Parabole o izgubljenoj ovci, izgubljenom dinaru i izgubljenom sinu veoma jasno i upečatljivo prikazuju Božju ljubav i samilost prema onima koji su zastranili od Njega. Iako su se udaljili od Boga, On ih ne ostavlja u njihovoj bedi. On je pun ljubavi i najnežnijeg sažaljenja prema onima koji su izloženi kušanju lukavog neprijatelja.PVU 134.1

U paraboli o izgubljenom sinu prikazan je način Božjeg postupanja sa onima koji su jednom upoznali Njegovu očinsku ljubav, ali su dopustili da ih kušač zavede i potčini svojoj volji.PVU 134.2

“Jedan čovjek imaše dva sina. I reče mlađi od njih ocu: Oče! Daj mi deo od imanja što pripada meni. I otac im podijeli imanje. I potom do nekoliko dana pokupi mlađi sin sve svoje, i otide u daljnu zemlju” Mlađi sin je postao nezadovoljan i sit stalnih ograničenja i obuzdavanja u očevoj kući. Činilo mu se da je njegova sloboda ograničena. Nravno, pogrešno je shvatio očevu ljubav i brigu, i odlučio je da se rukovodi sopstvenim sklonostima.PVU 134.3

Ovaj mladić ne oseća i ne priznaje nikakve obaveze prema svome ocu, niti izražava bilo kakvu zahvalnost; ali ipak ne zaboravlja da traži svoje pravo da, kao sin, dobije jedan deo očevog imanja.PVU 134.4

Nasledstvo koje bi mu palo u deo tek posle očeve smrti, on želi da dobije već sad. Sklon trenutnim zadovoljstvima i rešen da uživa sada, on uopšte ne misli na budućnost.PVU 135.1

Dobivši tako celokupno svoje nasleđe, on napušta očinsku kući i odlazi “u daljnu zemlju”PVU 135.2

Imajući sada obilje novca i slobodu da čini što god mu se ushte, laskao je sebida su zadovoljene želje njegovog srca. Nikoga nema ko bi mu rekao: “Ne čini to, jer će ti to biti na štetu” ili pak “Čini to, jer tako valja” Rđavo društvo pomaže mu da sve dublje tone u greh i on “prosu sve imanje svoje živeći besputno”PVU 135.3

Biblija govori o ljudima koji, “kad se građahu mudri, poludješe” (Rimlj. 1, 22). To je bio doživljaj i mladića istaknutog u ovoj paraboli. Bogatstvo koje je tako sebično prigrabio od svoga oca prosuo je sa bludnicama. Upropastio je blago svoje mladosti catdog svoju muževnost. Najdragocenije godine života, snagu uma, blistave vizije mladosti, težnje i stremljenja duha catdog sve je to izgorelo u plamenu čulnih požuda i uživanja.PVU 135.4

“A kad potroši sve, nastade velika glad u onoj zemlji i on se nađe u nevolji. I otišavši pribi se kod jednog čovjeka u onoj zemlji; i on ga posla u polje svoje da čuva svinje” Za Jevreje to je bio posao koji čoveka najviše unižava i čini ga prezrenijim i gorim od roba. Mladić koji se doskora razmetljivo hvalisao svojom slobodom, uviđa sada da je postao rob, i to rob u najgorem ropstvu catdog “u uža grijeha svojih zaplešće se” (Priče 5, 22). Nestalo je opsesije i lažnog sjaja koji ga je dotada omamljivao i on oseti svu težinu svojih okova. U toj pustoj, glađu osiromašenoj zemlji, sedi on sam na golom kamenu; svinje su mu još jedini drugari. U svojoj gladi on je primoran da želi napuniti trbuh tricama i otpacima hrane koju svinje jedu, ali mu ni to niko ne daje. Od svih onih veselih drugova i prijatelja koji su se u danima izobilja okupljali oko njega i uživali na njegov račun, nema sada nijednog da mu pomogne. Gde je sada ona radost koju je osećao pri raskalašnom trošenju i rasipanju novca? Umirujući svoju savest i otupljujući osećanje odgovornosti, on se osećao srećnim; ali s ada kad je bez igde ičega, ponižen, gladan i moralno propao; kad je njegova volja oslabljena, kad je postao nedostojan poverenja, kad su sva njegova plemenita osećanja umrtvljena catdog osećao se najnesrećnijim od svih smrtnika.PVU 135.5

