Поглавље XXII - Модерна Буђења

Карактер и тежња модерних буђења изазива велику забринутост код мисаоних људи међу свим црквама. Многа буђења која су се појавила у току последњих четрдесет година, нису пружила никакав доказ да су дело Божјег Духа. Светлост која пламти за једно време, ускоро се угаси остављајући гушћу таму него што је била пре. Популарна буђења исувише често изазивају буђење маште, узбуђују осећања и задовољавају интересовање за оно што је ново и узбудљиво. Они који се обраћају на овај начин, мало желе да слушају о библијским истинама, и не показују већи интерес за сведочанство пророка и апостола него што има читалац романа. Религиозна служба их не привлачи ако не показује ништа сензационално. Вест која се обраћа здравом разуму не наилази ни на какав одзив. Јасне опомене Божје речи које се односе на њихово вечно добро, падају као на уши мртваца.ВБИХС 302.1

Овакви обраћеници немају обновљено срце, нити промењен карактер. Они се не одричу своје охолости и љубави према свету. Они нису сада спремнији да се одрекну сами себе, да узму на себе крст и пођу за благим и кротким Исусом, него пре свог обраћења. У правом пробуђењу, кад Божји Дух осведочи савест, чује се искрено и забринуто питање: „Шта ми треба чинити да се спасем?” Ово не траје само један дан. За сваку истински обраћену душу, однос према Богу и према стварима вечности је велико животно питање. Али где је у данашњим популарним црквама дубоко осведочење о греху? Где је дух посвећења Богу? Дух који управља светом, влада и у цркви. Религија је постала разонода неверника и скептика, зато што је толико много оних који носе њено име, а игноришу њена начела. Сила побожности је готово напустила цркве. Заједница срца са Христом сада је ретка појава. Већина чланова цркве не зна за другу везу, осим оне која их повезује са организованим телом такозваних хришћана. Љубав према задовољству и жеђ за узбуђењем преовлађују свуда. Излети, црквено позориште, црквене забаве, лепе куће, хвалисање — све је то потиснуло мисли о Богу. Имања, богатства и светски послови, заокупили су мисли, а ствари од вечног интереса само се узгред спомињу.ВБИХС 302.2

Љубитељи задовољства могу имати своја имена записана у црквеним књигама, могу бити узвисивани као световно мудри људи, али они немају никакве везе са Христом с Голготе. Апостол Павле описује једну класу људи који: „више маре за сласти него за Бога; који имају обличје побожности, а силе су се њене одрекли”. О њима он каже: „ових се клони.” 2. Тимотију 3, 4. 5. Немојте дозволити да вас они заведу, не опонашајте њихове поступке.ВБИХС 303.1

Али, упркос веома распрострањеном опадању вере и побожности у црквама, Бог још увек има искрену децу међу њима и пре него што Његови судови буду походили Земљу, многи проповедници и верници ће се одвојити од ових организација и радосно ће прихватити посебне истине за ово време. Непријатељ душа жели да спречи ово дело, и пре него што дође време за такав покрет, он ће подићи у црквама привидно велики религиозни интерес. Они ће клицати да Бог чудесно ради за њих, док ће то, у ствари, бити деловање једног другог духа. Сотона ће, под плаштом вере, проширити свој утицај над земљом. Он се нада да ће завести многе тако што ће их навести да верују да је Бог још увек са црквама.ВБИХС 303.2

Многа пробуђења која су се појавила од 1844. године у црквама које су одбациле Адвентну истину, су по карактеру слична оним најраспрострањенијим покретима којима ћемо бити сведоци у будућности. Узбуђења која се појављују добро су прилагођена да доведу у заблуду неопрезне. Ипак, нико не мора да буде преварен. У светлости Божје речи није тешко одредити природу ових религиозних покрета. Историја Божјег поступања према свом народу у прошлости сведочи да се Његов Дух не излива на оне који занемарују, или се супротстављају опоменама послатим преко Његових слугу. А према правилу које нам је дао сам Христос: „по родовима њиховим познаћете их”, јасно је да ови покрети нису дело Божјег Духа.ВБИХС 304.1

Библијско учење о обраћењу се готово изгубило из вида. Христос је рекао Никодиму: „Ако се човек не роди поново, не може видети царства Божјег”. Срце мора бити обновљено божанском милошћу, човек мора имати нови живот одозго, или ће његово исповедање побожности бити бескорисно.ВБИХС 304.2

