Додатак

Белешка 1 (ориг. стр. 206) Гледиште Вилијама Милера у вези тачног времена Другог доласка темељило се на пророчанству Дан. 8, 14. „До две хиљаде и триста дана и ноћи , онда ће се светиња очистити”. Да дан симболично у пророчанству представља годину. Погледај 4 Мојсијева 14, 34; Језекиљ 4, 6. Пошто се раздобље од 2300 пророчких дана, ипи буквапних година, протеже дапеко иза завршетка расејавања Јевреја, то се није могпо одностити на светињу у том раздобљу. Вилијам Мипер се држао опште прихваћеног гпедишта да је у хришћанској ери Земља светиња, и због тога је закључио да очишћење светиње изнесено у Дан. 8, 14. представља очишћење Земље ватром приликом Христовог другого допаска. Попазна тачка од које се рачунапо 2300 дана је пронађена у Дан. 9, 24 - 27, и она представља објашњење визије из 8. погпавља. Утврђено је да је 70 седмица, ипи 490 година одређено тј. буквапно одсечено и да се односи само на Јевреје. Једини период од којег се 70 седмица може одсећи је 2300 дана, јер је једини период који се спомиње у 8. погпављу. То значи да су 70 седмица део 2300 дана и да та два раздобља морају отпочети у исто време. Анђео је објавио да 70 седмица почиње у време издавања заповести да се Јерусапим опет сазида. Ако би се утврдио датум ове заповести, онда би се нашпа попазна тачка вепиког временског одсека од 2300 дана. Библија нам ставља на распопагање четири текста по којем можемо одредити прави датум.ВБИХС 506.1

1. Од времена када је издата наредба, 49 година су бипи сведоци изградње упица и Јерусалимског зида. Дан. 9, 25.ВБИХС 506.2

2. Шездесет и две седмице ипи укупно 69 седмица, 483 година, допирапи су до Месије - кнеза, ипи до помазања Христа Светим Духом припиком његовог крштења, при чему реч Месија означава помазаног. ВБИХС 506.3

3. Шездесет и две седмице достижу до распећа - када се укида жртва и принос у средини недеље. Стих 27.ВБИХС 507.1

4. Пуних 70 седмица сведочиле су о завету са Даниловим народом. По завршетку овог раздобља Јевреји су престали да буду Божји народ, а јеванђеље је требало да се проповеда незнабошцима.ВБИХС 507.2

У седмој глави Јездрине књиге налазимо декрет који тражимо. Персиски цар Артаксеркс, издао је овај декрет 457. године пре Христа. У Јездри 6, 14 каже се да је дом Господњи у Јерусалиму био саграђен ,,по заповести Кира, Дарија и Артаксеркса царева персијских”. Три цара учинила су једно дело; које је отпочело с Киром, наставило се с Даријем, а довршено је с Артаксерксом. Свето писмо сматра тај поступак једном заповеди. Да су касније наредбе биле наставак или употпуњавање овог Кировог декрета, погледајте Јездру 6, 1 - 14. Ако се узме 457. година пре Христа као датум наредбе, види се да се испунила свака појединост пророчанства у погледу 70 седмица. Да би читалац увидео разлог Милеровог става у погледу пророчких периода, износимо текст који је објављен у Advent Herald, Boston, у марту 1850, као одговор на преписку:ВБИХС 507.3