Kako je ovo strašna slika stvarnog stanja u koje zapada grešnik! Iako okružen blagoslovima Božje ljubavi, grešnik ni za čim ne teži toliko kao za odvajanjem od Boga i popuštanjem grešnim zadovoljstvima... Slično ovom nezahvalnom sinu, on sve dobro što mu Bog iz milosti daje prima kao nešto što mu s punim pravom pripada. On sve to smatra prirodnim, i ne uzvraća nikakvom zahvalnošću ni službom ljubavi. Kao što je Kajin otišao ispred Gospoda tražeći sebi, dom kao što je izgubljeni sin otišao u “daljnu zemlju”, tako i grešnici pokušavaju da nađu sreću u zaboravljanju Boga. (Rimlj. 1, 28).PVU 136.1

Ma kako na izgled bio sjajan, život svakog pojedinca koji je sebično usredsređen samo na sebe ipak je promašeni život. Ko god pokušava da živi odvojeno od Boga, upropašćuje sam sebe; uzalud propušta dragoceno vreme života, rasipa snage razuma, srca i duše uništavajući na taj način sam sebe i to zauvek. Čovek koji se odvoji od Boga da bi sebično služio sam sebi, postaje rob mamone. Razumom obdareno biće koje je Bog stvorio da bude u društvu anđela unižava se do te mere da služi onome što je zemaljsko i životinjsko. To je neizbežan kraj svih koji sebično teže samo da ugađaju sebi.PVU 136.2

Ako si odabrao takav život, znaj da trošiš “novce svoje na ono što nije hrana, i trud svoj na ono što ne siti” Doći će časovi kad ćeš shvatiti koliko si unizio i obeščastio sam sebe. Usamljen, poput izgubljenog sina u dalekoj zemlji, spoznaćeš svoju bedu i očajnički zavapiti: “Ja nesrećni čovjek! Ko će me izbaviti od tijela smrti ove?” (Rimlj. 7, 24). U rečima proroka nalazi se univerzalna istina: da je proklet čovjek koji se uzda u čovjeka i koji stavlja tijelo sebi za mišicu, a od Gospoda odstupa srce njegovo; jer će biti kao vrijes u pustinji, koji ne osjeća kad dođe dobro, nego stoji u pustinji na suhim mjestima, u zemlji slanoj i u kojoj se ne živi” (Jer. 17, 5. 6). Bog “zapovijeda svome suncu, te obasjava i zle i dobre i daje dažd pravednima i nepravednima” (Mat. 5, 45). Ali čovek sam može da se zakloni od sunčeve svetlosti i od kiše. Tako, dok sunce pravde još uvek sija a milost Božja poput obilnih pljuskova još uvek traje za sve, i mi catdog ako se odvojimo od Boga catdog možemo ostati “u zemlji suhoj, i žednoj i bezvodnoj”PVU 136.3

Bog u svojoj ljubavi još uvek čezne za onim koji je odlučio da se odvoji od Njega i On preduzima sve da ga vrati očinskoj kući. Izgubljeni sin je u svojoj nevolji i bedi “došao k sebi” Obmanjivačka moć koju je sotona imao nad njim bila je skrhana. Shvatio je da je sam kriv za svoje patnje, da su one rezultat njegove sopstvene ludosti, te je uzviknuo: “koliko najamnika u oca mojega imaju hljeba i suviše, a ja umirem od gladi! Ustaću i idem k ocu svojemu” U svoj svojoj bedi i utučenosti, izgubljeni sin je nadu ipak nalazio u osvedočenju da ga otac još uvek voli. Upravo ta ljubav ga je i vukla da se vrati kući. Isto je i sa grešnicima catdog sigurnost u ljubav Božju navodi ih da se vrate Bogu. “Ne znajući da te dobrota Božja na pokajanje vodi?” (Rimlj. 2, 4). Zlatni lanac božanske milosti saosećanja i ljubavi okružuje svaku dušu koja se nalazi u opasnosti. Gospod kaže: “Ljubim te ljubavlju vječnom, zato ti jednako činim milost” (Jer. 31, 3).PVU 137.1

Izgubljeni sin je doneo odluku da prizna svoju krivicu. “Idem ocu svojem i reći ću mu: “Sagriješih nebu i tebi i nisam više dostojan nazvati se sin tvoj” Da još uvek nije shvatio kolika je očeva ljubav prema njemu vidi se iz reči koje je dodao: “Primi me kao jednoga od svojih najamnika”.PVU 137.2

