Поглавље IV - Валденжани

Усред таме која се током дугог раздобља папске превласти надвила над Земљом, видело истине није се могло потпуно угасити. У свим временима било је Божјих сведока - -људи који су гајили веру у Христа као јединог посредника између Бога и човека, који су Библију сматрали јединим правилом живота и који су светковали праву суботу. Колико свет дугује овим људима, будући нараштаји никада неће сазнати. Они су били жигосани као јеретици, њихове побуде криво тумачене, њихови карактери клеветани, њихови списи забрањивани, извртани, или сакаћени. Али, ипак, они су остали непоколебљиви и од нараштаја до нараштаја чували су своју веру у њеној чистоти, као свето наслеђе за поколења која долазе.ВБИХС 68.1

Историја Божјег верног народа, током стотина година после ступања Рима на власт, позната је само Небу. Она нема трага у људским записима, осим као наговештаји њиховог постојања који су пронађени у укорима и оптужбама њихових прогонитеља. Политика Рима била је да избрише сваки траг неслагања са његовом вером и одлукама. Све што се сматрало јеретичким, било то особе или списи - било је уништено. Израз сумње, или само једно питање у погледу ауторитета римских догми, био је довољан разлог да се одузме живот богатима, или сиромашнима, великима, или малима. Рим је настојао да уништи сваки извештај о својој окрутности према „отпадницима”. На папским саветима било је одлучено да се спале књиге и списи који садрже такве извештаје. Пре изума штампе било је мало књига и оне су имале такав облик да су биле незгодне за чување; зато римокатолицима није било тешко да остваре своју намеру.ВБИХС 68.2

Ниједна црква која се налазила у границама римске власти, није остављена да дуго ужива слободу савести. Чим је папство задобило превласт, одмах је пружило руку да уништи свакога ко не би хтео да призна његову власт и једна за другом, цркве су му се покоравале.ВБИХС 69.1

У Великој Британији првобитно хришћанство је врло рано пустило корене. Верни људи су проповедали јеванђеље у овој земљи с великим жаром и успехом. Међу водећим јеванђелистима био је један који је поштовао библијску суботу и тако је ова истина стигла до људи за које се он трудио. Крајем шестог века из Рима су у Енглеску били послати мисионари да обрате варварске Сасе. Они су навели хиљаде њих да признају римску веру. И како се њихово дело ширило, папске вође и њихови обраћеници, сусрели су се са првобитним хришћанима. Одмах се показала упадљива разлика. Ови хришћани били су једноставни, понизни и библијског карактера, учења и понашања, док су они други показивали празноверје, раскош и дрскост папства. Римски посланик захтевао је да ове хришћанске цркве признају врховну власт папства. Британци су понизно одговорили да Boле све људе, али да папа нема право на врховну власт у цркви, и они могу да му признају само ону потчињеност која се дугује сваком Христовом следбенику. Учињени су поновни покушаји да се постигне њихова оданост Риму, али ови понизни хришћани, изненађени охолошћу римских посланика, одговорили су одлучно да не признају другог господара, осим Христа. Тада се открио прави дух папства. Римски представник је рекао: „Ако нећете да примите браћу која вам доносе мир, примићете непријатеље који ће вам донети рат. Пошто нећете да се сједините с нама да Сасима покажемо пут живота, примићете од њих смртни ударац”. Ово нису биле празне претње. Рат, интриге и преваре, употребљене су против ових сведока библијске вере, све док цркве Британије нису биле уништене, или приморане да се потчине ауторитету папе.ВБИХС 69.2

У земљама изван власти Рима постојале су током много векова групе хришћана које су готово сасвим остале слободне од папске покварености. Окружени незнабошцима, они су у току векова прихватили неке од њихових заблуда, али су и даље Библију сматрали јединим правилом вере и задржали многе њене истине. Ови хришћани су веровали у непролазност Божјег закона и светковали суботу коју прописује четврта заповест. Цркве које су држале ову веру и примењивале је у пракси, постојале су у централној Африци и међу Јерменима у Азији.ВБИХС 70.1