„Птоломејевим каноном установљено је велико пророчко раздобље од 70 седмица. Овај канон ставља седму годину Артаксеркса у 457. годину пре Христа. Тачност канона доказана је подударањем више од двадесет помрачења. Седамдесет седмица рачуна се од издавања наредбе која се односи на обнављање Јерусалима. Између седме и двадесете године Артаксеркса није било наредби. Четири стотине деведесет година, рачунајући од седме године, мора започети 457. године пре Христа и завршити 34. године после Христа. Почињући од двадесете оне морају отпочети 444. године пре Христа и завршити 47. године после Христа. Пошто се 47. године после Христа није догодио ни један догађај који би означио престанак овог периода, не можемо бројати од двадесете године већ гледати на седму годину владавине Артаксеркса. Ако бисмо хтели да побијемо чињеницу да овај период почиње 457. године пре Христа, морали бисмо да докажемо да Птоломејев канон није тачан. Да бисмо то учинили, било би неопходно да прикажемо да је велики број помрачења или еклипса којима је његова тачност изнова доказивана, није било исправно израчуната. И такав би резултат пореметио сваки хронолошки датум и препустио утврђивање епоха и проверавање ера на милост и немилост сваком занесењаку, тако да хронологија не би била ништа вреднија од пуког нагађања. Пошто се 70 седмица мора завршити 34. године после Христа, уколико седма година Артаксеркса није била погрешно утврђена — а то се не може променити без неког доказа, постављамо питање: Које сведочанство је означило овај завршетак? Време када су се апостоли окренули незнабошцима подудара се с тим датумом више, него било које друго време. И распеће 31. године н.е. у средини задње седмице, подупрто је мноштвом сведочанстава која се не могу оповртути”.ВБИХС 507.4

Пошто 70 седмица и 2300 дана имају заједничку полазну тачку, прорачун Вилијема Милера потврђује се одузимањем 457 година пре Христа од 2300. Одатле следи: 2300 457/1843 н. е.ВБИХС 508.1

Али, да бисмо добили 2300 година, потребно је 457 пуних година пре Христа и 1843 пуне године после Христа. Пошто наредба Артаксеркса није ступила на снагу почетком 457. године пре Христа, већ ујесен исте године, из тога следи да се 2300 дана неће довршити 1843, већ ће се продужити до јесени 1844. године. То се јасно види из наредног једноставног дијаграма:ВБИХС 508.2

457.п.н.е 2300 кpаj. 1843.г.ВБИХС 509.1

Издавање 2300 Пророчки даниВБИХС 509.2

наредбе истичу 1844. г.ВБИХС 509.3

Вилијам Милер и његови сарадници нису у почетку схватали ову чињеницу, па су очекивали Христов долазак 1843; то је био разлог првог разочарења и привидног закашњења. Откривење тачног времена у вези са другим сведочанствима Светога писма, довело је до покрета познатог као Поноћни поклич 1844. године. И до данашњег дана израчунавање пророчког раздобља које је стављено на завршетак 2300 дана у јесен 1844. стоји без приговора.ВБИХС 509.4

Тада се поставља питање: ако је рачунање времена Вилијама Милера било исправно, одакле његово разочарење? То је било због његове грешке у погледу догађаја. Пророчанство каже: „До две хиљаде и триста дана и ноћи онда ће се светиња очистити”. Милер и његови сарадници погрешно су схватили предмет светиње и њено чишћење. Ту је била тајна њиховог разочарења. Кратко објашњење овог важног предмета које открива шта је светиња и какво је њено чишћење а почиње са завршетком 2300 дана 1844. године — описује испуњење пророчанства Дан. 8, 14. (види поглавље под насловом „Светиња”).ВБИХС 509.5

Поставља се још једно питање: Ако је погрешио у погледу догађаја, није ли његово читаво дело била заблуда? Христови ученици су били у великој заблуди када је улазио у Јерусалим, и поздрављали су Га као цара са знамењима победе. Они су мислили да ће Он бити крунисан као цар на Давидовом престолу. Али, нису погрешили што су поступали у складу са својом вером; тако чинећи они су испунили пророчанство Захарије 9, 9. — што не би учинили да су знали да ће Он ићи на суд и у смрт. Али, ово пророчанство је морало да се испуни, да је било неопходно и камење би проговорило. Лука 19, 37 - 40. На сличан начин су Вилијам Милер и његови сарадници испунили и објавили пророчанство (види Отк. 14, 6. 7.) Они га неби објавили да су знали да треба објавити и друге вести пре него што Господ дође. Отк. 14, 8 - 14.ВБИХС 509.6

