Istinu da se Božja milost svima daje kao nezasluženi dar Jevreji su skoro sasvim bili izgubili iz vida. Rabini su učili da se milost Božja mora zaslužiti i nadali su se da će nagradu pravednika zaraditi sopstvenim delima. Zato ih je čak i u bogoštovanju na sve što su činili, umesto ljubavi, pokretao duh koristoljublja i pohlepa za nagradom. Od tog duha nisu bili sasvim slobodni čak ni Hristovi učenici, i Spasitelj je koristio svaku priliku da im ukaže na njihovu zabludu. Upravo kad je nameravao da ispriča parabolu o radnicima u vinogradu, odigrao se jedan događaj koji Mu je pružio priliku da istakne pravilno načelo.PVU 284.1

Dok je išao svojim putem, istrčao je pred Njega jedan mladi poglavar i, kleknuvši pred Njim, pozdravio Ga sa strahopoštovanjem. “Učitelju blagi”, rekao je on “kakvo ću dobro da učinim da dobijem život vječni.”PVU 284.2

Ovaj poglavar je Hrista oslovio samo kao poštovanog rabina, i nije u Njemu prepoznao Sina Božjega. Spasitelj mu je odgovorio: “Što me zoveš blagim? Niko nije blag osim jedinog Boga” Na osnovu čega Me nazivaš blagim i dobrim? Dobar je samo Bog. Ako Me pak priznaješ kao takvog, moraš Me prihvatiti kao Njegovog Sina i božanskog predstavnika.PVU 284.3

“Ako želiš ući u život”, dodao je Hristos catdog “drži zapovijesti” Božji karakter je izražen u zapovestima Njegovog zakona; i da bi bio u skladu s Bogom, načela Božjeg zakona moraju biti podstrek svakog tvog postupka.PVU 285.1

Hristos nije umanjivao zahteve zakona. Rečima koje se nisu mogle pogrešno razumeti On je pokoravanje zakona istakao kao uslov večnog života catdog isti onaj uslov koji je Adamu bio postavljen pre njegovog pada. Gospod ni od jedne duše ne očekuje ništa manje nego što je nekada očekivao od ljudi u raju, catdog savršenu poslušnost i neokaljanu pravednost. Božji zahtevi u zavetu milosti sveobuhvatni su i potpuno istovetni sa onima koji su čoveku bili postavljeni još u Edemu catdog potpuna usklađenost sa zakonom Božjim, koji je svet, pravedan i dobar.PVU 285.2

Na reči: “Drži zapovijesti”, mladić je zapitao: “Koje?” On je mislio da je reč o nekom ceremonijalnom propisu, ali Hristos je govorio o zakonu datom na Sinaju. On je naveo nekoliko zapovesti sa druge zakonske ploče i potom ih je sve sažeo u jedan propis: “Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe”PVU 285.3

Mladić je bez ustezanja odgovorio: “Sve sam ovo sačuvao od mladosti svoje” Njegova predstava o zakonu bila je površna i predstavljala samo spoljašnju formalnost.PVU 285.4

Odmeravano ljudskim merilima, on je svoj karakter zaista očuvao neokaljanim. Njegov spoljašnji život bio je u velikom stepenu slobodan od krivice. On je mislio da je njegova poslušnost zaista besprekorna, ali je ipak osećao potajni strah da između njegove duše i Boga nije sve u redu. To ga je pokrenulo da zapita: “Šta mi još nedostaje?”PVU 285.5

“Ako hoćeš savršen da budeš”, rekao je Hristos, “idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima; i imaćeš blago na nebu, pa hajde za mnom. A kad ču mladić reč ovu, otide žalostan; jer bijaše vrlo bogat”PVU 285.6

Voleti samo sebe znači biti prestupnik zakona. To je Hristos želeo da otkrije ovom mladom čoveku, stavivši ga na jednu probu koja je pokazala da mu se u srcu ipak skrivala sebičnost. Ukazao mu je na bolnu mrlju u njegovom karakteru. Mladić više nije želeo nikakvo objašnjenje. On je imao jednog idola u svojoj duši; svet je bio njegov bog. On je tvrdio da drži zapovesti, pa ipak nije poznavao načelo koje predstavlja duh i suštinu celokupnog zakona. On nije imao prave ljubavi ni prema Bogu ni prema ljudima, što znači da mu je nedostajalo sve što ga je moglo osposobiti za pristup u carstvo nebesko. Pun samoljublja i težnje za ovozemaljskim dobitkom nije mogao da se uskladi sa načelima neba.PVU 285.7