Апостол Павле говорећи о свом искуству, износи важну истину о делу које треба да буде извршено приликом обраћења. Он каже: „А ја живљех некад без закона” — није осећао кривицу, „а кад дође заповест” — када је закон Божји осведочио његову савест „грех оживе, а ја умрех.” Римљанима 7, 9. 10. Тада је себе видео као грешника, осуђеног божанским законом. Запазите, Павле је умро, а не Закон. Он даље каже: „Ја грех не познах, осим кроз закон, јер не знадох за жељу да закон не каза: не зажели” Римљанима 7, 7. „И нађе се да ми заповест би за смрт која беше дата за живот.” Римљанима 7,10. Закон који обећава живот послушноме, изриче смрт преступнику. „Тако дакле”, каже он „закон је свет и заповест света, праведна и добра.” Римљанима 7, 12.ВБИХС 305.1

Како је велика разлика између ових Павлових речи и оних које данас чујемо са многих проповедаоница! Људи су подучавани да послушност Божјем закону није неопходна за спасење; да треба само да верују у Исуса и биће сигурни. Без закона људи немају осведочење о греху и не осећају потребу за покајањем. Пошто као преступници Божјег закона не виде своје изгубљено стање, они немају потребу за помиритељском Христовом крвљу као својом једином надом у спасење.ВБИХС 305.2

Божји закон је средство у сваком истинитом обраћењу. Не може бити правог покајања без осведочења о греху. Свето писмо објављује да је „грех — безакоње ” 1. Јованова 3, 4. и да „кроз закон долази познање греха.” Римљанима 3, 20. Да би увидео своју кривицу, грешник мора да испитује свој карактер према Божјем великом мерилу правде. Да би открио своје недостатке, он мора да погледа у огледало божанских одредаба. Али, док закон открива његове грехе, он не пружа опроштење. Само јеванђеље Христово може дати опроштај. Да би стекао опроштај грешник мора показати покајање према Богу чији је закон преступио и веру у Христа као жртву помирења. Без правог покајања нема правог обраћења. Многи су овде преварени и сувише често се читаво њихово искуство у овом погледу показало као обмана. То је разлог зашто многи који су се ујединили са црквом нису се никад ујединили са Христом.ВБИХС 305.3

„Телесно мудровање непријатељство је Богу, јер се не покорава закону Божјем нити може.” Римљанима 8,7. Приликом новорођења срце је обновљено божанском милошћу и долази у склад са Богом и Његовим законом. Када се у грешнику догоди ова силна промена, онда је он прешао из смрти у живот, из греха у светост, од преступа и побуне у послушност и верност. Престао је стари живот отуђивања од Бога; започео је нови живот помирења, вере и љубави. Тада ће се „правда закона испунити у нама који не живимо по телу него по духу.” Римљанима 8, 4.ВБИХС 306.1

Погрешне теорије о посвећењу или перфекционизму заузимају значајно место у данашњим верским покретима и налазе се међу узроцима који чине савремена пробуђења тако неуспешним. Право посвећење је библијска наука. Апостол Павле је рекао цркви у Солуну „Јер ово је воља Божја да будете свети.” 1. Солуњанима 4, 3. И он се молио: „А сам Бог мира да посвети вас целе у свачему и цели ваш дух и душа и тело да се сачува без кривице за долазак Господа нашега Исуса Христа.” 1. Солуњанима 5, .23. Али, посвећење које је сада тако заступљено није оно посвећење које учи Свето писмо. Ове теорије су лажне и опасне у својим практичним резултатима.ВБИХС 306.2

Њени заступници уче да је закон Божји тежак јарам и да су вером у Христа људи ослобођени свих обавеза да држе Божје заповести. Међутим, библијско посвећење је прилагођавање вољи Божјој коју постижемо послушношћу Његовом закону кроз веру у Његовог сина. Наш Спаситељ се молио за своје ученике: „Освети их истином својом, реч је твоја истина.” Јован 17, 17. Нема искреног посвећења, осим кроз послушност истини. И псалмиста изјављује: „Твој закон је истина.” Псалам 119, 142. Закон Божји је једино мерило моралног савршенства. Христос је у свом животу приказао тај закон. Он каже: „Ја одржах заповести Оца својега.” Јован 15, 10. И апостол Јован потврђује: „Који говори да у њему стоји и тај треба тако да ходи као што је он ходио”. И опет каже: „Јер је ово љубав Божја да заповести његове држимо.” 1. Јованова 2, 6; 5, 3. Они који љубе Бога, волеће и Његове заповести. Истински посвећено срце је у складу са божанским прописима, јер су они „свети, праведни и добри”.ВБИХС 307.1

