају, и »многи од оних што спавају у праху земаљскоме пробудиће се, једни на живот вечни, а други на срамоту и прекор вечни«. (Данило 12,2) Сви који су умрли верујући у вест трећег анђела устају прослављени из гробова да чују Божји завет мира са онима који су држали Његов закон. »И они који га прободоше” (Откривење 1,7), они који су се ругали Христовим самртним мукама и исмејавали га, најбезобзирнији противници Његове истине и Његовог народа, устају да Га виде у свој Његовој слави, да гледају како они који су били верни и послушни примају част.SrPGC 152.1

Густи облаци и даље прекривају небо, али с времена на време Сунце се, слично Господњем осветничком оку, ипак пробија кроз њих. Заслепљујуће муње парају небо, обавијајући целу Земљу пламеним огртачем. Изнад неподношљиве тутњаве олује, гласови, тајанствени и страшни, објављују судбину безаконика. Изговорене речи не могу сви да разумеју, али лажни учитељи, ипак их јасно схватају. Они који су само пре кратког времена били тако безбрижни, тако хвалисави и пркосни, тако необуздани у својој суровости према припадницима Божјег народа који држе Божје заповести, сада су пренеражени и дрхте од страха. Њихови јауци чују се упркос хучању елемената. Демони признају Христово божанство и дрхте пред Његовом моћи, док људи траже милост и престрављени падају у прах.SrPGC 152.2

Стари пророк је рекао, док је у светом виђењу посматрао Божји велики дан: »Ридајте, јер је близу дан Господњи, доћи ће као пустош од Свемогућега.« (Исаија 13,6) »Уђи у стену, и сакриј се у прах од страха Господњега и од славе величанства његова. Поносите очи човечије понизиће се, и висина људска угнуће се, а Господ ће сам бити узвишен у онај дан. Јер ће доћи дан Господа над војскама на све охоле и поносите и на свакога који се подиже, те ће бити понижени.” »Тада ће бацити човек идоле своје сребрне и идоле своје златне, које начини себи да им се клања, кртицама и слепим мишевима. Улазећи у раселине камене и у пећине камене од страха Господњега и од славе величанства његова, када устане да потре земљу.« (Исаија 2,10-12.20.21)SrPGC 153.1

Кроз пукотину у облацима блиста звезда чији је сјај четвороструко повећан у односу на таму. Она улива наду и радост вернима, али и строгост и гнев преступницима Божјег закона. Они који су све жртвовали за Христа сада су сигурни, сакривени као да се налазе у окриљу Господњег шатора. Они су били окушани, и пред светом и пред противницима истине, и показали своју верност Ономе који је умро за њих. Чудесна промена догодила се у онима који су сачували своју честитост у тренутку у коме су се суочавали са смрћу. Изненада су били ослобођени мрачне и страшне тираније људи претворених у демоне. Њихова лица, све донедавно бледа, забринута и исцрпљена, сада су озарена дивљењем, вером и љубављу. Њихови гласови се подижу у победничкој песми: »Бог нам је уточиште и сила, помоћник који се у невољама брзо налази. Зато се нећемо бојати да 6и се и земља поместила и горе се превалиле у срце морима. Нека бучи и кипи вода њихова, нека се планине тресу од вала њихових!« (Псалам 46,1-3)SrPGC 153.2

Док се ове речи пуне светог поверења уздижу Богу, облаци се повлаче и звездано небо постоје видно, неизрециво лепо насупрот црном и гневном своду са обе његове стране. Слава небеског града блиста с његових широм отворених врата. И онда се према небу оцртава рука која држи две састављене плоче. Пророк каже: »Небеса огласише правду његову, јер је тај судија Бог!« (Псалам 50,6) Свети Закон, израз Божје праведности, који је усред грмљавине громова и пламена био проглашен са Синаја као човеков водич у животу, сада је поново објављен људима као правило по коме ће им бити суђено. Рука отвара плоче, тако да се виде прописи Декалога као да су написани огњеним пером. Речи су тако јасне да их сви могу прочитати. Сећања се буде, тама сујеверја и јереси губи се из сваког ума и Божјих десет речи, тако кратких, схватљивих и ауторитативних, појављују се на видику свим становницима Земље.SrPGC 153.3