Kada je ovaj mladi poglavar pristupio Hristu, on je svojom iskrenošću pridobio Spasiteljevo srce. I On “pogledavši nanj, omilje mu” On je u tom mladiću video čoveka koji bi mogao da posluži kao propovednik pravde. On bi i ovog talentovanog i plemenitog mladića primio isto tako rado kao sto je u početku primio one neuke ribare koji su spremno pošli za Njim. I da je ovaj mladić bio spreman da svoje sposobnosti posveti delu spasavanja duša, mogao je postati vredan i uspešan radnik za Hrista.PVU 286.1

Ali prvo je trebalo da prihvati uslov pod kojim se postaje Hristov učenik. Morao se bezuslovno predati Bogu. Na Spasiteljev poziv, Matej je catdog kao i Jovan i Petar i ostali učenici catdog “ostavivši sve, ustao i pođe za njim” (Luka 5, 28). Isto takva odanost i posvećenost tražila se i od ovog mladog poglavara. I u tome Hristos nije tražio da se žrtvuje nešto više nego što je i On sam učinio. “Jer znate blagodat Gospoda našega Isusa Hrista da, bogat budući, vas radi osiromaši, da se vi Njegovijem siromaštvom obogatite” (II Kor. 8, 9). Mladić je dakle imao samo da pođe za Hristom, sledeći Njegov primer.PVU 286.2

Gledajući ovog mladog čoveka, Hristos je svim srcem zaželeo da ga spase. O kako bi ga rado poslao da kao vesnik Jevanđelja nosi ljudima blagoslov! Umesto svega onoga što je trebalo da ostavi, Hristos mu je ponudio preimućstvo zajednistva sa sobom, rekavsi mu: “Hajde za mnom” Ovo preimućstvo su: Petar, Jakov i Jovan tako rado prihvatili. Mladić se divio Hristu. Spasitelj je silno privlačio njegovo srce. Ali nije bio spreman da prihvati Spasiteljevo načelo samopožrtvovanja.PVU 286.3

Bogatstvo mu je ipak bilo preče od Isusa. On je želo večni život, ali onu nesebičnu ljubav koja je jedina izvor tog života nije primio u svoju dušu, i žalosna srca okrenuo se od Hrista.PVU 287.1

Kad se mladić udaljio, Hristos je rekao svojim učenicima: “Kako je teško bogatima ući u carstvo Božje!” Ove reči su iznenadile učenike. Oni su bili učeni da bogate smatraju ljubimcima i štićenicima neba; nadali su se da će i sami u Mesijinom carstvu primiti bogatstvo i svetsku slavu; ako bogati ne mogu ući u carstvo Božje, kakvu nadu onda tek mogu imati ostali?PVU 287.2

“Ali Isus opet odgovarajući reče im: djeco, kako je teško onima koji se uzdaju u svoje bogatstvo ući u carstvo Božje! lakše je kamili proći kroz iglene uši negoli bogatome ući u carstvo Božje. A oni se divljahu vrlo” Sada su tek shvatili da se ova svečana opomena odnosi na njih. U svetlu Spasiteljevih reči otkriveno je bilo potajno priželjkivanje bogatstva i počasti i u njihovom srcu. Sumnjajući i sami u sebe, oni uzviknuše: “Ko se dakle može spasti”?PVU 287.3

“A Isus pogledavši na njih reče: ljudima je nemoguće, ali nije Bogu: jer je sve moguće Bogu”PVU 287.4

Bogataš ne može ući u nebo kao bogataš. Samo njegovo bogatstvo ne daje mu nikakvo pravo ili tapiju na nasledstvo svetih u videlu. Jedino posredstvom nezaslužene Hristove milosti čovek stiče pravo na pristup u Božji grad.PVU 287.5

Reči izgovorene po nadahnuću Duha Svetoga: “I nijeste svoji, jer ste kupljeni skupo” (I Kor. 6,PVU 287.6