Само онда када се Божји закон стави на страну и тако се остане без мерила праведности и греха, погрешиви смртници могу тврдити да су савршено свети. Али, нека се нико не вара верујући да ће их Бог прихватити и благословити док они намерно крше неку Божју заповест. Грех који свесно чинимо ућуткује глас Светог Духа који нас осведочава и одваја душу од Бога. Исус не може боравити у срцу које не поштује божански закон. Бог ће поштовати оне који Њега поштују. „Сваки који чини грех и безакоње чини, и грех је безакоње”. „Који год у њему стоји не греши, који год греши (прекрши закон) не виде га нити га позна.” 1. Јованова 3, 4. 6. Иако Јован у својим посланицама тако опширно говори о љубави, он се, ипак, не устручава да открије прави карактер оних који тврде да су свети, а живе у преступу Божјег закона. „Који говори: познајем га, а заповести његових не држи, лажа је и у њему истине нема” 1 Јованова 2, 4.ВБИХС 308.1

Многи верују да се посвећење дешава у једном тренутку. „Само веруј”, кажу они, „и благослов је твој”. Никакви даљи напори се не траже. Али, Библија учи да је посвећење прогресивно. Хришћанин ће осећати подстицаје на грех, али ће бити стално у борби против њега. Овде је потребна Христова помоћ. Људска слабост се удружује са божанском силом и вера кличе: „А Богу хвала који нам даде победу кроз Господа нашега Исуса Христа.” 1. Коринћанима 15, 57. Апостол Павле саветује своју браћу: „Градите спасење своје са страхом и дрхтањем.” Филибљанима 2, 12. А о себи каже: „Трчим к биљези к дару горњега звања Божјега у Христу Исусу.” Филибљанима 3, 14. Постепени кораци у достизању библијског посвећења изнети су у Петровим речима: „Употребите сву добру вољу и покажите у вери својој врлину, а у врлини знање, а у знању уздржање, а у уздржању трпљење, у трпљењу побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав”, „Зато браћо постарајте се још више да своју службу и избор утврдите јер чинећи ово, нећете погрешити никад.” 2. Петрова 1, 5 — 7. 10. Ово је свакодневно дело које ће се одвијати докле год траје живот.ВБИХС 308.2

Лажно посвећење носи у себи дух самоузвишења и самоправедности који је непознат библијској вери. Благост и понизност родови су Духа. Пророк Данило био је пример правог посвећења. Његов дуг живот био је испуњен племенитом службом Господу. Он је небу био „мили човек” Данило 10, 11 и биле су му указане такве почасти какве се ретко указују смртницима. Ипак, његова чистота карактера и непоколебљива оданост била је једнака његовој понизности и скрушености. Уместо да тврди да је свет и чист, овај поштовани пророк поистоветио је себе са заиста грешним Израиљем када је код Бога посредовао за свој народ: „Јер не правде своје ради, него ради велике милости твоје падамо пред тобом молећи се”. „Згрешисмо и безбожни бисмо”. „Јер због грехова наших и безакоња очева наших, Јерусалим и твој народ поста руг у свих који су око нас”. Он каже: „Ја још говорах и мољах се и исповедах грех свој и грех народа својега Израиља.” Данило 9, 18. 15. 16. 20. А кад се касније Син Божји појавио као одговор на његове молитве да га поучи, рекао је: „Лепота ми се нагрди и не имах снаге.” Данило 10, 8.ВБИХС 309.1

Они који истински траже да усаврше хришћански карактер, неће никад помислити да су безгрешни. Што више посматрају Христов карактер и што се више приближавају Његовом божанском лику, то ће јасније увидети његово беспрекорно савршенство и све ће више осећати своје слабости и мане. Они који тврде да су без греха, пружају доказ да су далеко од светости. Баш зато што немају истинско познање Христа, они гледају на себе као на оне који одражавају Његов лик. Што је већа удаљеност између њих и њиховог Спаситеља, то праведнији изгледају у својим очима.ВБИХС 310.1

Посвећење представљено у Светом писму обухвата цело биће — дух, душу и тело. Павле се молио за Солуњане да „цели ваш дух, душа и тело се сачува без кривице за долазак Господа нашега Исуса Христа”. Он поново пише верницима: „Молим вас дакле, браћо, милости Божје ради, да дате телеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу.” Римљанима 12, 1. Јеврејима је било заповеђено да принесу на жртву само оне животиње које су без болести и недостатака. Тако се и од хришћана захтева да све своје снаге сачувају у најбољем могућем стању за службу Господу. Петар каже: „Да се сачувате од телесних жеља које војују на душу.” 1. Петрова 2, 11. Божја реч ће слабо утицати на оне чија је способност ослабљена било којим грешним задовољством. Срце не може очувати посвећеност Богу док се угађа животињским апетитима и страстима на штету здравља и живота. Павле пише Коринћанима: „Да очистимо себе од сваке поганости тела и духа и да творимо светињу у страху Божјем.” 2 Коринћанима 7, 1, а са родовима Духа — „љубав, радост , мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост” — сврстава и умереност. Галатима 5, 22. 23.ВБИХС 310.2