Белешка 2 (ориг. стр. 225) Из контекста се види да се текст Матеј 24, 36. често погрешно употребљава. Једно питање ученика односило се на знак Христовог доласка и крај света. Исус је одговорио на ово питање. У 29 стиху навео је знаке и затим у 33 стиху рекао: „Када све ово видите, знајте да је близу код врата.” Једна изјава Спаситеља не може се тумачити тако да руши другу изјаву. Иако ни један човек не зна ни дан ни час, ми смо опоменути и од нас се захтева (то је преко потребно) да знамо када је близу, код врата. И осим тога подучени смо да ће по нас бити једнако погубно ако омаловажимо његова упозорења, и одбијемо, или занемаримо знање, као што је то било за оне који су живели у Нојеве дане не знајући када ће доћи потоп. (Мат 24, 37 - 39.) А стихови 44 - 51 показују како ће Христос, када дође, гледати и наградити оне које нађе да страже и уче о Његовом доласку, а како оне који га поричу. „Благо оним слугама које нађе господар кад дође, а они страже”. Лука 12, 37.ВБИХС 510.1

Белешка 3 (ориг. стр. 228) Причу да су адвентисти начинили себи одећу у којој ће се узнети ,,да сусретну Господа на облацима”, измислили су они који су желели да осрамоте дело. Она се тако ширила да су многи у њу поверовали. Али, пажљива истрага доказала је њену лаж. Много година била је нуђена позамашна награда онима који би доказали да је постојао иједан такав пример, али доказ нико није изнео. Ниједан који је желео појављивање Спаситеља, није био толико неупућен у учења Светог писма да би помислио да би одећа коју би он сашио била неопходна за ту прилику. Једина одећа која ће бити потребна светима да би сусрели Господа биће одећа Христове правде. (Види Отк. 19, 8)ВБИХС 510.2

Белешка 4 (ориг. стр. 241) Сматрало се да се 1843. година у којој су адвентисти први пут очекивали Христов долазак, продужује до пролећа 1844. године. Разлог за то је следећи: у стара времена година није почињала усред зиме као сада, већ на први нови месец, после пролећног еквинација (равнодневица иста дужина трајања дана). Према томе, пошто је раздобље од 2300 дана почело у години која се рачунала према старој методи, сматрало се да је неопходно придржавати се те методе до његовог краја. Зато је било израчунато да се 1843. година завршава у пролеће а не у зиму.ВБИХС 511.1

Белешка 5 (ориг. стр. 260) Да је Земља светиња, дошло се до закључка из оних библијских стихова који уче да ће Земља бити очишћена и приправљена за вечно место становања светих, као што је то и наумио Створитељ од самог почетка. Адвентисти су то схватали управо онако како су то учили Веслеј и други. Ни они нису помишљали да постоји неко друго место, осим Земље које треба очистити. У Светом писму постоје три стиха која се наводе као доказ да је ова Земља светиња, међутим, ти исти стихови оповргавају то мишљење. То су следећи стихови:ВБИХС 511.2

„Одвешћеш их и посадићеш их на гори наследства својега, на месту које си себи за стан спремио, Господе, у светињи, Господе, коју су твоје руке утврдиле.” 2 Мојсијева 15, 17.ВБИХС 511.3

Сасвим јасно се види да овај текст пориче идеју о Земљи као светињи. Како год тумачили овај текст, он учи да народ тада није био у светињи, већ је био на земљи. Онда се отпочело са тврдњом да је светиња један део Земље у који је требало да буду одведени — наиме у Палестину. То пориче други текст:ВБИХС 512.1

„И написа Исус ове речи у књигу закона Божјега; и узевши камен велики подиже га онде под храстом који бијаше код светиње Господње.” Исус Навин 24, 26.ВБИХС 512.2

Камен и храст су били у Палестини, али су били поред светиње, а не у светињи. А следећи стих још више оповргава и подједнако је уверљив против закључивања које се овде спомиње.ВБИХС 512.3

„И доведе их (свој народ) на место светиње своје на ову гору коју задоби десница његова.” Псалам 78, 54.ВБИХС 512.4

Та гора која се спомиње означава гору Морију, на којој је Соломун сазидао храм. Ту видимо да реч светиња није означавала ову земљу већ само храм.ВБИХС 512.5