Међу онима који су се опирали насртајима папске власти, на првом месту су били Валденжани. Вековима су цркве Пијемонта одржавале своју независност, али на крају је дошло време кад је Рим затражио да се и оне покоре. После безуспешних борби против његове тираније, вође ових цркава нерадо су признале врховну власт силе, којој се, како је изгледало, читав свет клања. Међутим, знатан број, је одбио да се потчини ауторитету папе и црквених великодостојника. Они су одлучили да остану верни Богу и да сачувају чистоту и једноставност своје вере. Дошло је до одвајања. Неки од оних који су протестовали прешли су Алпе и подигли заставу истине у страним земљама. Други су се повукли у усамљене долине, међу планинама и тамо су задржали своју слободу да служе Богу.ВБИХС 71.1

Вера Валденжана се темељила на Божјој речи која је прави систем хришћанства и која је у оштрој супротности са заблудама Рима. Али, ови пастири и виноградари који су живели у својим склоништима далеко од света, нису сами од себе дошли до истине која је била у толикој супротности са догмама и кривоверјем отпале цркве. Они нису прихватили неку нову веру. Своје су веровање наследили од својих отаца. Они су се борили за веру апостолске цркве „веру која је једном дата светима”.ВБИХС 71.2

Један од главних узрока који је довео до одвајања праве цркве од Рима, била је мржња Рима према библијској суботи. Као што је у пророчанству било проречено, папска сила је оборила истину на земљу. Божји закон је био погажен и бачен у прашину, док су традиције и обичаји људи били уздизани. Цркве које су биле под влашћу папства, биле су рано присиљене да светкују недељу као свети дан. Усред заблуда и празноверја који су преовладавали, многи чак и од верног Божјег народа, били су толико збуњени да док су светковали суботу, у исто време уздржавали су се од рада и недељом. Али, то није било довољно папским вођама. Они нису тражили само да се празнује недеља, већ су захтевали да се и субота оскврњује. Најоштријим речима нападали су оне који су се усуђивали да је поштују. Само онај који би побегао с подручја римске силе, могао је у миру држати Божји закон.ВБИХС 71.3

Валденжани су први међу европским народима добили превод Светог писма. Стотинама година пре реформације они су поседовали читаву Библију у рукопису, на свом матерњем језику. Они су имали неизмењену истину, и то их је чинило нарочитим предметом мржње и прогонства. Објавили су да је римска црква пали Вавилон из Откривења, и по цену сопственог живота, устали су да се одупру њеним поквареностима. Док су неки под притиском дуготрајних гоњења, попустили у својој вери и мало по мало одступили од својих јасних начела, други су се чврсто држали истине. Кроз векове таме и отпада било је Валденжана који су одбијали врховну власт Рима, који су одбијали обожавање идола као идолопоклонство и који су држали праву суботу. У најтежим олујама непријатељства одржали су своју веру. Иако су били пробадани савојским копљима и спаљивани на римским ломачама, непоколебљиво су бранили Божју реч и Његову част. Они не би одступили ни од једног слова истине.ВБИХС 72.1

Иза високих планинских бедема — који су у свим вековима били склониште прогоњенима и тлаченима — Валденжани су нашли склоништа. Ту је горела светлост истине за време дуге ноћи, која се спустила на хришћанство. Овде су током хиљаду година чували своју стару веру.ВБИХС 73.1

Бог је свом народу обезбедио величанствену светињу — ону која је одговарала моћним истинама које му је поверио. Тим верним прогнаницима планине су биле симбол непоколебљиве Јеховине правде. Они су показивали својој деци висине које су се уздизале изнад њих у непроменљивом величанству и говорили су им о Ономе у кога нема ни трунке промене, чија је реч чврсто утемељена као вечна брда. Бог је утврдио планине и опасао их силом, ни једна рука, осим бескрајне силе, не може их померити са њихових места. На исти начин Он је утврдио и свој закон, темељ своје владавине на Небу и на земљи. Људска рука може дохватити своје ближње и уништити њихове животе, али та рука не може помаћи планине са њихових места и бацити их у море, као што не може променити ниједну Јеховину заповест или избрисати једно од Његових обећања онима који творе Његову вољу. У својој верности Његовом закону, Божје слуге треба да су исто тако чврсте као непомична брда.ВБИХС 73.2