19. 20), odnose se ne samo na siromašne, nego isto tako i na bogate. Kad bi ljudi stvarno verovali u ovo, oni bi svoje posede smatrali kao Bogom poverena dobra koja treba iskoristiti za spas izgubljenih i potpomaganje nevoljnih i siromašnih. Ali za one koji su dušom i srcem vezani za ovozemaljska blaga, ovo je nemoguće. Duša koja se opredelila da, umesto Bogu, služi mamoni potpuno je gluva za vapaje ugroženih. Međutim, Bogu je sve moguće. Posmatrajući bezgraničnu ljubav Hristovu, i sebično srce može da se razneži i potčini. Tako i bogataš može biti naveden da, kao nekadašnji farisej Savle, uzvikne: “No što mi bješe dobitak ono primih za štetu Hrista radi. Jer, sve držim za štetu prema prevažnome poznanju Hrista Isusa Gospoda svojega, kojega radi sve ostavih, i držim sve da su trice, samo da Hrista dobijem” (Fil. 3, 7. 8). Onda na zemlji ništa neće smatrati svojim, nego će se radosno osećati samo pristavima “mnogorazličitih blagodati Božjih i Hrista radi sluge svima.”PVU 287.7

Petar se prvi pribrao od iznenađenosti i tajnog osvedočenja koje su Hristove reči izazvale u srcu svakoga od njih pojedinačno. Sa zadovoljstvom je razmišljao o onome čega su se on i njegova braća odrekli Hrista radi. “Gle”, rekao je on, “mi smo sve ostavili i za Tobom idemo” I misleći na obećanje upravo pod tim uslovom malo pre ponuđeno mladom poglavaru: “I imaćeš blago na nebu”, zapitao je Hrista šta će on i njegovi saputnici primiti kao nagradu za svoje žrtve.PVU 288.1

Spasiteljev odgovor je duboko uzbudio srca tih galilejskih ribara. On im je naslikao počasti koje su predstavljale ispunjenje njihovih najveličanstvenijih snova i najsmelijih nada: “Zaista vam kažem”, naglasio je On, “da ćete vi, koji me slijedite catdog u ponovnom rođenju,PVU 288.2

- kad bude Sin čovječji sjedeo na prijestolu slave svoje, sješćete i vi na dvanaest prijestola i suditi nad dvanaest plemena Izrailjevih” Zatim je dodao: “I svaki koji ostavi kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili djecu, ili zemlju, imena mojega radi primiće sto puta onoliko, i dobiće život vječni”PVU 288.3

Međutim, Petrovo pitanje; “Šta će biti nama?” otkrivalo je duh koji bi učenike catdog da se nisu popravili catdog potpuno diskvalifikovao i učinio nesposobnim za Hristove glasnike; jer je to bio duh najamnika i plaćenika. Iako ih je Hristova ljubav privlačila, učenici ipak nisu bili potpuno slobodni od farisejstva. Još uvek su radili računajući na nagradu koja je, po njihovom shvatanju, trebalo je da bude srazmerna uloženom trudu. Gajili su duh samouzvišenja i samozadovoljstva, i uvek su se međusobno upoređivali. Naročito kad bi jedan u nečemu doživeo neuspeh kod drugih bi to rađalo osećanje nadmoćnosti.PVU 288.4

Da učenici ne bi izgubili iz vida jevanđeoska načela, Hristos im je posredstvom jedne parabole slikovito prikazao način Božjeg postupanja sa svojim slugama, i duh kojim i oni catdog prema Njegovoj želji - treba da se rukovode u svom radu za Njega.PVU 288.5

“Carstvo je nebesko” rekao je On, “kao čovjek domaćin koji izjutra rano iziđe da najima poslenike u vinograd svoj” Bio je običaj da ljudi koji traže posao čekaju na trgovima, i tu su poslodavci obično dolazili da bi našli radnu snagu. Čovek u paraboli prikazan je kako svoje radnike poziva u različito doba dana. Oni koji su bili najmljeni u najranijim jutarnjim časovima pristali su da rade za tačno dogovoreni iznos, a oni koji su posao kasnije dobili prepustili su pitanje nagrađivanja razboritosti svog domaćina catdog “što bude pravo”PVU 289.1

“A kad bi uveče, reče gospodar od vinograda pristavu svojemu: dozovi poslenike i podaj im platu počevši od pošljednijeh do prvijeh. I došavši koji su u jedanaesti sat najmljeni primiše po groš. A kad dođoše prvi, mišljahu da će više primiti, i primiše i oni po groš”PVU 289.2

