Поглавље XIV - Прва Анђеоска Вест
Пророчанство прве анђеоске вести представљено у Откривењу 14, нашло је своје испуњење у Адвентном покрету од 1840 — 1844. И у Европи и у Америци, људи вере и молитве били су дубоко дирнути кад им је пажња била скренута на пророчанства. И трагајући кроз надахнути запис, видели су убедљив доказ да је близу крај свих ствари. Божји Дух је покренуо своје слуге да дају опомену. На све стране ширила се вест вечног јеванђеља: „Бојте се Бога и подајте му славу, јер дође час суда његова.” Откривење 14, 7.ВБИХС 231.1
Где год су дошли мисионари, послата је радосна вест о Христовом брзом повратку. У разним земљама појавиле су се издвојене групе хришћана које су искључиво кроз проучавање Писма, дошле до уверења да је Спаситељев долазак близу. У неким деловима Европе, где су закони строго забрањивали проповедање Адвентне науке, била су покренута мала деца да је објаве, и многи су слушали озбиљну опомену.ВБИХС 231.2
Вилијаму Милеру и његовим сарадницима било је дато да проповедају вест у Америци и светлост распламсана њиховим радом засветлила је и у удаљеним земљама. Сведочанство Писма, упућујући на Христов долазак 1843. године, пробудило је широк интерес. Многи су се уверили да су аргументи из пророчких раздобља тачни, и жртвујући понос свог мишљења, радосно су примили истину. Неки пропо ведници су ставили на страну своја секташка гледишта и непријатељства, напустили своје плате и своје цркве, и ујединили се у објављивању Исусовог доласка. Међутим, свега неколико проповедника прихватило је ову поруку и зато је она, углавном, поверена понизним лаицима. Сељаци су напустили своја поља, механичари своје алате, трговци своју робу, стручњаци своје положаје; а ипак је број радника био мали у поређењу са послом који је требало обавити. Стање безбожне цркве и свет утонуо у зло, оптеретио је душе истинских стражара и они су добровољно поднели тежак рад, оскудицу и патњу како би могли позивати људе на покајање за спасење. Иако им се Сотона противио, дело је напредовало и хиљаде њих су примили Адвентну истину.ВБИХС 231.3
Свуда се чуло испитујуће сведочанство, опомињући грешнике, световњаке и чланове цркве, да избегну долазећи гнев. Као Јован Крститељ, Христов претеча, проповедници су ставили секиру код корена дрвета и захтевали од свих да донесу род достојан покајања. Њихови потресајући позиви били су у оштрој супротности са обећањима мира и сигурности која су се чула са популарних проповедаоница. И где год се вест објавила, народ је био покренут. Једноставно, отворено сведочанство Писма, праћено силом Светог Духа, донело је тежину убеђења, којем се само неколицина могла сасвим одупрети. Професори теологије били су пробуђени из своје лажне сигурности. Видели су свој отпад, своју световност и неверство, свој понос и себичност. Многи су тражили Господа са покајањем и понизношћу. Њихова љубав која је тако дуго била управљена према земаљским стварима, сада је управљена ка Небу. Дух Божји почивао је на њима и смерна и понизна срца, они су се придружили гласном покличу: „Бојте се Бога и подајте му славу, јер дође час суда његова”.ВБИХС 232.1
Грешници су плачући питали: „Шта нам ваља чинити да се спасемо?” Они чији су животи били обележени непоштењем, настојали су да поправе своју неправду. Сви који су у Христу нашли мир, чезнули су за тим да и друге виде како суделују у овим благословима. Срца родитеља обраћала су се својој деци, а срца деце својим родитељима. Ограде охолости и неприступачности биле су уклоњене. Чула су се искрена признања, а чланови породица трудили су се око спасења оних који су им били најближи и најмилији. Често се чуло искрено посредовање за друге. Свуда су се душе у дубоком душевном болу бориле с Богом. Многи су се борили целу ноћ у молитви за осведочење да су им њихови греси опроштени, или за обраћење својих рођака или суседа. Ова искрена, одлучна вера, постигла је свој циљ. Да је народ Божји наставио да буде одлучан у молитви, упућујући своје молбе на престо милости, поседовао би много богатије иксуство, него што га сад има. Тако је мало молитве, тако је мало стварне осведочености у грех, и недостатак живе вере многе лишава милости тако обилно омогућене кроз Нашег милостивог Откупитеља.ВБИХС 233.1
Сви су се слојеви окупљали на Адвентним састанцима. Богати и сиромашни, високог и ниског сталежа — сви су из разних разлога чезнули да чују за себе учење о Другом доласку. Господ је задржавао дух противљења, све док његове слуге нису објасниле разлог за своју веру. Понекад је оруђе било слабо, али је Божји Дух давао силу својој истини. На овим скуповима осећало се присуство светих анђела, и сваког дана су се многи прикључивали верницима. Док су понављани докази Христовог скорог доласка, огромно мноштво је без даха слушало свечане речи. Изгледало је да су се небо и земља приближили. Божја сила се осетила, како над старима и младима, тако и над онима средњих година. Људи су се враћали својим кућама са песмама хвале на уснама и весели гласови одзвањали су кроз ноћ. Нико, ко је посећивао ове састанке никада не може заборавити ове призоре од најдубљег интереса.ВБИХС 234.1