Планине које су окружавале њихове ниске долине биле су стални сведоци Божје стваралачке силе и поуздана гаранција Његове заштитничке бриге. Ови путници научени су да воле неме симболе Јеховиног присуства. Они се никада нису жалили због тешкоћа свог положаја, никада се нису осећали усамљенима усред планинске самоће. Захваљивали су Богу што им је приправио уточиште од гнева и окрутности људи. Радовали су се што могу слободно да му служе. Често, када су их прогонили њихови непријатељи, чврстина брда, пружала им је сигурну заштиту. Са многих високих литица, певали су славопоје Богу, а римске војске нису могле ућуткати њихове песме захвалности.ВБИХС 74.1

Чиста, једноставна и срдачна била је побожност ових Христових следбеника. Начела истине била су им драгоценија од кућа, земље, пријатеља, родбине, па, чак, и од самог живота. Брижно су настојали да ова начела усаде у срца омладине. Од најранијег детињства своју децу су поучавали из Светог писма и учили су их да захтеве Божјег закона сматрају светим. Преписи Библије били су ретки, зато су учили напамет њене скупоцене речи. Многи су били способни да понављају дуге одломке Старог и Новог завета. Мисли о Богу сједињавале су се с величанственим призорима природе и скромним благословима свакодневног живота. Малу децу су учили да на Бога, као дародавца сваке милости и сваке утехе, гледају са захвалношћу.ВБИХС 74.2

Родитељи, иако нежни и пуни љубави, волели су своју децу превише мудро да би их навикли на угађање властитим склоностима. Пред њима је био живот пун искушења и тешкоћа, а, можда, и мученичка смрт. Од детињства су били васпитавани да носе тешкоће, да се покоравају наредбама, а, ипак, да мисле и раде самостално. Врло рано, били су учени да носе одговорности, да буду пажљиви у свом говору и да схвате мудрост ћутања. Једна непромишљена реч коју би чуло ухо непријатеља, могла је довести у опасност не само живот онога који ју је изговорио, већ и животе стотине његове браће; јер као што вуци прогоне свој плен, тако су непријатељи истине прогонили оне који су се усудили да траже верску слободу.ВБИХС 75.1

Валденжани су истине ради жртвовали своје светско благостање и у својим мукотрпним напорима за насушни хлеб били су постојани и стрпљиви. Сваки део обрадиве земље између планина био је брижљиво обрађен; долине и слабо плодни обронци, начињени су плодним. Штедња и строго самосавлађивање били су саставни део васпитања које су деца примала као једино наслеђе. Поучавана су да је Бог одредио да живот буде једна дисциплина и да своје потребе могу подмирити само личним радом, оштроумношћу, брижљивошћу и вером. Овај процес био је мучан и тежак, али зато здрав; био је управо оно што је човеку потребно у његовом палом стању — школа коју је Бог одредио за његово обучавање и развој.ВБИХС 75.2

Док су млади били привикавани на тежак рад и невоље, неговање ума није било запуштено. Подучавали су их да све њихове снаге припадају Богу и да их све треба усавршавати и развити за службу Њему.ВБИХС 76.1

Црква у Алпима, по својој чистоћи и једноставности, била је слична цркви у првим вековима. Пастири су водили стадо на живе изворе свете Божје речи. На травнатим стрминама удолина, или у неким заклоњеним долинама између брда, људи су се окупљали око Христових слугу да би слушали речи истине.ВБИХС 76.2

Овде су млади примали поуку. Њихов уџбеник била је Библија. Проучавали су и памтили речи Светог писма. Такође су проводили доста времена у преписивању списа. Неки преписи обухватали су целу Библију, а други само кратке одломке с кратким објашњењима оних који су били способни да тумаче Свето писмо. На тај начин износила су се на видело благâ истине, што су их тако дуго скривали они који су тежили да се уздигну изнад Бога.ВБИХС 76.3

Стрпљивим и неуморним трудом, понекад у дубоким и тамним пећинама, при светлости бакљи, преписивани су Свети списи, стих за стихом, поглавље за поглављем. Тако је дело напредовало, а откривена воља Божја сијала је као чисто злато; колико сјајније, јасније и снажније због невоља које су због ње поднели то могу да схвате само они који су учествовали у том раду. Анђели с неба окруживали су те верне раднике.ВБИХС 76.4