Postupak domaćina sa radnicima u njegovom vinogradu predstavlja postupak našeg nebeskog Oca sa pripadnicima roda ljudskog. To je, međutim, u potpunoj suprotnosti sa opšte usvojenim ljudskim običajima. U ovozemaljskim poslovima nagrada se daje prema izvršenom poslu. Radnik očekuje da mu se plati samo ono što je zaradio. Međutim, u ovoj paraboli, Hristos ilustruje načela svoga carstva catdog carstva koje nije od ovoga sveta. On se ne rukovodi nikakvim ljudskim merilom. “Moje misli”, kaže Gospod, “nisu vaše misli, niti su moji putevi vaši putevi... nego koliko je nebo više od zemlje, toliko su moji putevi viši od viših puteva i moje misli od vaših misli” (Is. 55, 8. 9).PVU 289.3

U paraboli radnici koji su prvi bili najmljen pristali su da rade za tačno dogovoreni iznos, i primili su naznačeni iznos, i ništa više. Oni pak koji su kasnije najmljeni verovali su u domaćinovo obećanje: “Što bude pravo primićete” Ne postavljajući nikakvo pitanje u pogledu nagrađivanja, oni su pokazali da u njega imaju poverenje. Verovali su da je pošten i pravičan. I nagrađeni su bili, ne prema svome radu, već prema velikodušnoj darežljivosti svog domaćina.PVU 289.4

” I sve što god činite, od srca činite kao Gospodu a ne kao Ijudima. Znajući da ćete od Gospoda primiti platu našljedstva; jer Gospodu Hristu služite” (Kol. 3, 23. 24). “I evo ću doći skoro, i plata moja sa mnom, da dam svakome po djelima njegovijem” (Otkr. 22, 12) .PVU 289.5

Tako Bog želi da i mi imamo poverenje u Njega koji pravo čini i onome koji je nekada grešio. On nam ne plaća po našim zaslugama, nego “po naredbi vijekova, koju učini u Hristu Isusu Gospodu našemu” (Ef. 3, 11). “Ne za djela pravedna koji mi učinismo, nego po svojoj milosti spase nas” (Tit 3, 5). Za nas koji imamo poverenja u Njega On “će još izobilnije sve činiti što ištemo ili mislimo” (Ef. 3, 20).PVU 290.1

Vrednost jednom delu u Božjim očima ne daje zbir obavljenih zadataka, niti pak njegovi naoko vidljivi rezultati, nego duh kojim se rukovodio u radu. Oni koji su u vinograd došli u jedanaesti catdog u poslednji čas, bili su zahvalni što su uopšte dobili posao. Njihova srca bila su puna zahvalnosti prema onome koji ih je primio; i kad im je domaćin na kraju dana isplatio punu dnevnicu, bili su veoma iznenađeni. Znali su da to što su primili nisu zaradili, i dobrota koja se ogledala i na samom licu njihovog poslodavca ispunila ih je radošću. Nikada nisu zaboravili dobrotu svoga domaćina i zaista velikodušno izjednačenje koje im je bilo dato. Tako je i sa grešnikom koji, svestan svoje nedostojnosti, ulazi u vinograd svoga Učitelja u jedanaesti čas. Vreme koje mu preostaje za rad izgleda tako kratko, i on oseća da ne zaslužuje nikakvu nagradu; ali njegovo srce je puno radosti što ga je Bog primio za stalno. On radi u poniznosti i s punim poverenjem u Božju dobrotu, zahvalan je što mu je pruženo preimućstvo da bude Hristov saradnik. Takav duh Bog rado prihvata i ceni.PVU 290.2

Gospod želi da se u potpunosti poverimo Njemu ne postavljajući nikakvo pitanje u pogledu nagrade. Ako Hristos boravi u duši onda pitanje nagrade nije na prvom mestu. To nije ono što nas pokreće na rad. Istina je da i obećanu nagradu treba da cenimo, ali ona treba da nam je u drugom planu. I sam Bog želi da cenimo blagoslove koje nam je obećao, ali to ne znači da treba da težimo samo za nagradom, misleći da za svaku izvršenu dužnost moramo primiti odgovarajuću naknadu. Mi se moramo osećati dužnima da činimo ono što je pravo bez ikakvog obzira na sticanje nagrade ili bilo kakvog dobitka. Motiv koji nas pokreće i podstiče na rad treba da bude ljubav prema Bogu i našim bližnjima.PVU 290.3