Mladić okreće leđa krdu svinja i tricama, zapućuje se ka očevom domu. Dršćući od slabosti, iznemogao od gladi, on nestrpljivo kreće na put. Naravno, on ne može da sakrije svoje dronjke, ali nevolja je nadvladala njegovu oholost i on se žuri da što pre zamoli oca za mesto sluge u kući u kojoj je nekada živeo kao voljeno dete.PVU 137.3

Kada je kao veseli i bezbrižan mladić napustio očinsku kuću, on nije mogao ni da nasluti bol i čežnju koju je ostavio u očevom srcu. Kad je sa svojim razuzdanim drugovima igrao i naslađivao se nije ni pomišljao na tugu koja je zbog toga pala na očinsku kuću. Čak ni onda kad se umornim i teškim koracima vraća kući, nije znao da neko čežnjivo očekuje njegov povratak. Ali dok je “još podaleko bio” otac je prepoznao njegov lik. Ljubav ima oštro oko. Ni sva uniženost, ni duge godine grešnog života nisu sakrile očevom pogledu sinovljevo lice. “I sažali mu se i potrčavši zagrli ga i cjeliva ga”, držeći ga dugo u najnežnijem zagrljaju.PVU 137.4

Otac neće dopustiti da se ljudi prezrivo rugaju bedi i dronjcima njegovog sina. On skida široki, bogato nabrani ogrtač sa svojih pleća i obavija njime izmoždeno telo svoga sina. Jecajući u pokajničkom priznanju, mladić preklinje: “Oče, sagriješih nebu i tebi, i već nisam dostojan nazvati se sin tvoj” Otac ga čvrsto privija uza se i uvodi u kuću, ne dajući mu uopšte prilike da u očinskoj kući zatraži mesto sluge. Ta, on je sin koji će biti počašćen najboljim što ima u očinskoj kući i kome će sluge i sluškinje, u domu njegovog oca, ukazati najveće poštovanje.PVU 138.1

Zatim “Otac reče slugama svojim: “Iznesite najljepšu haljinu obucite ga i podajte mu prsten na ruku i obuću na noge, i dovedite tele ugojeno te zakoljite da jedemo i da se veselimo. Jer ovaj moj sin bješe mrtav i oživlje. I izgubljen bješe i nađe se. I stadoše se veseliti”PVU 138.2

U nemirnim godinama svoje mladosti, izgubljeni sin je svoga oca smatrao strogim pa čak i surovim. A kako se sada razlikuje njegovo mišljenje o ocu. Tako i oni koje sotona zavede smatraju da je Bog prestrog i da previše traži. Oni Njega gledaju kao nekog sudiju koji samo čeka da okrivi i osudi, koji grešnika neće da primi niti da mu pomogne sve dok ovaj ne zatraži i ne dobije legalan oproštaj.PVU 138.3

Njegov zakon oni smatraju ograničavanjem ljudske sreće, i teškim jarmom kojeg bi se najradije želeli da oslobode. Ali onaj kome je Hristova ljubav otvorila oči, u Bogu vidi Oca punog samilosti, ljubavi i dobrote. Bog mu se sada ne čini kao nemilosrdno i tiransko biće, već kao pravi otac koji svim srcem čezne da zagrli pokajničkog sina. Kad shvati ovo, grešnik će zajedno sa psalmistom uskliknuti: “Kako otac žali sinove, tako Gospod žali one koji ga se boje” (Ps. 103, 13).PVU 138.4

U paraboli otac ne prekorava i ne osuđuje sina zbog njegovog grešnog života. Sin oseća da je prošlost zaboravljena i da mu je sve oprošteno. Tako i Bog kaže za grešnika: “Rasuću kao oblak prijestupe tvoje, i grijehe tvoje kao maglu” (Is. 44, 22). “Jer ću im oprostiti bezakonja njihova, i grijeha njihovijeh neću više pominjati” (Jer. 31, 34). “Neka bezbožnik ostavi svoj put i nepravednik misli svoje; i neka se vrati Gospodu, i smilovaću se na nj, i Bogu našemu, jer prašta mnogo” (Is. 55, 7). “U ono vrijeme tražiće se bezakonje Izrailjevo, ali ga neće biti; i grijesi Judini, ali se neće naći” (Jer. 50, 20).PVU 138.5