Сотона је подстрекао папске бискупе и црквене великодостојнике да закопају речи истине под рушевине заблуда и лажног учења и празноверја, али она је на најчуднији начин била сачувана непокварена кроз све векове мрака. Она није носила печат човека, већ печат Бога. Људи су се неуморно трудили да замраче јасно и једноставно значење писма, и да га прикажу као да оно противречи само себи; али слично чамцу на узбурканом мору, реч Божја одолевала је свим олујама које су претиле да је униште. Као што рудник садржи богате жиле злата и сребра испод земљине површине, и сви који желе да открију његово скупоцено благо морају да копају; тако и Свето писмо садржи благо истине, које могу да открију само они који га траже озбиљно, понизно и с молитвом. Бог је одредио да Библија буде уџбеник за цело човечанство; уџбеник у детињству, младости и зрелим годинама, који ће се увек проучавати. Он је људима дао своју реч као откривење самога себе. Свака нова истина коју смо упознали је ново откриће карактера његовог Аутора. Бог је одредио да проучавање Светог писма буде средство које ће довести људе у приснију везу с њиховим Створитељем и пружити им јасније познавање Његове воље. То је средство везе између Бога и човека.ВБИХС 77.1

Кад су млади Валденжани провели неко време у својим школама у планинама, неки од њих били су послати у велике градове, где су могли да имају шире поље за размишљање и посматрање, него што су имали у њиховим усамљеним кућама. Омладина, која је послата, била је изложена разним искушењима, била је сведок разврата, сусретала се са вештим сотонским оруђима који су их наговарали на најфиније заблуде и најопасније преваре. Али, њихово васпитање од детињства било је такво да их припреми за све то.ВБИХС 77.2

У школама, у које су одлазили, нису смели никоме да се поверавају. Њихова одела била су тако скројена да су у њима могли да сакрију своје највеће благо - драгоцене рукописе. Ове рукописе, плод вишемесечног и вишегодишњег труда, носили су са собом, и где год им је то било могуће, пазећи да не изазову сумњу, опрезно су стављали део ових рукописа на пут онима чија су им срца изгледала отворена за примање истине. Још од мајчиног крила, млади Валденжани били су одгајани с тим циљем пред очима. Они су схватили своје дело и верно га вршили. У тим школама многи су преко њих били придобијени за праву веру и често се увиђало да су њена начела прожимала читаву школу. Упркос томе, папске вође нису могле и поред најстроже истраге да открију извор ове, како су је назвали, покварене јереси.ВБИХС 78.1

Валденжани су осећали да Бог од њих захтева више него да само одрже истину у својим планинама. На њима је почивала озбиљна одговорност да светлост истине засија међу онима који су били у тами. Моћном силом Божје речи, настојали су да раскину ланце које је Рим наметнуо. Међу њима је постојао закон да свако ко уђе у слу— жбу мора да служи три године у неком мисионарском пољу, пре него што преузме бригу о цркви код куће. И док су руке Божјих људи стављане на њихове главе, младићи нису имали пред собом изглед на земаљско благо и част, већ могућу мученичку смрт. Мисионари су отпочињали свој рад у низинама и долинама у подножју својих планина, идући двојица по двојица, као што је и Исус слао своје ученике. Ови сарадници нису увек били заједно, али су се често састајали ради молитве и саветовања, и тако су се међусобно јачали у вери.ВБИХС 78.2

Открити циљ своје праве мисије, значило би проузроковати сопствени пораз; зато су пажљиво прикривали свој карактер под плаштом неког световног занимања. Најчешће као трговци или торбари продавали су свилу, драгуље и друге драгоцене ствари и били су примљени као трговци и тамо где би као мисионари били отерани. Без престанка су подизали срца Богу за мудрост да представе пред другима скупоценије благо него што су злато и драгуљи. Са собом су носили делове Светог писма сакривене у својој одећи или у роби за трговину, и кад год су то могли да учине са сигурношћу, они су обраћали пажњу купаца на те рукописе. Када су видели да су побудили занимање, остављали су им неке делове рукописа као поклон.ВБИХС 79.1