Објављивање Христовог доласка у одређено време изазвало је велико противљење свих сталежа, од проповедника за проповедаоницом до најбезумнијег дрзника против Неба. „О дану и часу не зна нико” чуло се како од лицемерног проповедника, тако и од безобразног ругача. Они су затворили своје уши за јасно и складно објашњење текста од стране оних који су указивали на завршетак пророчког раздобља и на знаке које је сам Христос предсказао као обележје Његовог доласка. Многи који су тврдили да љубе Спаситеља, изјавили су да немају ништа против проповедања о Његовом доласку, али приговарају одређивању времена. Божје свевидеће око читало је њихова срца. Они нису желели да чују о Христу који долази да суди свету по правди. Они су били неверне слуге. Њихова дела не би могла поднети Божје испитивање срца и зато су се бојали да сусретну свог Господа. Као и Јевреји у време Христовог првог доласка, они нису били спремни да поздраве Исуса. Сотона и његови анђели ликовали су и ругали се у лице Христу и светим анђелима, зато што Његов такозвани народ има тако мало љубави према Њему да не жели Његов долазак.ВБИХС 234.2
Неверни стражари су задржавали напредак Божјег дела. Пошто је народ почео да се буди и распитује о путу спасења, ове вође су стале између њих и истине, настојећи да умире њихова страховања лажним тумачењима Божје речи. У овом су се послу ујединили Сотона и непосвећени проповедници, вичући: „Мир, мир”, када Бог није рекао — мир. Многи су, као фарисеји у Христове дане, одбили да уђу у царство Небеско, а спречавали оне који су хтели да уђу. Крв ових душа ће се тражити из њихових руку.ВБИХС 235.1
Где год је била објављена вест истине, најпонизнији и најпреданији у црквама, први су је примили. Они који су самостално проучавали Библију, нису могли, а да не виде небиблијски карактер популарних мишљења о пророчанствима. И где год народ није био преварен утицајем проповедника који су погрешно приказивали и извртали веру, и где год је Реч Божја истраживана самостално, требало је само упоредити Адвентно учење са Светим писмом и одмах би се утврдио његов божански ауторитет.ВБИХС 235.2
Многи су били прогоњени од своје неверне браће. Да би задржали свој положај у цркви, неки су одлучили да ћуте о својој нади, али други су осећали како им верност Богу не одобрава да скривају истине које им је Он поверио. Многи су били искључени из цркве, само зато што су изразили своју веру у Христов долазак. Онима који су подносили кушање своје вере, биле су врло драгоцене речи пророка: „Браћа ваша, која мрзе на вас и изгоне вас имена мојега ради, говоре: нека се покаже слава Господња. И показаће се на вашу радост, а они ће се посрамити.” Исаија 66, 5.ВБИХС 236.1
Божји анђели су са најдубљим интересовањем посматрали резултате опомене. Када су цркве као целина одбиле поруку, анђели су се жалосно окренули од њих. Ипак, у црквама су били многи који нису били испробани у погледу адвентне истине. Многи су били заведени од стране супружника, родитеља или деце, и били су наведени да верују како је грех, чак и слушати такве јереси какве уче Адвентисти. Анђелима је било наређено да верно чувају ове душе, јер ће још једна светлост са Божјег престола засјати над њима.ВБИХС 236.2
Они који су примили вест, очекивали су са неизрецивом чежњом долазак свог Спаситеља. Време, у којем су очекивали да Га сусретну, било је близу. Овом часу приближавали су се мирно и свечано. Почивали су у пријатној заједници с Богом, залогом мира који ће им у будућој слави бити дат у део. Нико, ко је искусио ову наду и веру, не може заборавити ове драгоцене часове очекивања. Већина од њих је оставила светске послове, неколико седмица раније. Верници су пажљиво испитали сваку мисао и осећање свог срца, као кад би били на својој самртној постељи, где би, за неколико часова, затворили своје очи за земаљске призоре. Нису се шиле хаљине „узнесења” , већ су сви осећали потребу унутрашњег осведочења да су спремни да сретну Спаситеља. Њихове беле хаљине биле су чистота душе, карактери очишћени од греха у Христовој крви помирења.ВБИХС 236.3
Бог је намеравао да испита свој народ. Његова рука је покрила грешку у рачунању пророчких раздобља. Адвентисти нису открили грешку, нити су је открили њихови најученији противници. Ови су рекли: „Ваше рачунање пророчких раздобља је исправно. Неки велики догађај ће се ускоро збити, али то није оно што господин Милер предвиђа; то је обраћење света, а не други Христов долазак”.ВБИХС 237.1
Прошло је време ишчекивања, а Христос се није појавио да ослободи свој народ. Они који су са искреном вером и љубављу тражили свога Спаситеља, искусили су горко разочарење. Ипак, Господ је извршио своју намеру: испитао је срца оних који су изјавили да чекају његово појављивање. Међу њима је било много оних који су били покренути, не вишим мотивом од страха. Њихово исповедање вере није утицало на њихова срца и животе. Када се очекивани догађај није испунио, ове особе су изјавиле да нису разочаране, да никада нису ни веровали да ће Христос доћи. Они су били међу првима који су се ругали болу правих верника.ВБИХС 237.2
Али, Исус и сва небеска војска гледали су са љубављу и саосећањем на искушане и верне, а ипак, разочаране. Кад би се могла подићи завеса која одваја видљиви свет од невидљивог, угледали би анђеле како се приближавају овим непоколебљивим душама и штите их од Сотониних стрела.ВБИХС 238.1