Kakvu sigurnost ovde vidimo u spremnosti našeg nebeskog Oca da najsvesrdnije primi svakog grešnika koji se pokaje? Jesi li, čitaoče, odlučio da ideš sopstvenim putem? Lutaš li možda daleko od Boga? Pokušavaš li da se naslađuješ plodovima prestupa? Jesi li uvideo da je ta naslada samo pepeo na ustima tvojim? I sada kada si uništio svoje životne snage i kada su propale tvoje nade i planove, sediš li sam i usamljen? Sada onaj glas koji je tako dugo govorio tvome srcu ali koji nisi poslušao dopire do tvog srca, naglašavajući ti jasno i razgovetno: “Ustani i idi, jer ovo nije počivalište. Što se oskrvni, pogubiće vas pogiblju velikom” (Mihej 2, 10). Vrati se očinskoj kući. On te poziva, govoreći: “Rasuću kao oblak prijestupe tvoje, i grijehe tvoje kao maglu; vrati se k meni, jer sam te izbavio” (Is. 44, 22).PVU 139.1

Ne slušaj došaptavanje neprijatelja koji te nagovara da ne priđeš Hristu sve dok se ne popraviš, dok ne budeš potpuno dobar da bi te Bog mogao primiti. Ako na to budeš čekao, nećeš nikada doći. Kad sotona ukazuje na tvoje prljave haljine, ponovi Hristovo obećanje:PVU 139.2

“Koji dolazi k meni, neću ga istjerati napolje” (Jovan 6, 37). Reci neprijatelju da krv Isusa Hrista može da očisti čoveka od svakog greha. Moli se kao David u svoje vreme: “Pokropi me isopom, i očistiću se: umij me, i biću bjelji od snijega” (Ps. 51, 7).PVU 139.3

Ustani i pođi svome ocu. On će ti izaći u susret dok si još daleko. Ako ti u pokajanju učiniš samo jedan korak, da bi Mu se približio, On će požuriti da te prigrli rukama beskrajne ljubavi. Njegovo uho je otvoreno za svaki vapaj pokajničke duše. Već i sama prva pomisao u čežnji duše za Bogom Njemu je poznata. Nikada nije izrečena nijedna molitva, ma koliko drhtavim i nesigurnim glasom, ni prolivena nijedna suza, ma koliko skrivena od ljudi; još nikada nije bilo nijedne iskrene želje za Božjom zaštitom, a da Duh Božji nije to pokrenuo i pošao u susret skrušenom srcu. Čak i pre izgovorene molitve, i pre vapaja srca, milost Hristova podstiče svaku blagodat koja može blagotvorno da deluje na ljudsku dušu.PVU 139.4

Tvoj nebeski Otac skinuće s tebe tvoje grehom uprljane haljine. U divnom paraboličnom proročanstvu, Zaharije, Isus sin Josedekov, kao prvosveštenik stoji pred anđelom Gospodnjim u prljavim haljinama, predstavljajući grešnika. A Gospod naređuje “onima koji stajahu pred njim”: “Skinite s njega te prljave haljine. I reče mu: vidi uzeh s tebe bezakonje tvoje, i obukoh ti nove haljine. I rekoh: neka mu metnu čistu kapu na glavu. I metnuše mu čistu kapu na glavu i obukoše mu glavu” (Zah. 3, 4. 5). Tako će te Gospod obući u “haljine spasenja” i ogrnuti “plaštom pravde” (Is. 61, 10). “Smirivši se u svojim krajevima, bićeš kao golubica, kojoj su krila posrebrena a perje joj se zlati” (Ps. 68, 13).PVU 140.1

” Tražite Gospoda, dok se može nać; prizivajte ga, dokle je blizu. Neka bezbožnik ostavi svoj put i nepravednik misli svoje, i neka se vrati ka Gospodu, i smilovaće se na nj, i k Bogu našemu, jer prašta mnogo” (Is. 55, 6. 7).PVU 140.2

On će te uvesti “u kuću gde je gozba, a zastava će mu biti ljubav prema tebi” (Pjes. 2, 4). “Ako uzideš mojim putevima”, kaže Gospod, “daću ti da hodiš među ovima što stoje”, catdog među svetim anđelima koji stoje oko Njegovog prestola. (Zah. 3, 7).PVU 140.3

“I kako se ženik raduje nevjesti, tako će se tebi radovati Bog tvoj” (Is. 62, 5). “Radovaće ti se veoma, umiriće se u ljubavi svojoj, veseliće se tebe radi pjevajući” (Sof. 3, 17). I nebo i zemlja pridružiće se Očevoj radosti izraženoj u pesmi: “Jer ovaj moj sin bješe mrtav, i oživlje; i izgubljen bješe, i nađe se”PVU 140.4