Босих ногу и у одећи од грубог платна, ови мисионари су пролазили кроз велике градове и путовали подручјима далеко од својих долина у природи. Свуда су сејали скупоцено семе. Цркве су ницале на њиховим стазама и крв мученика сведочила је за истину. Дан Божји откриће богату жетву душа, као плод труда ових верних људи. Скривено и тихо, Божја реч је себи крчила пут кроз хришћански свет, наилазећи на радосно прихватање у домовима и срцима људи.ВБИХС 79.2

За Валденжане, Свети списи нису представљали само запис о Божјем поступању са људима у прошлости и откривење о садашњим одговорностима и дужностима, већ су им указивали на постојеће опасности и славу будућности. Они су веровали да се приближава крај свих ствари. Проучавајући Библију са молитвом и сузама, били су још више дирнути њеним драгоценим мислима и још јасније су увидели своју дужност да и другима објаве њене спасоносне истине. Они су видели план спасења јасно откривен у Божјој речи и у вери у Исуса налазили су утеху, наду и мир. Пошто је светлост истине обасјала њихов разум и донела радост у њихова срца, они су чезнули да њене зраке прошире и на оне који су били у тами папских заблуда.ВБИХС 80.1

Увидели су да се под вођством папе и свештеника мноштво узалуд труди да добије опроштај греха мучећи своја тела. Научени да траже спасење у својим добрим делима, људи су стално гледали на себе. Њихови умови бавили су се својим грешним стањем и увиђајући га, сматрали су да су изложени Божјем гневу, те су мучили своје тело и душу, али нису налазили никакво олакшање. Тако су савесне душе биле спутаване наукама Рима. Хиљаде су напуштале своје пријатеље и родбину и проводили свој живот у манастирским ћелијама. Сталним постовима, бичевањима, дугим ноћним бдењем, дугим клечањем на хладном и влажном камену у својим бедним ћелијама, дугим ходочашћима, понижавајућим испаштањима и страшним мучењем, хиљаде њих су узалуд тражили да умире своју савест. Притиснути осећањем грешности и узнемирени страхом од Божјег осветничког гнева, они су патили све док исцрпљена природа није клонула и без зрачка светлости и наде, пали су у гроб.ВБИХС 80.2

Валденжани су тежили да тим гладним душама дају хлеб живота, да им открију вест мира коју садрже Божја обећања, да их доведу Христу, њиховој јединој нади спасења. Учење, да се добрим делима може надокнадити преступање Божјег закона, сматрали су лажним. Ослањање на људске заслуге, заклања од грешниковог погледа неизмерну Христову љубав. Исус је умро као жртва за људе, јер они не могу учинити ништа чиме би се препоручили Богу. Заслуге разапетог и васкрслог Спаситеља су темељ хришћанске вере. Јединство душе с Христом, једнако је стварно, једнако блиско, као јединство једног уда с телом или лозе с чокотом.ВБИХС 81.1

Учења папа и свештеника навела су људе да сматрају да је Божји и чак Христов карактер строг, мрачан и немилостив. Спаситељ света је приказиван као да је у толикој мери без осећања према палом човеку да се морају призивати у помоћ свештеници и свеци као посредници. Како су само они, чији су умови били просветљени речју Божјом, чезнули да укажу тим душама на Исуса као на њиховог саосећајног, љубљеног Спаситеља који стоји раширених руку, позивајући све да дођу к Њему са својим теретом греха, својим бригама и тешкоћама. Тежили су да отклоне препреке које је Сотона нагомилао да људи не би видели обећања и дошли директно к Богу да му исповеде своје грехе и приме опроштење и мир.ВБИХС 81.2

Валденжански мисионар ревно је објашњавао истраживачком уму драгоцене истине јеванђеља. Опрезно је износио пажљиво преписане делове Божје речи. Његова је највећа радост била да пробуди наду у савесној и грехом рањеној души, која је дотле познавала само Бога освете који чека да изврши своју правду. Дрхтавих усана, сузних очију, често на коленима, откривао је својој браћи скупоцена обећања која су једина нада грешнику. Тако је светлост истине продрла кроз многе замрачене умове, уклањајући облак таме, све док Сунце правде није својим исцељујућим зрацима засјало у срцу. Неки делови Светог писма били су читани по неколико пута, јер је слушалац хтео да му се понови, као да је желео да се увери да ли је добро чуо. Нарочито жељно су тражили да се понове ове речи: „Крв Исуса Христа, Сина његова, очишћава нас од сваког греха.” 1. Јованова 1, 7. „Као што Мојсије подиже змију у пустињи, тако треба и Син човечији да се подигне, да ниједан који га верује не погине,него да има живот вечни.” Јован 3, 14. 15.ВБИХС 82.1