Ova parabola ne opravdava one koji su prvi bili pozvani, ali nisu otišli da rade u vinogradu Gospodnjem. Kad je domaćin u jedanaesti sat izašao na trg i našao tamo ljude nezaposlene rekao im je: “Što stojite ovdje vas dan besposleni?” Odgovor je glasio: “Niko nas ne najmi.” Nijedan od onih koji su kasnije u toku dana bili pozvani nije se tu nalazio ujutro. Oni dakle nisu odbili poziv onda kad im je on bio upućen. Oni pak koji odbiju poziv pa se kasnije pokaju čine dobro svojim kajanjem; ali je još bolje i jedino je sigurno ne igrati se sa prvim pozivom milosti.PVU 291.1

Kad su radnici u vinogradu primili “svaki po groš”, oni koji su počeli da rade od ranog jutra osetili su se uvređenim. Nismo li mi radili dvanaest dugih sati? mislili su oni; i zar ne bi bilo pravo da primimo više nego ovi koji su radili samo jedan sat i to još po hladovini? “Ovi poslednji jedan sat radiše”, govorili su oni, “i izjednači ih s nama koji smo se čitav dan mučili i gorjeli.”PVU 291.2

“Prijatelju”, uzvrati domaćin jednome od njih, “ja tebi ne činim krivo. Nijesi li pogodio sa mnom po groš? Uzmi svoje pa idi! A ja hoću i ovome pošljednjem da dam kao tebi. Ili zar ja nisam vlastan u svojemu činiti što hoću? Zar je tvoje oko zlo što sam ja dobar?” “Tako će biti posledji prvi a prvi poslednji. Jer je mnogo zvanijeh a malo izabranijeh.”PVU 291.3

Prvi radnici u paraboli predstavljaju one koji smatraju da samim tim što su učestvovali u radu za Gospoda treba da imaju prednost nad ostalima. Oni na posao polaze u duhu čestitanja samom sebi i nisu spremni ni na kakvo samoodricanje i samopožrtvovanje. Oni možda i s pravom tvrde da su služili Bogu u toku celog svog života, možda su i bili među istaknutijim u podnošenju tegoba, lišavanja i raznih iskušenja, i oni stoga smatraju da im kao takvima pripada i veća nagrada. Oni dakle više misle na nagradu nego na prednost koja im se pruža da budu Hristove sluge. Po njihovom mišljenju, oni su svojim naporima i žrtvama stekli pravo na veću čast od ostalih, i pošto tim njihovim zahtevima nije udovoljeno, oni se osećaju uvređenima. Da su u svoj rad uneli duh prave ljubavi i poverenja, oni bi i dalje ostali prvi; međutim, svojom sklonošću stalnom tužakanju i žaljenju, svojom potpunom nesličnošću Hristu, oni se pokazuju nedostojnim Njegovog poverenja. To otkriva njihovu želju za sebičnim uzdizanjem i isticanjem samog sebe, njihovo nepoverenje u Boga i njihovu ljubomoru i duh stalnog gunđanja protiv svoje brae. Božja darežljivost i dobrota za njih su samo povod da gunđaju i da se žale. Na taj način oni pokazuju da između njihove duše i Boga nema nikakve veze. Oni ne znaju za radost koju pravim radnicima Hristovim donosi saradnja sa Učiteljem.PVU 291.4

Za Boga ništa ne predstavlja veću uvredu nego ispoljavanje tako skučenog duha koji brine samo za sebe. On zaista ne može da radi sa onima koji imaju takve osobine. Oni su potpuno neosetljivi za uticaj i delovanje Njegovog Duha.PVU 292.1

Jevreji su prvi bili pozvani u vinograd Gospodnji, i zbog toga su postali oholi, ističući uobraženo nekakvu svoju pravdu. Smatrali su da im njihova dugogodišnja služba daje pravo na veću nagradu od drugih. Ništa ih nije moglo ozlojediti više negoli nagoveštaj da će u pogledu Božje milosti i neznabošcima biti dana ista prava i preimućstva kao i njima.PVU 292.2