Ужас и очајање оних који су газили Божје свете захтеве, није могуће описати. Господ им је дао свој свети Закон, и зато је требало да свој карактер упореде с њим, да схвате своје недостатке док још имају прилике за покајање и реформу, али у жељи да осигурају наклоност света, одбацили су његове прописе и позивали и друте да их крше. Покушали су да натерају и Божји народ да оскврни Његов дан одмора. Сада су осуђени по истом Закону који су презирали. С неумољивом јасноћом схватају да немају изговора. Сами су изабрали коме ће служити и коме ће се клањати. »Тада ћете се вратити и видећете разлику између праведника и безбожника, између онога који служи Богу и онога који му не служи.« (Малахија 3,18)SrPGC 154.1

Непријатељи Божјег закона, од проповедника до последњег верника, стичу сада нови појам о истини и дужности. Прекасно увиђају да је дан одмора по четвртој заповести печат живога Бога. Прекасно увиђају праву природу лажног дана одмора и пешчаног тла на коме су зидали. Касно увиђају да су се борили против самога Бога. Верски учитељи водили су душе у пропаст, говорећи да их воде према рајским вратима. Све до дана коначног обрачуна људи неће бити одмерена одговорност људи који обављају свету службу и страшне последице њихове неверности. Тек у вечности моћи ћемо правилно да проценимо шта значи губитак једне душе. Страшна ће бити судбина онога коме ће Бог казати: »Иди од мене, зли и лењиви слуто!«SrPGC 154.2

Са Неба се чује Божји глас, који објављује дан и час Исусовог доласка, који проглашава вечни завет са својим народом. Његове речи одјекују Земљом као тутњава најснажније грмљавине. Припадници Божјег Израиља стоје и слушају, очију управљених према небу. Њихова лица обасјана су Његовом славом, блистају као Мојсијево лице после повратка са Синаја. Безаконици нису у стању да их гледају. Када над онима који су прославили Бога светкујући Његов дан одмора, буде изречен благослов, зачуће се снажан узвик победе.SrPGC 154.3

Ускоро се на истоку појављује мали црни облак, упола мањи од човекове шаке. To је облак који окружује Спаситеља и који издалека изгледа као да је окружен тамом. Припадници Божјег народа знају да је то знак Сина човечијега. У свечаној тишини посматрају како се приближава Земљи, како постаје све светлији и све славнији, док се коначно не претвори у велики бели облак, чија је основа као огањ који прождире, док изнад њега лебди дута завета. Исус долази као моћни Победник. Сада више није »Човек бола”, који треба да испије горку чашу срамоте и мука, већ долази као Победник на Небу и Земљи, да суди и живима и мртвима. Долази као »Веран и истинит” који »суди по правди и војује«. »И војске небеске иђаху за њиме!” (Откривење 19,11.14) Свети анђели с песмама небеских мелодија као непрегледно, небројено мноштво, прате Га на том путу. Небески свод изгледа као да је испуњен блиставим бићима »десет тисућа пута десет тисућа, и тисућа тисућа”. Ниједно људско перо није у стању да опише овај призор; ниједан смртни ум није способан да схвати његову величанственост. »Слава његова покри небеса, и земља се напуни хвале његове. Светлост му беше као сунце.« (Авакум 3,3.4) Пошто овај живи облак прилази све ближе, свако око препознаје Кнеза живота. Никаква трнова круна не рањава свету главу, већ дијадема славе почива на Његовом светом челу. Његово сјајно лице надмашује блиставило подневног Сунца. »И имаше на хаљини и на стегну својему име написано: цар над царевима и господар над господарима.« (Откривење 19,16)SrPGC 155.1

У Његовој присутности »у свих се лица променила и побледела”, док оне који су одбацили Божју милост захвата ужас вечног очајања. »Срце се растопи, колена ударају једно о дру го... и лица су свима поцрнела.” (Јеремија 30,6; Наум 2,10) Праведни такође узвикују дрхтавим гласом: »Ко може опстати?« Анђеоска песма је умукнула, и настаје време ужасне тишине. Сада се чује Исусов глас, који говори: »Доста ти је моја благодат!” Лица праведних постају озарена, радост испуњава свако срце, а анђели подижу глас и поново започињу песму приближавајући се Земљи.SrPGC 155.2