А колико њих који се зову хришћанима, упркос овим надахнутим опоменама, слабе своје снаге у потрази за разним добицима и клањањем моди! Колико њих понижава своју Богом даном мужевност ждерањем, пијењем вина, забрањеним задовољствима! А црква уместо да укорава, исувише често подстиче зло, одајући се и сама уживањима, жељи за добитком и љубави према задовољствима, да би напунила своју благајну, што љубав према Христу не може да јој осигура. Када би Исус ушао у данашње цркве и тамо видео несвето светковање и несвету трговину која се спроводи у име вере, зар не би истерао ове оскврнитеље као што је истерао мењаче новца из храма?ВБИХС 311.1

Апостол Јаков вели да је мудрост која долази одозго „најпре чиста”. Када би Јаков срео оне који узимају име Исусово у своја дуваном запрљана уста, чија су тела и дах прожети овим одвратним мирисом и који њиме трују небески ваздух и све око себе приморавају да удишу тај отров — да је апостол дошао у додир са навиком која је тако супротна чистоти јеванђеља, зар је не би осудио рекавши да је „земаљска, телесна, ђаволска”. Робови дувана могу тврдити да су благословени потпуном посвећеношћу, могу говорити о својој нади на Небо, али Божја реч јасно каже: „Неће у њега ући ништа погано.” Откривење 21, 27.ВБИХС 311.2

„Или не знате да су тела ваша црква Светог Духа који живи у вама, којега имате од Бога, и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле, Бога у телима својим и у душама својим, што је Божје.” 1. Коринћанима 6, 19. 20. Онај чије је тело храм Светога Духа неће никада бити роб неке штетне навике. Његове снаге припадају Христу који га је откупио својом крвљу. Његово власништво је Господње. Како може да буде без кривице ако расипа поверени капитал? Такозвани хришћани годишње троше огромне своте новца на бескорисна и штетна уживања, док душе умиру за Речју живота. Бог се закида у десетку и приносима зато што људи више троше на олтар штетних уживања него што дају за помагање сиромашних, или за ширење Јеванђеља. Када би сви који говоре да су Христови следбеници заиста били посвећени, онда би њихова бескорисно утрошена средства била усмерена у Господњу ризницу и хришћани би били пример умерености, самоодрицања и самопожртвовања. Тада би они били видело свету.ВБИХС 312.1

Свет се одао задовољавању својих прохтева. Телесна жеља, жеља очију и понос живота владају масама. Али, Христови следбеници имају светији позив: „Зато изиђите између њих и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се до нечистоте, и ја ћу вас примити, и бићу вам Отац, и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ.” 2. Коринћанима 6, 17. 18.ВБИХС 312.2

Предност и дужност сваког хришћанина је да одржи блиско јединство са Христом и има богато искуство у божанским стварима. Тада ће његов живот бити плодан добрим делима. Када читамо о делима побожних људи, ми често сматрамо да су њихова искуства и достигнућа нама недостижна. Али, то није тако. Христос је рекао: „Тиме се прославља мој Отац да доносите много рода”. „Као што лоза не може да доноси род сама од себе, ако не остане на чокоту, тако не можете ни ви, ако не останете у мени”. „Ко остаје у мени, и ја у њему тај доноси много рода.” Јован 15, 8. 4. 5. Пророци и апостоли нису усавршили хришћански карактер неким чудом. Они су користили средства која им је Бог дао и сви који улажу сличне напоре, постићи ће сличне резултате.ВБИХС 313.1

Павле ословљава своју браћу у Коринту са „посвећени у Христу Исусу” и захваљује Богу што су се у свему обогатили „у свакој речи и сваком знању”, тако да нису назадовали ни у једном дару. 1. Коринћанима 1, 2. 5. 7. У посланици Колошанима Павле описује славне предности дароване Божјој деци. Апостол каже: „Тога ради... не престајемо за вас молити се Богу и искати да се испуните познањем воље његове у свакој премудрости и разуму духовноме, да живите пристојно Богу на свако угађање и у сваком добром делу да будете плодни, и да растете у познању Божјему, јачајући сваком снагом по сили славе Његове, и у сваком трпљењу и дугом подношењу с радошћу.” Колошанима 1. 9 — 11. Такви су родови библијског посвећења.ВБИХС 313.2

Црква је изгубила из вида благослове јеванђеља јер је одбацила захтеве Божјег закона. Библијско обраћење и посвећење — коренита промена срца и преображење карактера — велика је потреба данашњих цркава. Пробуђења у којима људи постају чланови цркве без стварног осведочења о греху, без покајања и без признања захтева закона Божјег, узрок су слабости цркве и повод спотицања света.ВБИХС 314.1