Svoje učenike koji su prvi bili pozvani da pođu za Njim, Hristos je na ovaj način opomenuo da se i među njima ne bi pojavilo isto zlo. On je video da bi duh samopravednosti predstavljao stalni uzrok slabosti i pravog prokletstva za Zajednicu. Ljudi bi mislili da svojim delima mogu da obezbede za sebe mesto u carstvu nebeskom. Oni bi uobrazili da im je Gospod došao u pomoć tek kad su oni sami ostvarili izvestan napredak. Tako bi se mnogo isticalo sopstveno “ja”, a malo Isus. Mnogi koji su postigli neki neznatni napredak, postali bi oholi i nadmeni, osećajući se višim i boljim od drugih. Voleli bi da im se laska. Bili su ljubomorni, tašti i oholi. Teško bi podnosili i samu pomisao da nisu dovoljno uvažavani. Od takve opasnosti Hristos je želeo da zaštiti i poštedi svoje učenike.PVU 292.3

Svaki hvalisavo pripisivanje zasluga samom sebi nije na svom mestu. “Ovako veli Gospod: “Mudri da se ne hvali mudošću svojom, ni jaki da se ne hvali snagom svojom, ni bogati da se ne hvali bogatstvom svojim. Nego ko se hvali, neka se hvali tijem što razumije i poznaje mene da sam ja Gospod koji činim milost i sud i pravdu na zemlji, jer mi je to milo govori Gospod” (Jer. 9, 23. 24).PVU 292.4

Nagrada nam se na kraju neće dati zbog nekih naših zasluga, da se niko ne bi hvalisao, već će nam biti dana samo iz milosti. “Šta ćemo dakle reći za Avrama oca svojega, da je po tijelu našao? Jer ako se Avram djelima opravda, ima hvalu, ali ne u Boga. Jer šta govori Pismo? Vjerova Avram Bogu, i primi mu se u pravdu. A onome koji radi ne broji mu se plata po milosti nego po dugu. A onome koji ne radi a vjeruje onoga koji pravda bezbožnike prima se vjera njegova u pravdu” (Rim. 4, 1 catdog 5). Stoga se nikom ne pruža prilika da se uzdigne iznad nekog drugog, ili da bilo kome zavidi.PVU 293.1

Niko neće biti privilegovan u odnosu na druge, niti će iko na primljenu nagradu moći da polaže pravo kao na nešto što je svojim radom zaslužio.PVU 293.2

I prvi i poslednji treba da budu deonici u velikoj i neprolaznoj nagradi; i prvi su dužni da poslednje radosno pozdrave poželevsi im dobrodošlicu. Onaj ko drugima zavidi zbog primljene nagrade, zaboravlja da je i sam spasen samo iz milosti. Parabola o radnicima u vinogradu osuđuje svaku ljubomoru i podozrenje. Ljubav se raduje istini i ne pravi nikakva poređenja koja proističu iz zavisti. Onaj ko zaista ima ljubav ništa drugo ne upoređuje osim nesavršenosti sopstvenog karaktera i Hristove velike ljubavi i milosti.PVU 293.3

Ova parabola predstavlja pouku i opomenu za sve radnike. Ma koliki da je njihov radni staž u službi za Boga, ma koliko napora i truda da su uložili, ako ne gaje ljubav prema svojoj braći i ako nisu ponizni i smerni pred Bogom oni nisu nista. U uzdizanju i isticanju sebe nema nikakve vere. Čovek kome je jedini cilj da slavoljubivo istakne neke svoje zasluge ostaće bez one milosti koja čoveka jedino čini uspešnim i delotvornim u službi Hristovoj. Gde god se gaji zadovoljstvo samim sobom i oholost, delu se nanosi šteta.PVU 293.4

Ono što naše delo čini Bogu ugodnim nije dužnina radnog staža, već spremnost i odanost koje u radu ispoljavamo. Svaka naša služba traži da joj se nesebično i u potpunosti predamo. Najskromnija dužnost izvrsena iskreno i nesebično, draža je Bogu i od najvećeg dela zaprljanog koristoljubljem i samoživošću. On gleda koliko mi negujemo duh Hristov i u kolikoj meri u svom radu ispoljavamo sličnost sa Njegovim karakterom. Za Njega je ljubav i vernost ispoljena u radu bitnija nego i sama činjenica koliko smo uradili.PVU 293.5

Samo kad sebičnost umre u nama, kad se prestanemo boriti za prvenstvo i prevlasat, kad srce bude ispunjeno samo zahvalnošću i kad ljubav postane miomiris našeg života catdog tek tada će Hristos moći zaista da boravi u nama i bićemo priznati kao Božji saradnici.PVU 294.1

