Seme koje je palo na kamenito mesto

“A na kamenu posijano to je koji sluša riječ i odmah s radosti primi je, ali nema korijena u sebi ; nego je nepostojan, pa kad dođe do nevolje ili ga potjeraju riječi radi, odmah udari natrag”PVU 21.3

Seme koje je palo na kamenito tlo nema dovoljno zemlje. Biljka izraste brzo, ali joj koren ne može da prodre kroz kamen i da bi došao do hrane neophodne za njen razvoj i uzrast. Na takvom tlu biljka brzo ugine. Mnogi od onih koji ispovedaju veru mogu se uporediti sa kamenitim tlom. Kao što se ispod tankog sloja zemlje krije neplodna stena, tako se i ispod dobrih želja i težnji krije sebičnost prirodnog srca. Ljubav prema sopstvenom “ja” nije pobeđena. Takvi ne uviđaju svu težinu i odvratnost greha, i srce im se nije skrušilo pod osećanjem sopstvene krivice. Oni se lako mogu ubediti, mogu izgledati čak i obraćeni, ali vera kod njih uvek ostaje samo površna.PVU 21.4

Ne odustaju ljudi od vere zato što su je prebrzo prihvatili ili što su joj se obradovali ne razmišljajući. Matej je odmah, čim je čuo poziv Spasitelja, ustao, ostavio sve, i pošao za Njim. Bog želi da mi Njegovu Reč prihvatimo odmah, čim dopre do našeg srca, i dobro je da je primimo s radošću. “Jer će tako biti veća radost na nebu za jednoga grješnika koji se kaje...” (Luka 15, 7). Duša koja je primila Hrista ispunjena je radošću. Ali oni o kojima je u paraboli rečeno da primaju Reč odmah i to s radošću, nisu proračunali šta će ih to koštati. Oni ne uzimaju u obzir šta Reč Božja od njih traži. Ne prilagođavaju njenim načelima svoje životne navike, i ne potčinjavaju se potpuno njenoj kontroli.PVU 21.5

Koren prodire duboko u zemlju, i skriven od naših očiju, omogućava život biljki. Tako se događa i sa hrišćaninom. Nevidljivo sjedinjavanje duše sa Hristom, posredstvom vere, hrani naš duhovni život. Ali oni slušaoci kod kojih seme pada na kamenito tlo, uzdaju se više u sebe nego u Hrista. Oni se oslanjaju na svoja dobra dela i dobre namere, i osećaju se jaki u sopstvenoj pravednosti, ali nisu jaki u Gospodu i sili Njegove moći. Takvi ljudi “nemaju korijena u sebi”, jer nisu povezani s Hristom.PVU 22.1

Žarko letnje sunce koje zdravu biljku jača i potpomaže njeno sazrevanje, onu koja nema dubokog korena uništi. Tako biva i sa onim koji “Nema korijena u sebi, nego je nepostojan” (u veri), i “kad dođe do nevolje, ili ga potjeraju riječi radi, odmah udari natrag” Mnogi prihvataju Jevanđelje ne zato da bi se oslobodili od greha, već da bi izbegli patnje i nevolje. Takvi se raduju neko vreme. Misle da će ih vera osloboditi poteškoća i iskušenja. I dok im u životu sve ide glatko, oni mogu izgledati dosledni hrišćani. Ali u vatrenoj probi iskušenja oni malaksavaju, i nisu spremni da podnesu ukor, prezir i sramotu Hrista radi. Kad Reč Božja ukaže na neki njihov omiljeni greh, ili kad od njih zahteva samoodricanje i žrtve, oni se osećaju uvređenima. Napori koji se očekuju od njih radi temeljite promene u njihovom životu čine im se preveliki. Kad vide neugodnosti i poteškoće koje bi morali podneti, oni zaborave na večne vrednosti. Slično sedamdesetorici koji su napustili Isusa, i ovi su spremni da kažu: “Ovo je tvrda besjeda! Ko je može slušati?” (Jovan 6, 60).PVU 22.2