Јосафатова молитва даје праву представу о односу те земље (Палестине) према светињи: „Ниси ли ти, Боже наш, одагнао становнике ове земље испред свога народа Израиља, и дао је заувек семену Аврама, пријатеља свога? Те се населише у њој и саградише ти у њој светињу за име твоје?” 2 Дневника 20, 7. 8. Ово се подудара са наредбом у 2 Мојс. 25, 8. „Нека ми саграде светињу, да међу њима наставам”. У овој истој књизи се описује светиња, њено дизање и Божје одобравање. Поступак чишћења светиње је описан у 3 Мојс. 16 поглављу. Кад су деца Израиљева освојила Ханан, Соломун је саградио храм у којем се налазила светиња и светиња над светињама. Посуђе које је било направљено у арапској пустињи, за покретну светињу, било је премештено у храм. Тада је то била светиња — место Божје славе на овој земљи. Чак, и делимично познавање учења Светог писма, оправдаће све што је аутор рекао о томе на страницама 260 - 267 ориг.ВБИХС 512.6

Белешка 6 (ориг. стр. 268) Готово сви адвентисти, укључијући и Милера су још једно кратко време после свог разочарења 1844, веровали да је свет примио последњу опомену. С обзиром на опомену коју су дали ,,јер дође час суда његова” може се и разумети зашто су тако веровали. Они су мислили да та објава мора значити крај времена. Они нису могли да се оријентишу као што нису могли ни ученици када је њихов Господ, кога су сматрали царем који долази на престо — био разапет и погребен. У оба случаја они нису могли разумети своје страшно разочарање.ВБИХС 513.1

Али веровање да је дело јеванђеља завршено, убрзо је напуштено, осим код неких фанатика који су одбијали савете и поуке. Већина оних који су напустили ово погрешно веровање, а, ипак, остали и даље верни у делу, наставили су да верују да су они који су јасно видели небеску поруку, и упорно је одбијали, били одбачени од Бога. У томе нема фанатизма као што га нема у општем веровању да су они тврдокорни Јевреји који су наставили да одбацују светлост изнесене истине, послане њиховом нараштају, били одбачени од Бога.ВБИХС 513.2

Постојала је једна група људи која је убрзо одбацила идеју да су „врата милости затворена”, јер су открили да треба објављивати и друге вести после овог објављивања да је дошао час суда, и да је Трећа анђеоска вест последња вест која се објављује „сваком племену, језику, колену и народу”. Они су увидели да суд заседа на небу пре Господњег доласка; да се суђење праведнима у поптуности обавља док је Исус њихов посредник пред Очевим престолом, да се вечни живот даје светима када њихов Спаситељ дође, што је доказ да им је пресуђено и решено. Као што су се наде ученика поново пробудиле и било им је „драго када су видели Господа”, те су објављивали његово Месијанство са још већим уверењем — тако су се и ови радовали када су открили истину о Трећој анђеоској вести која је за њих била попут новог живота. Са обновљеном ревношћу и ојачаним поверењем они су поново почели да објављују скори долазак Господа.ВБИХС 513.3

Са светлошћу Треће анђеоске вести они су, такође, прихватили и светлост о светињи и њеном чишћењу. Затим су разумели право дело помирења које се врши у светињи над светињама и да се њихова вест односила на тај суд. Они су видели да постоје две завесе или двоја врата у Божјем храму (Јеврејима 9, 3) и да су се у то време једна затворила, а друга отворила. Са усрдном ревношћу и новом надом они су проповедали ове истине, и позивали своје ближње да вером траже улаз у светињу над светињама, иза друге завесе, где је наш Провосвештеник ушао да избрише грехе свих својих верника од Авеља, па до данашњег времена. Њихова вера била је усмерена на отворена врата која ни један човек не може затворити све док се тамо у потпуности не изврши дело. Дело позивања грешника да вером дођу до ових отворених врата, они настављају све до данашњег времена; и ово ће бити њихов посао све док сам Исус не објави: „Онај ко је неправедан, нека и даље буде неправедан.” Отк. 22, 1. што значи: док се време пробе и служба јеванђеља не заврши.ВБИХС 514.1

Писац ове књиге била је међу првима који су проповедали Трећу вест и отворена врата. Она је неуморном ревношћу, усрдним позивима, и јасном светлошћу сведочанства које је носила, много учинила да унапреди ово дело, исправи заблуде фанатизма, да обнови наде разочараних и обрадује срца „малог стада” које љуби појављивање њиховог Спаситеља који ускоро долази.ВБИХС 514.2