Цар над царевима спушта се на облаку, окружен разбукталим огњем. Небеса се савијају као књига, Земља дрхти пред Њим, а свака планина и свако острво покрећу се са свога места. »Иде Бог наш и не мучи, пред њим је огањ који прождире, око њега је бура велика. Дозива Небо озго и Земљу, да суди народу својему!« (Псалам 50,3.4)SrPGC 156.1

»И цареви земаљски и бољари и богати и војводе и силни и сваки роб и сваки слободњак, сакрише се по пећинама и по камењацима горским, и говорише горама и камењу: падните на нас, и сакријте нас од лица онога што седи на престолу и од гнева Јагњетова, јер дође велики дан гнева његова и ко може опстати?« (Откривење 6,15-17)SrPGC 156.2

Подрутљиво исмевање је престало. Лажљиве усне приморане су да ућуте. Умукла је звека оружја, бука битке, вика ратника који се боре »одеће у крв уваљане”. (Исаија 9,5) Ништа се више не чује осим молитвеног гласа и плакања и нарицања. Са усана које су све донедавно изговарале само речи поруге, отима се узвик: »Јер дође велики дан гнева његова и ко може опстати?« Безаконици се моле да буду покопани лавином горских стена, да не 6и гледали лице Онога кога су презрели и одбацили.SrPGC 156.3

Они добро познају тај глас, који продире све до ушију мртвих. Колико пута су их Његове благе, нежне речи позивале на покајање. Колико пута су их чули у дирљивим позивима пријатеља, брата, Откупитеља? Онима који су одбацили Његову благодат ништа не изражава такву осуду, ништа тако не оптужује као тај глас који их је тако дуто преклињао: »Вратите се, вратите се са злих путова својих, јер зашто да мрете!« (Језекиљ 33,11) О, када би то за њих био глас неког незнанца! Исус каже: »Што звах, али не хтесте, пружах руку своју, али нико не мари! Heгo одбацисте сваки савет мој, и укора мојега не хтесте примити!« (Приче 1,24.25) Тај глас буди успомене које 6и најрадије заборавили - сећања на презрене опомене, одбачене позиве, занемарене предности.SrPGC 156.4

Присутни су и они који су се ругали Христу у време Његовог понижења. У неодољивој снази враћају им се у сећање Паћеникове речи када је, после питања поглавара свештеничког, свечано изјавио: »Одселе ћете видети сина човечијега где седи с десне стране силе и иде на облацима небеским!” (Матеј 26,64) Сада Га гледају у Његовој слави, али тек треба да Га виде како седи с десне стране Величине.SrPGC 157.1

Они који су се ругали Његовом тврђењу да је Божји Син, сада су остали неми. Ту је охоли Ирод који се подсмевао Његовој владарској титули и наредио војницима, да Га, рутајући My се, крунишу као цара. Ту су и они исти људи који су својим безбожним рукама ставили на Његово тело пурпурни плашт, на Његово свето чело трнову круну, и у Његове руке, које се нису опирале, лажну владарску палицу; који су, клањајући се пред Њим, изговарали богохулне речи. Људи који су ударали и пљували Кнеза живота, сада избегавају Његов продорни поглед и покушавају да побегну од надмоћне славе Његовог присуства. Они који су Његове ноге и руке приковали клиновима, војници који су проболи копљем Његова ребра, гледају ожиљке с ужасом и жаљењем.SrPGC 157.2

Свештеници и главари у ужасној јасноћи сећају се збивања на Голготи. Уздрхтали од ужаса сећају се како су, са сотонским уживањем махали главом и узвикивали: »Другима поможе, а себи не може помоћи. Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо га веровати! Он се уздао у Бога; нека му сада помогне ако му је по вољи, јер говораше: ја сам Син Божји!« (Матеј 27,42.43)SrPGC 157.3

Живо се сећају и Спаситељеве приче о виноградарима који су одбили да своме господару дају родове винограда, који су злостављали његове слуге и убили његовог сина. Сећају се и осуде који су сами изговорили: да ће господар винограда »злочинце злом смрћу поморити«! У греху и казни за ове неверне људе, свештеници и главари виде себе, своје понашање и своју праведну судбину. И из Његових уста одјекује глас самртне агоније. Гласније него узвик »Распни га! Распни га«, који је одјекивао јерусалимским улицама, сада се разлеже очајнички вапај: »Он је Божји Син! Он је истински Месија!” Покушавају да се брзо уклоне из близине Цара над царевима. Узалудно покушавају да се сакрију у дубоким раселинама у земљи, које су настале деловањем поремећених природних елемената.SrPGC 157.4

