Loading...
Larger font
Smaller font
Copy
Print
Contents
Велика Борба Између Христа И Сотоне - Contents
  • Results
  • Related
  • Featured
No results found for: "".
  • Weighted Relevancy
  • Content Sequence
  • Relevancy
  • Earliest First
  • Latest First
    Larger font
    Smaller font
    Copy
    Print
    Contents

    Поглавље III - Римска Црква

    У својој другој посланици Солуњанима, апостол Павле је прорекао велики отпад од вере који ће довести до успостављања папске власти. Он је рекао да Христос неће доћи „док не дође најпре отпад, и не покаже се човек безакоња, син погибли, који се противи и подиже више свега што се зове Бог или се поштује, тако да ће он сести у цркви Божјој као Бог показујући себе да је Бог”. И даље апостол опомиње своју браћу „да се већ ради тајна безакоња.” 2 Солуњанима 2, 3. 4. 7. Већ у оно рано време, апостол је видео како се у цркву увлаче заблуде које ће припремити пут за развитак папства.ВБИХС 53.1

    Тајна безакоња развијала се мало по мало, најпре крадом и тихо, а кад је ојачала и задобила власт над људским умовима, показала је све отвореније своје лажно и богохулно дело. Готово неосетно, многобожачки обичаји прокрчили су себи пут у хришћанску цркву. Дух компромиса и прилагођавања свету био је за извесно време обуздаван жестоким гоњењима које је црква подносила од стране многобоштва. Али, када је прогонство престало, и хришћанство ушло у царске дворове и палате, онда је оно заменило скромну једноставност Христа и његових апостола сјајем и гордошћу многобожачких свештеника и владара, и уместо Божјих захтева, уведене су људске теори је и предања. Привидно Константиново обраћење, у почетку четвртог века, изазвало је велику радост, и тако је свет ушао у цркву прикривен плаштом правде. Сада је поквареност брзо напредовала. Многобоштво, наизглед побеђено, у ствари је постало победник. Његов дух је завладао црквом. Његова учења, обичаји и празноверје увукли су се у веру и богослужење такозваних Христових следбеника.ВБИХС 53.2

    Овај компромис између многобоштва и хришћанства имао је за последицу појављивање човека безакоња који је у пророчанству проречен као онај који се противи и уздиже изнад Бога. Овај огроман систем лажне религије је ремек дело Сотонске силе - споменик његових настојања да седне на престо и да управља Земљом по својој вољи.ВБИХС 54.1

    Сотона је једном покушао да начини компромис са Христом. Приступио је Божјем Сину у пустињи кушања и показујући Му сва светска царства и њихову славу, предложио је да ће све то дати у Његове руке, ако буде хтео да призна врховну власт кнеза таме. Христос је укорио дрског кушача и приморао га да се удаљи. Али, Сотона има више успеха када са истим искушењима приступа човеку. Да би осигурала себи светска блага и почасти, црква је почела да тражи наклоност и подршку великана ове земље, и одбацивши тако Христа, дошла је дотле да је обећала верност представнику Сотоне - римском бискупу.ВБИХС 54.2

    Једна од главних наука римокатолика јесте да је папа видљива глава опште Христове цркве и да он има врховну власт над бискупима и свештеницима свих делова света. Чак и више од тога, папа је себи присвојио и саму титулу Божанства. Он се назвао „Господ Бог Папа”, градећи се непогрешивим и захтевајући да му сви људи искажу поштовање. Тако, исти захтев који је Сотона изнео у пустињи кушања, он још увек износи преко римске цркве и велики број људи је спреман да му искаже оданост.ВБИХС 55.1

    Али, они који се боје и поштују Бога, одбиће овај дрски предлог речима којима је Христос одбио покушај подмуклог непријатеља: „Поклони се Господу Богу свом и њему једином служи.” Лука 4, 8. Бог нигде у својој Речи није наговестио да ће неког човека поставити за главу своје цркве. Наука о папској превласти је супротна науци Светог писма. Папа не може да има у Христовој цркви власт, осим ако је противзаконито не присвоји.ВБИХС 55.2

    Римокатолици упорно оптужују протестанте због кривоверја и пребацују им да су се самовољно одвојили од праве цркве, али те оптужбе би пре могле да се примене на њих саме. Они су ти који су се одрекли Христове заставе и одступили од вере која је једном била предана светима.ВБИХС 55.3