Za prave radnike nijedan posao; ma kako naporan on bio, ne predstavlja dirinčenje u ropskom jarku. Oni su spremni “da budu istrošeni i da se istroše”, i da sve to čine dragovoljno i vesela srca.PVU 294.2

Radost u Bogu izražena je kroz Hrista. Njihova radost se sastoji u onome što je radost pričinjavalo i samom Hristu: “Da izvršim volju Onoga koji me me poslao, i da svršIm Njegov posao” (Jov. 4, 34). Oni su saradnici Gospoda slave. Ova pomisao zaslađuje svaki, pa i najteži napor, jača volju, i snaži duh za sve što bi moglo da nas snađe ili zadesi. Radeći nesebično, uzdižući se duhovno učestvovanjem u Hristovim patnjama, deleći Njegovu naklonost i sarađujući s Njim u Njegovom delu, oni doprinose da Njegova radost preraste u pravu plimu i odaju čast i slavu Njegovom uzvišenom imenu.PVU 294.3

” Gospod da ti plati za djelo tvoje, i da ti plata bude potpuna od Gospoda Boga Izrailjeva” (Ruta 2, 12). “Zaista ima ploda pravedniku! Zaista je Bog sudija na zemlji!” (Ps. 58, 11) .PVU 294.4

Takav duh je osnova svake istinske službe za Boga. I baš zbog nedostatka tog duha, mnogi koji su na izgled bili prvi biće u stvari poslednji; dok će oni koji ga poseduju, iako ovde smatrani poslednjima, biti prvi.PVU 294.5

Ima mnogo ljudi koji su se potpuno predali Hristu, a ipak im se nije ukazala prilika da učine neko veće delo ili pak da u Njegovoj službi doprinesu neku veliku žrtvu. Svi takvi mogu naći utehu u pomisli da nije neophodno biti mučenik ili pak misionar koji je svakodnevno izložen opasnosti i smrti, da bi u nebeskim knjigama bio prikazan kao najveći ili kao onaj koji je na najbolji mogući način ugodio Bogu. Hrišćanin koji se kao takav svakodnevno dokazuje u svom privatnom životu, u svakodnevnom potčinjavanju volji Božjoj, u iskrenosti i ispravnosti svojih namera i čistoti misli, u krotosti i blagosti i onda kad je izazvan, u veri i pobožnosti, u vernosti i u onome što se smatra najmanjim, koji i u porodičnom životu prikazuje karakter Hristov catdog takav u očima Božjim može biti dragoceniji čak i od nekog čuvenog i širom sveta poznatog misionara ili mučenika.PVU 294.6

O koliko se merilo kojim Bog odmerava karakter razlikuje od ljudskih merila! Bog vidi našu borbu i odupiranje tolikim iskušenjima o kojima svet, pa čak ni naš najbliži prijatelji ništa ne znaju, catdog iskušenja u porodici i u srcu. On vidi poniznost duše u pogledu sopstvene slabosti, iskrenost kajanja zbog svake rđave pomisli. On vidi iskreno i potpuno predanje srca u Njegovu službu. On je zapazio časove naše teške borbe sa samim sobom catdog borbe u kojoj je zadobijena pobeda. Sve ovo znaju Bog i anđeli. “Knjiga za spomen” piše se “pred Njim za sve one koji se boje Gospoda i misle o imenu Njegovu” (Mat. 3, 16).PVU 295.1

Tajna uspeha ne leži u našoj učenosti, ni u našem položaju, ne u broju poverenih nam talenata, niti uopšte u volji čoveka. Osećajući sopstvenu nesposobnost, moramo gledati na Hrista i snagom Onoga ko je izvor svake snage i svake dobre misli, bićemo uvek spremni da poslušamo i da osvajamo pobedu za pobedom.PVU 295.2

Ma kako skromna i kratkotrajna bila naša služba i naš učinak, ako u poniznosti i veri idemo za Hristom, nećemo biti razočarani nagradom. Jer će i najslabiji i najskromniji primiti ono što zaraditi ne bi mogli čak ni najveći i najmudriji. Biserna vrata neba, čiji se večni portali širom otvaraju i na drhtavi dodir malog deteta, neće se otvoriti pred onima koji su puni samouzvišenja, koji su ohola i ponosita duha. Blagoslovena će zaista biti nagrada milosti za one koji su radili za Boga u jednostavnosti vere i ljubavi.PVU 295.3

27—”Ko Je Bližnji Moj?”

29—”Na Susret Ženiku”