У животу свих људи који су одбацили истину постоје тренуци када се савест буди, када се у сећање враћају мучне успомене из живота проведеног у лицемерству и када се душа грчи пред навалом узалудног жаљења. Међутим, шта могу представљати ти тренуци у поређењу са грижом савести онога дана када »као пустош дође чега се бојите«, када »погибао ваша као олуја дође«? (Приче 1,27) Они који су желели да униште Христа и Његов верни народ, сада су постали сведоци славе која почива на њима. У свом ужасу слушају гласове светих који у радосној песми узвикују: »Ово је Бог наш, њега чекасмо, и спашће нас!« (Исаија 25,9)SrPGC 158.1

Усред колебања земље, севања муња и грмљавине громова, глас Божјега Сина позива заспале свете. Он гледа гробове праведних, и подижући руке према небу, узвикује: »Пробудите се, пробудите се, пробудите се ви који спавате у праху земаљскоме и устаните!” На свим странама по целој Земљи, мртви ће чути Његов глас, и оживеће сви који Га буду чули. Цела Земља одјекиваће од корака неизмерног мноштва из сваког племена и колена и језика и народа. Из тамнице смрти они ће наћи излаз, одевени у бесмртну славу, узвикујући: »Смрти, где ти је победа? Смрти, где ти је жалац?« (1. Коринћанима 15,55. Чарнић) Живи праведници и васкрсли свети сједињавају своје гласове у дугом, радосном гласу победе.SrPGC 158.2

Сви они излазе из својих гробова истога стаса као када су ушли у њега. Адам, који стоји усред мноштва васкрслих, достојанственог је раста и величанствене грађе, само мало нижи од Божјег Сина. Упадљиво се разликује од људи каснијих нараштаја; и по томе је могуће запазити велико опадање људског рода. Међутим, сви устају у свежини и животности вечне младости. У почетку, човек је био створен по Божјем обличју, не само по карактеру, већ и по лику и изгледу. Грех је изопачио и скоро избрисао божанско обличје у човеку, али Христос је дошао да обнови оно што је било изгубљено. Он ће променити наше понижено тело и обликовати га према своме славноме телу. Смртно, пропадљиво тело, лишено лепоте, некада понижено грехом, постаје савршено, лепо и бесмртно. Сви недостаци и мане остаће у гробу. С обновљеним правом на плодове дрвета живота из давно изгубљеног Едема, откупљени ће »узрасти« (Малахија 4,2) до пуне висине људског рода у његовом првобитном стању. Последњи заостали трагови проклетства греха биће уклоњени, а Христови верни појавиће се у »лепоти Господа Бога нашега”, одражавајући савршени лик свога Господа својим умом, душом и телом. О, дивног ли откупљења, о коме смо тако дуго разговарали, коме смо се тако дуто надали, размишљали са жарким очекивањем, али које никада нисмо потпуно схватали!SrPGC 158.3

Живи праведници преобразили су се »уједанпут, у тренућу ока”. Божјим гласом, били су прослављени; сада су постали бесмртни и заједно са васкрслим светима узети у сусрет Господу на Небо. Анђели окупљају изабране Његове »од четири ветра, од краја земље до краја неба”. (Марко 13,27) Свети анђели предају малу децу у наручје њиховим мајкама. Пријатељи које је смрт тако дуго растављала, сада се сједињују да се никада више не растану, и с радосним песмама заједно се упућују према Божјем граду.SrPGC 159.1

Са сваке стране кола од облака налазе се крила, а испод њих живи точкови, и када се кола покрену напред, точкови узвикују: »Свет«, и крила покрећући се узвикују: »Свет” и анђеоска пратња кличе: »Свет, свет, свет је Господ Бог Сведржитељ!” Док кола лете према Новом Јерусалиму, откупљени одушевљено кличу: »Алилуја.«SrPGC 159.2