Било је многих који нису били преварени у погледу захтева Рима. Они су видели како је узалудно посредовање људи или анђела у корист грешника. Кад је права светлост расветлила њихов ум, радосно су узвикнули: „Христос је мој свештеник, Његова крв је моја жртва, Његов олтар је моја исповедаоница”. Потпуно су се ослонили на Исусове заслуге понављајући речи: „Без вере је немогуће угодити Богу.” Јеврејима 11, 6. „Нема другога имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти.” Дела 4, 12.ВБИХС 83.1

Уверавања о Спаситељевој љубави, многима од ових јадних и буром растрзаних душа звучала су исувише лепо да би се могла остварити. Она су им доносила тако велико олакшање и обасјавала их таквом плимом светлости да им се чинило као да су пренети у само Небо. Њихова рука била је с поверењем стављена у Христову руку, њихова нога постављена је на Стену векова. Одагнан је сваки страх од смрти. Сада су били спремни на затвор и ломачу, ако би тиме прославили име свог Искупитеља.ВБИХС 83.2

На тајним местима се реч Божја износила и читала, понекад само једној души, понекад малој групи која је чезнула за светлошћу и истином. Често су на тај начин биле проведене читаве ноћи. Чуђење и дивљење слушалаца било је тако велико да је весник милости често био приморан да у читању застане, како би разум могао да прими радосне вести спасења. Често би се изгова — рале овакве речи: „Хоће ли Бог заиста примити моју жртву? Хоће ли ми се насмешити? Хоће ли ми опростити?” Тада је читао одговор: „Дођите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити.” Матеј 11, 28.ВБИХС 83.3

Вера се ухватила за обећање и чуо се радостан одговор: „Нема више дугих ходочашћа, нема више мучних путовања до светих места. Ја могу доћи Исусу управо онакав какав јесам грешан и непосвећен и он неће одбацити моју покајничку молитву. ‘Опраштају ти се греси!’ Моји, чак и моји могу бити опроштени”.ВБИХС 84.1

Талас свете радости испунио би срце, и име би Исусово било величано слављењем и захваљивањем. Ове срећне душе враћале су се својим кућама да рашире светлост, да другима понове, колико год могу своје ново искуство; како су пронашли прави пут живота. У речима Светог писма била је чудесна и свечана сила и она је говорила директно срцима оних који су чезнули за истином. Био је то глас Божји и он је донео осведочење онима који су слушали.ВБИХС 84.2

Весник истине настављао је свој пут; а његова скромна појава, његова искреност, његова озбиљност и дубока понизност били су предмет честих разговора. У многим случајевима слушаоци га нису ни питали одакле долази, ни куда иде. Били су до те мере савладани, најпре изненађењем, а затим осећањем радости и захвалности да се нису ни сетили да га то упитају. Кад би га упорно позивали да пође с њима у њихов дом, одговорио би да мора да иде овцама изгубљеним из стада. Питали су се, није ли то био анђео с неба?ВБИХС 84.3

У много случајева, весник истине никад више није виђен. Он је отишао у другу земљу, или је проводио живот у неком непознатом затвору, или су можда његове кости трунуле на неком месту где је сведочио за истину. Али, речи које је оставио иза себе нису могле бити уништене. Оне су вршиле своје дело у људским срцима: благословени резултати биће у потпуности познати тек на суду.ВБИХС 85.1

Валденжански мисионари продрли су у царство Сотонино и тиме су подстрекли силе таме на већу опрезност. Кнез зла посматрао је сваки напор око ширења истине и побуђивао страх код својих оруђа. Папске вође виделе су у раду тих скромних путника, предзнак опасности за своју ствар. Ако би дозволили да светлост истине несметано светли, она би растерала тешке облаке заблуда који су окружили народ, она би упутила мисли људи само на Бога и на крају би уништила врховну власт Рима.ВБИХС 85.2