Sve do ovoga mesta u Hristovoj paraboli nema nijedne neskladne note koja bi poremetila harmoniju ovog prizora radosti i sreće; ali sada Hristos pominje jedan drugačiji elemenat. Kad se izgubljeni sin vratio, stariji sin “bijaše u pojlu, i dolazeći kad se približi kući ču pjevanje i podvikivanje. I dozvavši jednoga od slugu zapita: šta je to? A on mu reče: brat tvoj dođe; i otac tvoj zakle tele ugojeno od radosti što ga je zdrava vidio. A on se rasrdi i ne htjede ni da uđe”. Ovaj stariji brat nije delio očevu zabrinutost i čežnju za onim koji je bio izgubljen. Zato on sada ne može da deli ni očevu radost nastalu zbog povratka zabludelog. Zvuci veselja i trijumfa ne bude nikakvu radost u njegovom srcu. On pita slugu za razlog slavlja, a odgovor samo razbuktava njegovu ljubomoru. On ne želi čak ni da uđe u kuću, da izgubljenom bratu poželi dobrodošlicu. Ljubav i dobrotu ispoljenu prema zabludelom rasipniku, on smatra uvredom koja pogađa njega lično.PVU 140.5

Kad je i otac izašao u nameri da ga odobrovolji i urazumi, samo se još više ispoljila njegova oholost i zloba njegove prirode. On svoj život u očinskoj kući prikazuej kao niz nenagrađenih usluga i zatim ga prezrivo upoređuje sa životom izgubljenog sina koji je sada tako blagonaklono dočekan.PVU 141.1

Svoju službu u očevoj kući prikazuje kao posao koji više dolikuje sluzi nego sinu. Umesto da se raduje što živi u očevom domu, on razmišlja o nagradi koju je zaslužio svojim marljivim i besprekornim životom. Njegove reči pokazuju da je sve to činio zato što je unapred i blagovremeno shvatio kuda vode zadovoljstvo greha. Sada ako ovaj mlađi brat takav treba da učestvuje u očevim darovima, onda catdog smatrao je stariji catdog meni se čini nepravda. On oseća zavist prema bratu upravo zato što ga je otac s ljubavlju dočekao, i otvoreno pokazuje da ne bi primio izgubljenoga kad bi bio na očevom mestu. On ide tako daleko da izgubljenoga čak ne priznaje ni za brata, već o njemu govori hladno kao o “sinu”PVU 141.2

Otac se ipak i prema njemu ponaša nežno i ljubazno. “Sine”, naglašava on, “ti si svagda sa mnom i što je moje to je i tvoje” Zar nisi imao preimućstvo da sa mnom deliš sve u toku tolikih godina dok je tvoj brat bio otpisan iz života?PVU 141.3

Sve što bi moglo da poslužina sreću njegove dece otac im je stavio na slobodno raspolaganje.PVU 141.4

Stoga sin nije imao nikakve potrebe da postavlja pitanje o nekom daru ili nagradi. “Sve što je moje i tvoje je” Ti treba samo da veruješ u moju ljubav da uzmeš darove koji ti se od srca daju.PVU 141.5

Jedan sin se za izvesno vreme, ne shvatajući očevu ljubav, sasvim odvojio od porodice i izgubio. Sada se, evo, vratio i plima radosti i sreće zbrisala je svaku pomisao na nemilu prošlost. “Ovaj tvoj brat bješe mrtav i oživlje, izgubljen bješe i nađe se”PVU 141.6

Da li je stariji brat zaista uvideo koliko je bedno bilo njegovo mišljenje i koliko je nezahvalan? Da li je shvatio da je mlađi brat, iako je bezbožno radio, ipak još uvek njegov brat? Da li je on okajao ljubomoru i bezosećajnost srca svoga? O tome Hristos nije rekao ništa. U paraboli je istaknuto samo ono što se desilo, na slušaocima je da naslute ishod.PVU 141.7

U starijem sinu prikazani su nepokajani Jevreji Hristovih dana, a isto tako i fariseji svih vremena koji s prezirom gledaju na one koji oni smatraju carinicima i grešnicima. Pošto nisu pali u one najdublje poroke, oni su bili opterećeni osećanjem samopravednosti i uobražnosti. Hristos je ovom parabolom te sitničarske kritičare i licemere sreo upravo na njihovom terenu. Slično starijem sinu u paraboli, oni su uživali naročite Bogom dane vrednosti. Oni su polagali pravo na status sinova u Božjoj kući, a ponašali su se kao najamnici. Radili su ne iz ljubavi, nego samo nadajući se nagradi. U njihovim očima Bog je bio tvrd i strog gospodar. Oni su videli kako Hristos poziva carinike i grešnike nudeći im nepristrasno i besplatno dar božanske milost catdog dar koji su po njihovom mišljenju samo oni zaradili teškim naporima i ispaštanjem catdog i zbog toga su se osećali uvređenima. Povratak izgubljenih koji Očevo srce ispunjava radošću, u njima samo razbuktava zavist i ljubomoru.PVU 142.1