Пре него што ће ући у Божји град, Нови Јерусалим, Спаситељ својим следбеницима додељује знаке победе и симболе њиховог царског достојанства. Блистави редови постављени су у облику празног четвороутла око њиховог Цара, чији се лик својим величанством уздиже високо изнад светих и анђела, и чије лице блиста нежном љубављу према свима. У безбројном мноштву откупљених сваки поглед усмерен је према Њему, свако око посматра славу Онога »који беше нагрђен у лицу мимо свакога човека и у стасу мимо синове човечје”. (Исаија 52,14) Исус својом десном руком ставља круну славе на главу сваког победника. За свакога је припремио круну која носи његово »ново име” (Откривење 2,17), и натпис: »Свет Господу!« Свака рука добија победничку палмову грану и сјајну харфу. A када анђео заповедник дао знак, свака рука почиње вешто да пребира по жицама на харфи изводећи богатим, мелодичним тоновима пријатну музику. Неизрецива радост испуњава свако срце, и сваки глас одјекује захвалном песмом: »Ономе који нас љуби и уми нас од греха наших крвљу својом; и учини нас царевима и свештеницима Богу и Оцу својему, томе слава и држава ва век века! Амин!” (Откривење 1,5.6)SrPGC 159.3

Пред откупљеним мноштвом је Свети град. Исус широм отвара бисерна врата народу који је одржао истину. Сви гледају Божји рај, дом у коме је Адам боравио пре него што је погрешио. Тада се чује глас, лепши од сваке музике која је икада допрла до ушију смртника, како говори: »Ваша борба је завршена!” »Уђите, благословени Оца мојега, примите царство које вам је приправљено од постања света!”SrPGC 160.1

Тако је испуњена Спаситељева молитва коју је изговорио за своје ученике: »Хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја!” »Без греха и без мане... праве пред славом својом у радости!« (Јуда 24) Христос представља своме Оцу оне које је откупио својом крвљу, говорећи: »Ево мене и деце коју си ми дао!« »Оне које си ми дао, сачувах!« To је неупоредиво чудо откупитељске љубави! To је радост која неће проћи, јер свемогући Отац, гледајући откупљене, види свој лик, види да је уклоњен несклад изазван појавом греха, да је избрисано његово проклетство, и да је човечанско поново у складу с Богом!SrPGC 160.2

Исус, с неизрецивом љубављу поздравља своје верне и прима их у радост њиховог Господара. Спаситељева радост је у томе што у свом царству славе види оне који су спасени Његовим мукама и Његовим понижењем. Откупљени ће учествовати у Његовој радости, када међу спасенима буду видели оне које су својим молитвама, својим радом и својим жртвама љубави задобили за Христа. Неизрецива радост испуниће њихово срце, док се буду окупљали око великог белог престола и када утледају оне које су задобили за Христа, када открију да су неки задобили друге, а друти још многе, и да су сви заједно стигли у луку мира да своје круне положе пред Исусове ноге и да Га славе током бескрајних векова вечности.SrPGC 160.3

Када откупљени буду добродошлицом дочекани у Божјем граду, ваздухом ће одјекнути радосни узвик прослављања Бога. Два Адама управо треба да се сретну! Божји Син испружених руку дочекује праоца нашег рода - биће које је Он створио, које је сагрешило против свога Створитеља, и због чијег греха Спаситељ носи ожиљке распећа. Када Адам препозна трагове страшних клинова, не пада на груди своме Господу, већ се понизно спушта пред Његове ноге, узвикујући: »Достојно је, достојно је Јагње заклано!« Спаситељ га нежно подиже и позива да још једном погледа едемски дом из кога је тако дуго био прогнан.SrPGC 161.1

После изгнанства из Едема, Адамов живот на Земљи био је испуњен тугом. Сваки увели лист, свака жртвована животиња, свака мрља на прекрасном лицу природе, сваки недостатак у човековом карактеру, све га је подсећало на његов грех. Страшан је био бол изазван кајањем, док је гледао како се безакоње умножава, док је као одговор на своје опомене добијао приговоре да је лично узрок сваког греха. Стрпљиво и понизно подносио је скоро хиљаду година казну за свој преступ. Искрено се покајао због свога греха и ослони на заслуге обећаног Спаситеља, па је и умро с надом у васкрсење. Божји Син је искупио човеков неуспех и пад; и сада, заслугом дела помирења, Адам је заузео свој првобитни положај.SrPGC 161.2