Белешка 7 (ориг. стр. 275) За укратко објашњење важних тачака Треће анђеоске вести из Откривења 14, 9 - 12. (види белешку 8.) Ова порука садржи последњу опомену за људе који су на проби, јер иза њега следи долазак Сина човечијег да пожње жетву земаљску да „да сакупи жито у житницу своју”, и да стави виноград у кацу великога гнева Божјега. (види стихове 14 - 20) Из тог разлога је ова вест дата тако оштрим, тако страшним језиком упозорења. Гнев, којим она прети поштоваоцима звери и њене иконе представља: „седам последњих зала јер се у њима сврши гнев Божји.” Отк. 15, 1. Упореди са поглављем 16, 1. 2. Тај гнев се „излива непомешан” јер тада пресуда пада на непоправљиве, без милости, јер тада је наш Спаситељ довршио своје свештеничко дело и Он неће доћи да понуди спасење, већ да изврши освету над онима који не познају Бога и не покоравају се јеванђељу. 2 Солуњанима 1, 6 - 9.ВБИХС 515.1

Престо Божји ће бити без кривице и грешници неће имати изговора, јер су упозорења Светога писма дата јасним речима. Невернима Господ каже: „Што звах, али не хтесте, пружах руку своју, али нико не мари, него одбацисте сваки савет мој, и карање моје не хтесте примити, зато ћу се и ја смејати вашој невољи, ругаћу се кад дође чега се бојите. Кад као пустош дође чега се бојите, и погибао ваша као олуја кад дође, кад навали на вас невоља и мука. Тада ће ме звати, али се нећу одазвати; рано ће тражити, али ме неће наћи.” Приче 1, 24 - 28. Опомена последње вести се носи читавом свету. Она је јасна и одлучна у својим изјавама. „Заповести Божје” које она објављује нису нејасне ни - разумљиве. Четврта заповест гласи: „Седми дан је субота, одмор посвећен Господу”. Ово је Господњи дан - Његов свети дан - од стварања света. Ни за један други, Он не тврди да је његов, ниједан други Он није посветио; никада није заповедио да се иједан други дан поштује. Они који се окрећу од тако јасне истине, који одбацују тако свечано упозорење, неће имати изговор пред Богом.ВБИХС 515.2

Али, колико су год ове речи претеће, вест се даје у милости. То је последњи покушај од стране Господа да пробуди људе да увиде у каквој се опасности налазе, да их подстакне да се окрену од својих злих путева - од својих прекршаја његовог светог Закона - да би имали вечни живот. Господу није „мило да умре безбожник, него да се врати безбожник са свога пута и буде жив.” Језекиља 33, 11. Али, ако неће да дођу к Њему да имају живот вечни, ако изаберу да следе мноштво у чињењу зла, уместо да ходе путевима Божјих заповести, тада морају носити своје безакоње. Њихова ће крв бити на њиховим главама. Бог им даје силу да изаберу и упозорава их на зло које је пред њима. Упркос свим Његовим молбама, они пркосе Духу милости, газе по скупоценој Христовој крви која је била проливена за њихово откупљење.ВБИХС 516.1

Белешка 8 (ориг. стр. 396) Ове речи се темеље на пророчанству из Откривења 13 и 14 поглавља. Људи са којима је повезан аутор ове књиге, годинама су проповедали да ће се сви слојеви, осим „малог стада” ујединити да уздигну Недељу и наметну је свима помоћу строгих закона. Можда ће читалац боље разумети последњи део 30. поглавља кад се изнесу чињенице пророчанства на коме се заснива та идеја.ВБИХС 516.2

1. Сматра се да се звер из Откривења 13, 1 - 10, односи на папску силу. Ово је опште мишљење Протестаната.ВБИХС 516.3

2. „Море” из којег ова звер излази исто је што и „воде” из Откр. 17, 15, и оно представља „људе, народе, племена и језике”. Папство су подржавали многи народи.ВБИХС 516.4

3. Ова звер има карактеристике четврте звери из Данила 7, које представљају четири царства: Вавилон, Персију, Грчку и Рим. Ова звер је наследник моћи што су је једна за другом имале ова четири царства.ВБИХС 516.5