    Сотона је добро знао да ће Свето писмо омогућити људима да упознају његове преваре и да се одупру његовој сили. Сам Спаситељ света одупро се сотонским нападима помоћу Светог писма. Сваки напад Христос је дочекао штитом вечне истине, рекавши: „Писано је”. Сваком наговарању непријатеља супроставио је мудрост и силу Божје речи. Да би Сотона одржао своју власт над људима и утемељио ауторитет папског узурпатора, мора да их држи у потпуном непознавању Светог писма. Библија узвисује Бога и човеку одређује његово право место, зато је требало да њене свете истине остану сакривене и забрањене. Ту логику је прихватила Римска црква. Стотинама година ширење Библије било је забрањено. Народу није било допуштено да je чита, или је има у својим кућама, а несавесни свештеници и црквени великодостојници тумачили су је тако да подрже своје захтеве. Тако је дошло до тога да папа буде опште признат као намесник Божји на Земљи који има врховну власт над црквом и државом.ВБИХС 55.4

    Пошто је одстрањена Књига која открива заблуде, Сотона је могао да ради по својој вољи. Пророчанство је објавило да ће папство „помишљати да промени времена и законе.” Данило 7, 25. Оно није оклевало да отпочне то дело. Да би се обраћенима из многобоштва пружила замена за поштовање идола и тако помогло њихово привидно прихватање хришћанства, у хришћанско богуслужење постепено се уводило обожавање слика и реликвија. Наредба општег сабора најзад је утемељила овај систем папског идолопоклонства. Да би ово богохулно дело било потпуно, Рим се усудио да из Божјег закона избрише другу заповест која забрањује обожавање слика, а да би број заповести остао непромењен, десету је поделио на две.ВБИХС 56.1

    Дух попуштања пред многобоштвом отворио је пут још већем непоштовању ауторитета Неба. Сотона је, такође, покушао да промени и четврту заповест, потискујући древну суботу, дан који је сам Бог благословио и посветио, уздижући уместо ње празник који су многобошци светковали као „часни дан сунца”. Та се промена у почетку покушала извести тајно. У првим вековима сви хришћани су светковали праву суботу. Ревновали су за Божју част, јер су били уверени у непроменљивост Његовог закона и љубоморно су пазили на његова света начела. Али, да би постигао свој циљ, Сотона је лукаво радио преко својих оруђа. Да би се пажња народа скренула на недељу, она је проглашена празником у част Христовог васкрсења. Тога дана одржавале су се верске службе, али ипак он се сматрао даном разоноде, док се субота и даље сматрала светом.ВБИХС 57.1

    Константин је, док је још био многобожац, издао декрет којим је недељу прогласио општим празником целог Римског царства. После свог обраћења, он је остао непоколебљиви заступник недеље, и многобожачки декрет био је наметнут од њега у интересу његове нове вере. Али, част указивана том дану, није још била довољна да би спречила хришћане да поштују праву суботу, дан посвећен Господу. Морао је да се предузме други корак; лажна субота је морала да буде изједначена са правом. Неколико година после издавања Константиновог декрета, римски бискуп је доделио недељи назив Дан Господњи. Тако су људи постепено били наведени да је поштују као да поседује одређени степен светости, па ипак оригинална субота је још увек била држана.ВБИХС 57.2

    Велики варалица није довршио своје дело. Одлучио је да сакупи хришћански свет под своју заставу и да своју власт оствари преко свог представника, охолог понтифекса који је за себе тврдио да је Христов намесник. Своју намеру је спровео преко полуобраћених многобожаца, частољубивих великодостојника и црквених људи који воле свет. С времена на време одржавали су се велики сабори којима су присуствовали црквени великодостојници из целог света. Скоро на сваком од ових сабора, субота коју је Бог успоставио, била је све више потискивана, док је недеља била све више уздизана. Тако се, на крају, многобожачки празник почео поштовати као божанска установа, док је библијска субота проглашена остатком јеврејства, а њени поштоваоци - проклетима.ВБИХС 58.1

    Велики отпадник успео је да се подигне „више свега што се зове Бог, или се поштује.” 2 Солуњанима 2, 4. Усудио се да промени баш ону заповест Божјег закона која јасно скреће пажњу целог човечанства на правог и живог Бога. У четвртој заповести Бог се открива као Створитељ неба и земље, чиме се разликује од свих лажних богова. Седми дан је, као успомена на дело стварања, био посвећен као дан одмора за све људе. Био је одређен да стално подсећа људе на Бога као на извор живота, коме смо једино дужни да се молимо и да Га обожавамо. Сотона се бори да људе учини невернима Богу и непослушнима Његовом закону; зато је своје напоре управио особито против оне заповести која истиче Бога као Створитеља.ВБИХС 58.2