Понесен радошћу, посматра дрвеће у коме је некада уживао - оно исто дрвеће чије плодове је сакупљао у време своје безгрешности и радости. Види лозе које је својим рукама неговао, цвеће око кога се некада с љубављу старао. Његов ум прихвата стварност тог призора, он зна да је то заиста обновљени Едем, лепши него онда, када је био изагнан из њега. Спаситељ га позива да приђе дрвету живота, узима славни плод и даје му да једе. Адам се осврће око себе и види мноштво припадника своје откупљене породице у Божјем рају. Тада своју блиставу круну ставља пред Исусове ноге, пада My на груди и грли Откупитеља. Узима златну харфу и небеска пространства одјекују победничком песмом: »Достојно је, достојно је Јагње заклано, и живо!” Адамова породица прихвата песму, а онда, стављајући своје круне пред Спаситељеве ноге, и обожавајући га клања се пред Њим.SrPGC 161.3

Овај сусрет прате анђели који су плакали приликом Адамовог пада и радовали се када се Исус, после свог васкрсења, вазнео на Небо, омогућавајући свима који су веровали у Њега да изађу из својих гробова. Сада посматрају довршено дело откупљења, и своје гласове сједињавају у песми хвале.SrPGC 162.1

На кристалном мору пред престолом, на стакленом мору које изгледа као да је помешано с огњем - јер блиста од Божје славе - окупљено је мноштво оних који »победише звер и икону њезину и жиг њезин и број имена њезина«. Они стоје с Јагњетом на гори Сиону, »имајући харфе Божје”, сто и четрдесет и четири хиљаде откупљених међу људима. Тада се чује, »као глас вода многих, и као глас грома великога«, »глас свирача који ударају у харфе своје«. Они певају »песму нову« пред престолом, песму коју нико не може научити осим оних сто и четрдесет и четири хиљаде. To је песма Мојсијева и Јагњетова - песма ослобођења. Нико, осим сто и четрдесет и четири хиљаде не може да научи ту песму, јер је то песма њиховог искуства - искуства које ниједна друга група никада није стекла. »Они иду за Јагњетом куд год оно пође.” Они, пошто су били пренесени са Земље, откупљени међу живима, рачунају се међу »првенце Богу и Јагњету”. (Откривење 15,2.3; 14,1-5) »Ово су који дођоше од невоље велике”, они су прошли кроз време невоље какве није било откако је људи, издржали су страх муке Јаковљеве, стајали су без Посредника у време последњег изливања Божјих судова. Међутим, били су избављени, јер »опраше хаљине своје и убелише хаљине своје у крви Јагњетовој«. »У њиховим устима не нађе се превара, јер су без мане пред« Богом. »Зато су пред престолом Божјим и служе му дан и ноћ у цркви његовој и онај што седи на престолу уселиће се у њих.« Видели су земљу опустошену глађу и помором, осетили су Сунце које је имало снагу да пали људе великом врућином, а они сами издржали су патње, глад и жеђ. Али, »више неће огладнети ни ожеднети и неће пасти на њих сунце, нити икаква врућина. Јер Јагње, које је насред престола, пашће их, и упутиће их на изворе живе воде; и Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових.« (Откривење 7,14-17)SrPGC 162.2

У свим вековима Спаситељеви изабрани били су одгајани и поучавани у школи невоље. Ходали су уским путевима на Земљи, и прочишћавали се у пећи невоље. Исуса ради трпели су противљење, мржњу, клевете. Ишли су за Њим кроз жестоке сукобе, били спремни на самоодрицање и доживљавали горка разочарања. Из властитог болног искуства са грехом схватили су његову злоћудност, његову моћ, кривицу, јад који доноси и научили да га гледају с одвратношћу. Свест о неизмерности жртве принесене за очишћење света од греха, учинила је да постану понизни и испунила њихово срце захвалношћу и хвалом, које они који никада нису пали у замку греха не могу да схвате. Они много воле, јер им је много опроштено. Пошто су учествовали у Христовим патњама, оспособљени су да с Њим учествују и у Његовој слави.SrPGC 163.1