4. Звер са два рога Откр. 13, 11 - 17, излази из другог места „излази из земље”, не подјармљивањем држава и народа, већ растући као биљка из земље. Она представља Сједињене Америчке Државе, место изван подручја „читавог света” који је до тада био познат.ВБИХС 517.1

5. Ова звер има два рога, грађански и црквени. Да је црква представљена рогом, доказано је у Дан. 7, где „мали рог” представља римску цркву, чак, и пре него што је поседовала грађанску власт. Такође, у Отк. 13 аждаја (пагански Рим) је дала звери (цркви) своју силу (грађанску силу) и седиште (град Рим) као и велики ауторитет.ВБИХС 517.2

6. Дворожна звер појављује се у две фазе - са бла-ВБИХС 517.3

гошћу јагњета и свирепошћу аждаје. Њена учења о једнакости свих људи, о праву на живот, слободу и постизање среће стоје у противречности са подупирањем ропства. Исто тако док тврде да свима дају право да служе Богу по савести, они прогоне баптисте и квекере зато што следе уверења своје савести. Али, ово ће се још потпуније показати у будућности, када ће Конгрес бити позван да успостави законе о религији.ВБИХС 517.4

7. Идентитет „звери са два рога” даље је показан његовим великим чудима којима вара „оне који живе на Земљи чудима који јој бише дани да чини пред звери.” Отк.13,14. Спиритизам је поникао у Сједињеним Америчким Државама, и преко америчких медија проширио се по читавом свету.ВБИХС 517.5

8. Ова звер проузрокује да и „земља и они који живе на њој служе првој звери”. Ово се односи на законе који присиљавају на светковање недеље уместо Господње суботе - седмог дана. Недеља, као дан одмора, је установа која води порекло директно од римске цркве, која тврди да светковање недеље потиче од ње, и заиста нико јој то не може оспорити. Господња субота служи као сећање на стварање неба и Земље, и заповест за њено светковање дата је да би Земља и њени становници могли славити свог Створитеља. Закон који намеће светковање недеље као дан одмора, поништава Божју заповест, и Земља и њени становници наведени су да се поклоне сили која га је успоставила, одмарајући се тога дана. Протестанти приписују папству увођење различитих правила, те на њих примењују ово пророчанство, али ни по једном другом закону није Земља наведена да се клања тој сили, осим у закону о недељном одмору којим се присиљава цела Земља.ВБИХС 517.6

9. Ово нам довољно јасно показује да тврдња, да ће се католици и протестанти ујединити у наметању недеље, није само претпоставка, католици је поштују као доказ свог ауторитета да „успоставља обичаје или прописе и да их заповеда”, а протестанти чине најенергичније напоре за њено свеопште наметање. Добро је позната чињеница да већина протестантских деноминација веома ублажава своје противљење према Католичкој цркви, те удружена акција двеју организација у корист недеље, ни у ком случају није невероватна. Пре неколико година ово гледиште проповедано је само на темељу пророчанства. Али сада, ми видимо у догађајима озбиљан наговештај њеног испуњења. Посебан циљ „Народног реформног удружења” је да припреми верски амандман — Државни устав, којим ће недељу очувати од оскрвнављења и свеобухватно је наметнути.ВБИХС 518.1

10. Ова звер, не само да присиљава Земљу и њене становнике да се клањају првој звери, као што је горе наведено, већ наређује онима који живе на Земљи да начине икону прве звери. Ово се може постићи само ако се уједини црква и држава, или толиком покорношћу државне власти црквеној сили, да ће држава бити приморана да наметне правила и захтеве цркве. Религиозан предлог Уставу Сједињених Америчких Држава убрзо би осигурао овакав резултатВБИХС 518.2

11. Ово тумачење потврђено је Господњом вешћу која се налази у Откривењу 14, 9 - 12, која се у целости темељи на чињеницама Откривења 13, 11 - 17, и која најоштријим речима осуђује захтеве ове звери и клањање које она намеће. Такође ова вест позива на држање Божјих заповести и вере Исусове, а једна од тих заповести подупире Господњу суботу - седми дан. Према томе постоји супротност између Господње суботе и такозваног дана одмора — недеље.ВБИХС 519.1