Reči koje u paraboli otac upućuje starijem sinu, predstavljaju u stvari nežnu molbu neba upućenu farisejima. “Sve što je moje i tvoje je”, catdog ne kao plata, nego kao dar. Slično izgubljenom sinu i vi možete dobiti sve kao nezasluženi dar Božje očinske ljubavi.PVU 142.2

Samopravednost navodi ljude ne samo na to da pogrešno prikazuju Boga, već ih čini bezosećajnima i uvek spremnim da samo kritikuju i prekoravaju svoju braću. Sebičan i pun zavisti, stariji sin je bio spreman da svoga brata budno uhađa, da kritikuje njegovo ponašanje i da ga optuži i za najmanje zastranjivanje. On primećuje svaku njegovu grešku i svaki njegov rđav postupak prikazuje u najcrnjoj boji. Na taj način on teži da opravda svoje nepraštanje takvome. Mnogi i danas tako rade. Dok se pokajnička duša u svom prvom trzaju bori s pravom poplavom iskušenja, oni prkosno i samovoljno stoje po strani tražeći samo povod da zameraju i optužuju. Oni mogu tvrditi da su deca Božja, ali svojim ponašanjem oni ispoljavaju duh sotonin. Ovakvim stavom prema svojoj braći, ovi tužitelji stavljaju se u položaj onih koje Bog nikada ne može obasjati svetlošću svoga lica.PVU 142.3

Mnogi kao da neprestano pitaju: “Sa čim ću doći pred Gospoda da se poklonim Bogu višnjemu? Hoću li doći preda nj sa žrtvama paljenicama, s teocima od godine? Hoće li Gospodu biti mile tisuće ovnova, desetine tisuća potoka ulja?” Međutim, Reč Božja u nastavku ovog teksta daje na ova pitanja pravi odgovor: “Pokazao ti je, o čovječe što je dobro; i šta Gospod ište od tebe, osim da činiš što je pravo i da ljubiš milost i da hodiš smjerno s Bogom svojim” (Mih. 6, 6 catdog 8).PVU 143.1

Evo službe koju Bog traži od čoveka: catdog “Da razvežeš sveze bezbožnosti, da razdriješiš remenje od bremena, da otpustiš potlačene, i da izlomite svaki jaram... Da prelamaš hljeb svoj gladnome, i siromahe prognane da uvedeš u kuću, kad vidiš gola da ga odjeneš i da se ne kriješ od svoga tijela” (Is. 58, 6. 7). Kad shvatimo da smo i sami grešnici, spaseni samo ljubavlju našeg nebeskog Oca, ispoljavaćemo istinsku ljubav i sažaljenje prema onima koji pate zbog svog greha, i patnju i bol kajanja nećemo nikad dočekati s prekorom, ljubomorom i osudom. Kad nam se sa srca rastopi led sebičnosti onda ćemo zaista ispoljavati ljubav Božju i radovaćemo se s Njim zajedno spasavanju izgubljenih.PVU 143.2

Ti s pravom tvrdiš da si dete Božje. Ali, kao što je ta tvoja tvrdnja istinita, isto tako je istina da je i onaj koji “bješe mrtav i oživlje; i izgubljen bješe i nađe se” takođe tvoj brat. On je povezan sa tobom najprisnijim vezama, jer ga Bog priznaje kao svoje dete. Ako pak poričeš svoje srodstvo s njim onda pokazuješ da si samo najamnik u Očevoj kući, a ne i dete Božje porodice.PVU 143.3

Ako se ti i ne pridružiš pozdravljanju izgubljenog, radost nastala povodom njegovog povratka neće zato prestati, obraćeni će zauzeti svoje mesto pored Oca i dobiti pravo da učestvuje u Njegovom delu. Kome je mnogo oprošteno taj će i veliku ljubav imati. A ti ćeš ostati napolje u mraku, jer “Koji nema ljubavi ne pozna Boga; jer je Bog ljubav” (I Jov. 4, 8).PVU 143.4

Izgubljeni dinar

17—”Ostavi Je Još Za Ovu Godinu”