Божји наследници долазе из поткровља, из колиба, из тамница, са ломача, с планина, из пустиња, из пећина у земљи, из морских дубина. На Земљи су били »у сиротињи, у невољи, у срамоти«. Милиони су отишли у гроб натоварени срамотом зато што су упорно одбијали да се покоре преварљивим сотониним захтевима. Људски судови су их осуђивали као најгоре злочинце. Међутим, сада је њихов »судија Бог”. (Псалам 50,6). Сада се земаљске осуде мењају. »Срамоту народа својега укинуће.« (Исаија 25,8) »И они ће се прозвати народ свети, искупљеници Господњи.” Он је одредио да им да »накит уместо пепела, уље радости уместо жалости, одело за похвалу место духа тужнога” (Исаија 62,12; 61,3) Више нису слаби, измучени, истерани, потлачени. Од сада ће увек с Господом бити. Стоје пред престолом одевени у одећу богатију од оне коју су носили најутледнији људи на Земљи. Крунисани су дијадемама славнијим од оних које су икада биле стављене на чело земаљских владара. Дани бола и плакања заувек су престали. Цар славе обрисао је сузе са сваког лица, сваки узрок бола је уклоњен. Док машу палмовим гранама, певају песме хвале, јасне, угодне и складне, сви гласови прихватају мелодију, све док песма не испуни небеска пространства: »Спасење Богу нашему који седи на престолу и Јагњету!« Сви становници Неба сложно одговарају: »Амин, благослов и слава и премудрост и хвала и част и сила и јачина Богу нашему ва век века!” (Откривење 7,10.12)SrPGC 163.2

У овом животу ми смо у стању да стекнемо површне појмове о узвишеној теми откупљења. Својим ограниченим разумом можемо веома пажљиво да разматрамо срамоту и славу, живот и смрт, правду и милост, које су се сусреле на крсту, али ни с највећим напрезањем својих сазнајних могућности не можемо досегнути његово потпуно значење. Дужину и ширину, дубину и висину откупитељске љубави можемо само донекле схватити. План откупљења нећемо потпуно схватити, чак ни онда, када се као откупљени будемо видели као што смо виђени и знали као што смо познати, већ ћемо током бескрајних векова вечности непрестано откривати нове истине својим задивљеним и усхићеним умом. Иако је дошао крај земаљским болима, и жалостима и искушењима, иако је уклоњен и њихов узрок, Божји народ заувек ће сачувати јасно и разумно сазнање о цени свога спасења.SrPGC 164.1

Христов крст биће основна тема проучавања и песма откупљених током целе вечности. У прослављеном Христу они ће гледати Христа распетога. Никада неће заборавити да је Онај чија је сила створила и одржавала безбројне светове у бескрајним свемирским пространствима, драги Божји Син, Величанство Неба, Онај кога херувими и сјајни серафими са уживањем обожавају - понизио је самога себе да би уздигао грешнога човека, прихватио је кривицу и срамоту грсха, поднео је да Отац окрене своје лица од Њега, све док боли изгубљеног света нису сломили Његово срце и прекратили Његов живот на голготском крсту. Чуђење и обожавање свемира заувек ће будити чињеница да се Створитељ свих светова, Судија свих створења, одрекао своје славе и понизио из љубави према човеку. Када безбројне чете спасених буду виделе свога Откупитеља и вечну славу Оца која блиста с Његовог лица, док буду посматрали Његов престо, који је од вечности, када буду сазнали да Његовом царству нема краја, они ће одушевљено запевати песму: »Достојно је, достојно је Јагње заклано, које нас је откупило Богу својом драгоценом крвљу!«SrPGC 164.2

Тајна крста објашњава све остале тајне. У светлости која се шири са Голготе божанске особине које су нас испуњавале страхом и поштовањем изгледају узвишене и привлачне. Милост, нежност, и очинска љубав као да се сједињују са светошћу, праведношћу и силом. Док посматрамо величанственост Његовог високог и узвишеног престола, доживљавамо Његов карактер у његовом најнежнијем испољавању, и схватамо, као никада до тада, значење тог имена насталог из љубави: »Оче наш!”SrPGC 165.1

Видећемо тада да Онај који је неизмеран у мудрости није могао да начини ниједан други план за наше спасење осим плана по коме је жртвовао свога Сина. Једина накнада за ту жртву биће насељавање Земље откупљеним бићима, светим, срећним и бесмртним. Радост откупљених је последица Спаситељевог сукоба са силама таме, која ће величати Божју славу током целе вечности. Вредност једне душе тако је велика да је Отац задовољан ценом коју је платио, а и сам Христос ће, гледајући плодове своје велике жртве, осећати неизмерно задовољство.SrPGC 165.2