Ово је кратак преглед чињеница које оправдавају исказе писца на страницама ориг. 396, 397.ВБИХС 519.2

Белешка 9 (ориг. стр. 431) Реч „печат” употребљена је у Светом писму са различитим значењем, као и у свакодневном животу. Вебстерова најсвеобухватнија дефиниција је оваква: „Оно што потврђује, одобрава, или чини стабилним; јемство; оно што доказује истинитост; оно што осигурава, чини веродостојним”. Појмови „жиг” и „знак” у Светом писму су употребљени као синоними појма „печат”. (као у Римљанима 4, 11.)ВБИХС 519.3

У завету са Нојем знак је употребљен у смислу јемства или доказа непроменљивости. Дуга у облаку је дата као знак или обележје да Бог неће поново уништити Земљу потопом. 1 Мојс 9, 13. У завету са Аврамом обрезање је било обележје или знак. Ово је била потврда или гаранција, а они који нису имали то обележје, били су одстрањени. 1 Мојс. 17, 11 - 14. Овај знак или обележје био је установа, обред. Гесениус даје и реч „сећање” као знак или обележје.ВБИХС 519.4

У 2. Мојсијевој 31, 17. и Језекиљу 20, 12. 20. субота Господња се назива знаком. Она је споменик Створитељевих дела, и на тај начин знак Његове силе и божанства. Римљанима 1, 20. То је, такође, и установа, као што је то било и обрезање; али с овом разликом: обрезање је било знак на телу, док је субота знак у уму. „И суботе моје светкујте да су знак између мене и вас да знате да сам ја Господ Бог ваш.” Језекиља 20, 20.ВБИХС 519.5

У Језекиљу 9, 4 реч „белег” значи печат, знак или обележје. Септуагинта даје исту реч у овом тексту који се налази у грчком у Римљанима 4, 11. Тако видимо да се речи: обележје, знак, жиг, печат односе на исте ствари, или су употребљене као речи истог значења у Светом писму.ВБИХС 520.1

У Језекиљу 9, 4. и Откривењу 7, 2. 3. за белег или печат је речено да ће бити стављен на чела Божјих слугу. Оба ова текста говоре о времену када на безбожне долази поптуно уништење. Печат је стављен на Божји народ као заштита да их сачува од зла које долази. Али „чело” се овде очито употребљава као симбол, да означи интелект или ум, као што се реч „срце” често употребљава да означи наклоност или осећај. Ставити печат или белег на чело исто је што и речи: „у мислима њиховим написаћу их”. Јеврејима 10, 16.ВБИХС 520.2

Субота је знак Божји, печат Његовог закона. Исаија 8, 16. Субота је обележје његове власти и силе. Она је знак по којем можемо знати да је Он Бог, и према томе прикладно је рећи да ће бити стављен на чело. Они који се клањају звери (Отк. 13) примају њен жиг на чело или на руку. Као што чело представља ум, рука представља силу: Псалам 89, 48 „Хоће ли избавити душу своју од руке гроба?” Бог не прихвата присилну службу, његове слуге су запечаћене само на челима. Али, зле силе прихватају присилно служење; за тим је увек чезнула римска хијерархија. Као доказ о природи тог жига види белешку 8. Знак или печат Божји је Његова субота, а жиг или знак звери је у потпуној супротности, то је подметнута недеља „дан сунца”. У поруци Трећег анђела (Откр. 14, 9 - 12) они који не примају жиг звери, држе заповести Божје, а субота је четврта заповест; они држе Господњу суботу; они имају његов знак или печат. Важност овог печата показује се у томе што је четврта заповест једина заповест која разликује Створитеља од лажних богова. Упореди Јеремија 10, 10 - 12; Дела 17, 23. 24.; Откривење 14, 6. 7. И због те заповести Његов народ ће подносити прогонство. Али, када се Божји гнев излије на прогонитеље који су наметали знак или жиг зверин, они ће тада увидети важност суботе - печата живога Бога. Они који су се окренули од онога што је Господ говорио док је његов глас потресао Земљу, признаће своју погубну заблуду, када његов глас потресе небеса и земљу. Јеврејима 12, 25. 26. Јоил 3, 9 - 16. Види, такође, ориг стр. 457.ВБИХС 520.3