Само постојање тог народа, који је држао веру старе цркве, било је стално сведочанство о римском отпадништву и зато је изазивало најогорченију мржњу и прогонство. Њихово одбијање да предају Света писма, било је такође увреда коју Рим није могао трпети. Одлучио је да их збрише са лица земље. Тада су отпочели најстрашнији крсташки походи против Божјег народа у њиховим планинским домовима. Инквизитори су трагали за њима и често се понављао призор сличан убиству недужног Авеља од братоубилачке руке Каинове.ВБИХС 85.3

Много пута су њихова родна поља била опустошена, а њихови домови и скромне богомоље сравњене са земљом, тако да је на месту које је некад било плодно поље овог марљивог народа, остајала само пустиња. Као што крволочна звер окусивши крв, постаје још беснија, тако се и бес паписта распалио још снажније патњама њихових жртава. Многи од ових сведока чисте вере били су гоњени по планинама и терани у долине, где су налазили уточиште, заклоњени високим шумама и стеновитим врховима.ВБИХС 86.1

Никаква оптужба у погледу моралног лика није се могла подићи против ове забрањене класе. Чак су им и њихови непријатељи признавали да су мирољубиви, тихи и побожни људи. Њихов велики преступ био је то што нису хтели да служе Богу по папској вољи. За тај преступ морали су да подносе понижење, погрде и муке, које само људи и ђаволи могу да измисле.ВБИХС 86.2

Када је Рим одлучио да истреби омрзнуту секту, папа је издао едикт, којим их је прогласио јеретицима и предао да се побију. Они нису окривљени као лењивци, непоштени или развратници, али је изјављено да имају такав изглед побожности и светости који заводи „овце из правога тора”. Зато је папа наредио да „ову подмуклу и одвратну секту опаких ”, уколико не буде хтела да се свега одрекне „смрскају као отровне змије”.Да ли је овај охоли владар помишљао да ће се једном сусрести са овим својим речима? Да ли је знао да су оне записане у небеским књигама и да ће му бити предочене на дан суда? „Што учинисте једноме од ове моје најмање браће”, каже Исус „мени учинисте.” Матеј 25, 40.ВБИХС 86.3

Овај едикт позивао је све католике да подигну крст против јеретика. У намери да их подстакне на ово свирепо дело, он их је ослободио од свих црквених покора и казни, разрешио је све оне који се придруже овом крсташком походу сваке дате заклетве; он је озаконио све оно што су стекли на непоштен начин и обећао опроштење свих њихових греха, па чак и таквих као што је убијање било ког јеретика. Све уговоре закључене у корист Валденжана прогласио је неважећим, наређено је њиховим слугама да их напусте, забрањивао је свим људима да им пруже било какву помоћ и овластио је свакога да може узимати њихова имања. Овај документ јасно открива чијим је духом било надахнуто ово дело. То што открива је рикање аждаје, а не глас Христа.ВБИХС 87.1

Папске вође нису хтеле да прилагоде свој карактер великим начелима Божјег закона, већ су поставили начела која су њима одговарала и одлучили су да приморају свакога да се прилагоди њима, јер је тако хтео Рим. Одигравале су се најужасније трагедије. Покварени богохулни свештеници и папе извршавали су дело за које их је Сотона одредио. У њиховој природи није било места за милост. Исти дух који је разапео Христа и погубио апостоле, који је подстрекао крвожедног Нерона против верних у његово доба, радио је и сада на томе да искорени са Земље оне које је Бог љубио.ВБИХС 87.2

Ове богобојазне људе пратила су прогонства кроз многе векове, али они су их сносили стрпљиво и истрајно и на тај начин одавали част своме Искупитељу. Упркос свим крсташким походима усмереним против њих и најсвирепијим покољима којима су били изложени, они су и даље слали своје мисионаре да прошире драгоцене истине. Били су прогоњени до смрти, али њихова крв натапала је посејано семе, које није остало без рода. Тако су Валденжани сведочили о Богу вековима пре Лутеровог рођења. Расејани по разним земљама, они су сејали семе реформације која је отпочела у време Виклифа, раширила се и учврстила у данима Лутера и биће настављена до завршетка времена од оних који су, такође, готови да претрпе све за „реч Божју и за сведочанство Исуса Христа.” Откривење 1, 9.ВБИХС 88.1