    Протестанти данас тврде да је Христово васкрсење у недељу, учинило тај дан хришћанском суботом. Али, за ту тврдњу нема доказа у Светом писму. Ни Исус, ни Његови апостоли, нису том дану давали такву част. Светковање недеље као хришћанске установе има своје порекло у оној „тајни безакоња” која је почела своје дело већ у Павловим данима. Где и када је Господ посинио ово дете папства? Који се пуноважан и убедљив доказ може навести у прилог једној таквој промени коју Свето писмо не поткрепљује?ВБИХС 59.1

    У шестом веку папство се чврсто утемељило. Седиште његове моћи било је постављено у царском граду и римски бискуп био је проглашен главом целе цркве. Многобоштво је уступило место папству. Аждаја је звери дала „силу своју и престо свој и област велику.” Откривење 13, 2. Сада је почело 1260. година папског насиља предсказаног у Даниловом пророчанству и Јовановом Откривењу. Данило 7, 25; Откривење 13, 5 - 7. Хришћани су били принуђени да бирају хоће ли напустити своја начела и прихватити папске церемоније и папско богослужење, или ће свој живот завршити у тамницама, на справи за растезање, на ломачи, или да им буде одрубљена глава. Сада су се испуниле Исусове речи: „И предаће вас и родитељи и браћа и рођаци и пријатељи, и побиће неке од вас. И сви ће омрзнути на вас имена мојега ради.” Лука 21, 16. 17. Отпочело је велико прогонство верних, страшније него икада раније и свет је постао огромно бојно поље. Стотинама година Христова црква је налазила уточиште у самоћи и тами. Овако каже пророк: „А жена утече у пустињу где имаше место приправљено од Бога, да се онамо храни хиљаду двеста и шездесет дана.” Откривење 12, 6.ВБИХС 59.2

    Долазак римске цркве на власт означава почетак мрачног средњег века. Што је њена моћ више расла, то је и тама постајала све гушћа. Вера је са Христа, који је прави темељ, пренета на римског папу. Уместо да се за опроштење греха и вечно спасење обраћају Божјем Сину, народ је гледао у папу и на његове опуномоћене свештенике и црквене великодостојнике. Они су подучавали народ да је папа њихов заступник и да се само преко њега могу приближити Богу; да је он Божји намесник и зато су дужни да му се безусловно покоравају. Одступање од његових наређења је довољан разлог да кривац буде кажњен најстрашнијом душевном и телесном казном. Тако су људске мисли биле одвраћене од Бога и упућене на заблуделе људе, свирепе и склоне заблуди, чак и на самог кнеза таме, који је преко њих остваривао своју власт. Грех је био покривен плаштем светости. Када се Свето писмо забрањује и кад човек почне себе сматрати највишим ауторитетом, онда можемо очекивати само лоповлук, превару и понижавајуће безакоње. Са уздизањем људских закона и људских предања, појавила се корумпираност која је увек последица одбацивања Божјег закона.ВБИХС 60.1

    Ово су били дани опасности за Христову цркву. Верних носиоца застава било је заиста мало. Иако истина није остала без сведока, ипак се понекад чинило да ће заблуда и празноверје потпуно преовладати и да ће праве вере нестати са Земље. Јеванђеље је било занемарено, религиозна форма се умножила, а људи су били оптерећени ригорозним захтевима.ВБИХС 61.1

    Свештеници су учили народ, не само да гледају на папу као на свог посредника, већ да се за опроштење греха уздају у сопствена дела. Дуга ходочашћа, дела кајања, обожавање реликвија, зидање цркава, храмова и олтара, давање великих свота цркви - таква и слична дела, тражила су се као средства која могу да утишају Божји гнев и да осигурају Његову наклоност; као да је Бог сличан човеку који се разгњеви због ситница, а може да се умилостиви даровима и делима кајања!ВБИХС 61.2