Mnogo je i takvih koji tvrde da služe Bogu, iako Ga nisu upoznali kroz lična iskustva. Njihova želja da tvore volju Njegovu zasniva se ponajviše na njihovim ličnim sklonostima, a ne na dubokom osvedočenju stečenom pod uticajem Svetog Duha. Njihov život nije u skladu sa Božjim zakonom. Oni tvrde da priznaju Hrista kao svoga Spasitelja, ali ne veruju da će im On dati snagu da svoje grehe savladaju. Oni ne održavaju ličnu vezu sa živim Spasiteljem, i njihov karakter otkriva nasleđene i stečene mane.PVU 22.3

Priznati silu Svetoga Duha na uopšten način jedno je, a prihvatiti Njegovo delo kao Onoga koji kara i poziva na pokajanje je nešto sasvim drugo. Mnogi osećaju da su odvojeni od Boga, i svesni su da robuju grehu i sopstvenom “ja”. Oni ulažu izvesne napore da bi se popravili i reformisali, ali ne raspinju svoje “ja”, ne predaju se potpuno u Hristove ruke i ne traže od Boga pomoć da bi mogli vršiti Njegovu volju. Oni ne pristaju da budu oblikovani prema božanskom liku. Uopšteno uzevši, priznaju da nisu savršeni, ali se svojih greha ne odriču svakog ponaosob. Sa svakim rđavim postupkom, ponovo jača njihova stara grešna priroda.PVU 23.1

Za takve duše jedina je nada da sami na sebi iskuse istinitost reči koje je Hristos uputio Nikodimu: “Valja vam se nanovo roditi,.. .ako se ko nanovo ne rodi ne može vidjeti carstva Božijega” (Jovan 3, 7. 3).PVU 23.2

Istinsku posvećenost predstavlja potpuno predanje u službi Bogu. To je neizbežni uslov za pravi hrišćanski život. Hristos traži samo potpunu predanost i nepodeljenu službu. On zahteva srce, razum, dušu i snagu. Sopstvenom “ja” ne treba ugađati. Ko živi samo za sebe nije pravi hrišćanin.PVU 23.3

Ljubav treba da bude princip svakog našeg postupka. Ona je osnovno načelo Božje vladavine na nebu i na zemlji, i ona mora biti temelj hrišćanskog karaktera. Samo ljubav može hrišćanina učiniti istrajnim i postojanim; samo ga ona može osposobiti da opstane u svakoj probi i iskušenju.PVU 23.4

Ali ljubav se ispoljava u žrtvi. Plan spasenja je i zasnovan na žrtvi catdog na žrtvi koja je po svojoj veličini, dubini i širini zaista neizmerna i neshvatljiva. Hristos je sve žrtvovao za nas, a ko primi Hrista mora biti spreman da žrtvuje sve radi svoga Iskupitelja. Misao koja nas podstiče da Njega uzdižemo i slavimo, treba da je iznad i ispred svega drugog.PVU 23.5

Ako zaista ljubimo Isusa, onda ćemo voleti i da živimo za Njega, da Mu prinosimo žrtvu hvale i blagodarnosti i da radimo za Njega. Svaki napor biće nam lak i neznatan. Njega radi mi ćemo rado podnositi patnje, napore i žrtve. Zajedno s Njim i mi ćemo osećati duboku čežnju za spasavanjem ljudi. Bićemo u težnji da spasavamo duše isto onako uporni kao što je i On bio.PVU 24.1

To je prava Hristova religija, a sve drugo je zabluda. Sama teorija o istini, kao i tvrđenje da smo Njegovi učenici, neće spasti nijednu dušu. Mi ne pripadamo Hdf ristu ako nismo potpuno Njegovi. Upravo ravnodušnost u hrišćanskom životu čini ljude slabima u njihovom nastojanju i nepostojanima u njihovim željama. Pokušavajući da služi u isto vreme i svoje “ja” i Hristu, čovek se poistovećuje sa slušaocem koji je predstavljen semenom na kamenu posejanom, i kad naiđu iskušenja on neće izdržati.PVU 24.2