    Иако је порок завладао чак и међу вођама римске цркве, њен утицај као да је све више растао. При крају осмог века, паписти су тврдили да су римски бискупи у првим вековима цркве имали исту духовну власт коју су они сада себи присвојили. Да би овом тврђењу дали изглед истине, морали су наћи средства којима ће то постићи; отац лажи им је на ово спремно указао. Монаси су фалсификовали старе рукописе. Откривени су до тада непознати декрети црквених сабора који су доказивали свеопшту врховну власт папе од најранијих времена. И црква која је одбацила истину, жељно је прихватила ове преваре.ВБИХС 61.3

    Мали број верних, који су зидали своју веру на правом темељу, били су збуњени и сметени, јер је смеће лажног учења ометало њихово дело. Слично градитељима јерусалимских зидова у време Немије, неки су били готови да кажу: „Клонула је снага носиоцима а рушевина има много, не можемо зидати зид.” Немија 4, 10. Уморни од непрекидне борбе и гоњења, сталног опирања преварама, безакоњу и разним другим сметњама које је само Сотона могао измислити да осујети њихов напредак, неки од верних градитеља су се обесхрабрили и мира ради, а и да би сачували свој живот и имање, напустили су прави темељ. Други пак, неустрашиви пред навалама непријатеља, храбро су говорили: „Не бојте их се. Помените Господа великога и страшнога.” Немија 4, 14, и настављали су посао, сваки опасан својим мачем.ВБИХС 62.1

    Исти дух мржње и противљења истини инспирисао је у свако доба Божје непријатеље, а од Његових следбеника тражила се иста будност и верност. Христове речи упућене првим ученицима, могу се применити и на Његове следбенике све до завршетка времена: „А што вам кажем, свима кажем: стражите.” Марко 13, 37.ВБИХС 62.2

    Изгледало је да тама постаје све гушћа. Обожавање слика постало је нешто уоби — чајено. Пред сликама су паљене свеће и њима су упућиване молитве. Преовладавали су најбесмисленији и најпразновернији обичаји. Људске мисли су биле толико прожете празноверјем да се чинило да је и сам разум изгубио своју моћ. Пошто су се свештеници и бискупи и сами одавали уживању, чулним задовољстима и покварености, од народа који је гледао у њих, није се ни могло очекивати ништа друго, него да све дубље тоне у незнање и порок.ВБИХС 63.1

    Други корак папске охолости учињен је када је у једанаестом веку папа Гргур VII прогласио римску цркву непогрешивом. Између осталог, он је тврдио да према Светом писму црква није никада погрешила, нити ће икада погрешити. Међутим, Свети списи не пружају никакав доказ у прилог таквом тврђењу. Охоли понтифекс тврдио је, такође, да има власт да смењује цареве и да нико не може да промени његову одлуку, док он има право да мења одлуке других.ВБИХС 63.2

    Упадљив пример тиранског карактера овог заступника непогрешивости, био је његов поступак са немачким царем Хенриком IV. Пошто се усудио да не поштује папски ауторитет, овај владар је био искључен из цркве и лишен престола. У намери да се помири са Римом, Хенрик је прешао Алпе усред зиме, да би се понизио пред папом. Када је стигао до дворца у коме је Гргур боравио, одведен је без своје пратње у једно спољно предворје, и ту је на оштрој зимској хладноћи, гологлав, босоног, у једној бедној хаљини, чекао дозволу од папе да изађе пред њега. Тек после три дана проведена у посту и исповедању, папа га је удостојио опроштаја. Чак и тада ово је учињено само под условом да цар сачека посебно папско одобрење пре него што поново стави на себе знаке царског достојанства и почне да влада. И Гргур се, понесен својим тријумфом, разметљиво хвалисао како је његова дужност „да понижава понос царева”.ВБИХС 63.3

    Какве ли разлике између надмености овог охолог понтифекса и кротког и благог Христа, који је приказао себе како стоји пред вратима срца и моли да уђе, да донесе опроштај и мир, и који је учио своје ученике: „Који хоће међу вама да буде први, да вам буде слуга.” Матеј 20, 27.ВБИХС 64.1

    Векови који су уследили сведочили су о непрекидном порасту заблуда у учењима која је ширио Рим. Још и пре успостављања папства, учења многобожачких филозофа била су цењена и имала су утицај на цркву. Многи, привидно обраћени, још увек су се држали многобожачке филозофије и не само да су наставили да је проучавају, него су је и наметали другима као средство за ширење њеног утицаја међу многобожцима. Тако су се у хришћанску веру увукле многе заблуде. Најистакнутије међу њима било је веровање у човекову природну бесмртност и свесно стање после смрти. Ово учење је темељ на коме је Рим уздигао култ светаца и обожавања Девице Марије. Одатле је, такође, произашла и јерес о вечним мукама непокајаних, која се рано увукла у папско веровање.ВБИХС 64.2

    Тиме је био припремљен пут за увођење још једне многобожачке измишљотине коју је Рим назвао чистилиштем и служио се њом да застраши лаковерно и сујеверно мноштво. Ово лажно учење тврди да постоји једно место мука у коме се муче душе оних који нису заслужили вечну пропаст и из кога оне иду на небо, пошто се претходно очисте од греха.ВБИХС 65.1

    Још једна измишљотина била је потребна Риму да би се користио страхом и пороцима својих присталица. И то је постигао доктрином о опроштајницама. Потпуно опроштење греха, прошлих, садашњих и будућих и ослобађање од свих мука и заслужених казни обећано је онима који буду учествовали у ратовима врховног свештеника у циљу проширења његове власти и кажњавању његових непријатеља и истребљивању свих оних који су се усудили да поричу његову духовну превласт. Људи су, такође, поучавани да се давањем новца цркви, могу ослободити од греха, а да се и душе њихових преминулих сродника и пријатеља које се муче у пламену пакла, на тај начин могу искупити. Таквим средствима Рим је пунио своје касе и потпомагао раскош, сјај и пороке такозваних представника Онога који није имао где главу да заклони.ВБИХС 65.2

    Библијски обред вечере Господње замењен је идолопоклоничком жртвом мисе. Папски свештеници су се претварали да својим бесмисленим мрмљањем, претварају обичан хлеб и вино у право тело и крв Христову. Богохулном дрскошћу отворено су тврдили да имају силу да „створе свог Створитеља”. Од свих хришћана тражило се, под претњом смртне казне, да изразе веру у ову ужасну и богохулну јерес. Они, који су то одбили, били су вођени на ломачу.ВБИХС 65.3

    У тринаестом веку уведено је најужасније од свих папских оруђа - инквизиција. Сам кнез таме радио је заједно са вођама папске хијерархије. На њиховим тајним саветима, председавали су Сотона и његови анђели, док је усред њих, иако невидљив за њихове очи, стајао један Божји анђео, бележећи ужасне закључке њихових безбожних одлука, и писао историју дела која су исувише страшна да би се могла изнети пред људске очи. „Вавилон велики” био је „опијен од крви светих”. Унакажена тела милиона мученика, вапила су Богу за осветом над овом отпадничком силом.ВБИХС 66.1

    Папство је постало светски тиранин. Краљеви и цареви клањали су се одлукама римског понтифекса. Изгледало је као да је садашња и вечна судбина људи у његовој власти. Стотинама година учење Рима било је безусловно и опште прихваћено. Његови обреди су се са поштовањем вршили, а празници свуда празновали. Његово свештенство се поштовало и великодушно потпомагало. Никада касније Римска црква није постигла већу част, величанство и моћ.ВБИХС 66.2

    Подне папства била је морална поноћ за свет. Свето писмо било је готово непознато, не само народу, већ и свештеницима. Слично некадашњим фарисејима, папске вође мрзеле су светлост која би открила њихове грехе. Пошто су уклонили Божји закон, мерило правде, присвајали су неограничену моћ и одавали су се необузданом разврату. Превара, лакомство и порок свуда су преовладавали. Људи се нису устезали ни од каквог злочина којим би могли постићи богатство или положај. Палате папа и свештеника пружале су призоре најгнуснијег разврата. Неке папе биле су криве за такве злочине да су светски владари покушали да оборе ове црквене великодостојнике као чудовишта исувише гнусна да би се подносила на том узвишеном положају. Вековима није било напретка у знању, уметности и цивилизацији. Морална и интелектуална парализа погодила је хришћански свет.ВБИХС 66.3

    Стање света под римском влашћу, представљало је страшно и упечатљиво испуњење речи пророка Осије: „Изгибе мој народ, јер је без знања; кад си ти одбацио знање, и ја ћу тебе одбацити... кад си заборавио Бога својега, и ја ћу заборавити синове твоје.” „Нема истине, ни милости, ни знања за Бога на земљи. Заклињу се криво, и лажу, и убијају, и краду, и чине прељубу, застранише, и једна крв стиже другу.” Осија 4, 6. 1. 2. Такве су биле последице уклањања Божје речи.ВБИХС 67.1

    Larger font
    Smaller font
    Copy
    Print
    Contents