Loading...
Larger font
Smaller font
Copy
Print
Contents
Велика Борба Између Христа И Сотоне - Contents
  • Results
  • Related
  • Featured
No results found for: "".
  • Weighted Relevancy
  • Content Sequence
  • Relevancy
  • Earliest First
  • Latest First
    Larger font
    Smaller font
    Copy
    Print
    Contents

    Поглавље XVII - Поноћна Вика

    „А будући да женик закасни, задремаше све и поспаше. А у поноћи стаде вика: Ето женика где иде, излазите му на сусрет. Тада усташе све девојке оне и украсише жишке своје.” Матеј 25, 5 — 7.ВБИХС 256.1

    У лето 1844. Адвентисти су открили грешку у свом ранијем рачунању пророчког периода и заузели према њему исправан став. У Данилу 8, 14, 2300 дана за које су веровали да досеже до Другог Христовог доласка, требало је према њиховом мишљењу, да истекне у пролеће 1844. Али, сада се видело да се овај период продужио до јесени исте године 6Види додатак, белешка 1и мисли Адвентиста биле су усредсређене на ову тачку као на време Господњег појављивања. Објављивање вести о овом времену био је други корак испуњења параболе о свадби, чија се примена најјасније види у искуству Адвентиста. Као што се у параболи вика подигла у поноћ, најављујући приближавање женика, тако се и у испуњењу пророчанства, између пролећа 1844. када су прво претпостављали да ће се завршити 2300 дана и јесени 1844. када се, заиста, навршило 2300 дана, како је то касније утврђено — подигла вика са истим речима Светог писма: „Ето женика где иде, излазите му на сусрет”.ВБИХС 256.2

    Као талас плиме покрет се проширио земљом. Од града до града, од села до села и до удаљених подручја, вест се проносила, све док се Божји народ који га је чекао није потпуно пробудио. Фанатизам је пред овом поруком ишчезао као рани мраз пред сунцем. Верници су још једном пронашли своје становиште, нада и храброст надахнула је њихова срца. Дело је било слободно од оних крајности које се увек појављују када је људско узбуђење без надзора Речи и Духа Божјег. По свом карактеру дело је било слично ономе из времена понизности и искреног враћања Господу, које је у старом Израиљу настајало после опомена и укора упућеним преко Његових слугу. Оно је носило својства која обележавају Божје дело у сваком веку. Било је мање заносне радости, а више дубоког испитивања срца, признавања греха и остављања света. Припрема за сусрет са Господом била је главна брига душе. Било је истрајних молитава и потпуног посвећења Богу.ВБИХС 257.1

    Описујући то дело Вилијам Милер је рекао: „Нема великог изражавања радости; оно је изгледа задржано за будућу прилику, када ће се цело Небо и Земља радовати неисказаном радошћу и пунином славе. Нема клицања; оно је сачувано за поклич са Неба. Певачи су ућутали; они су чекали да се придруже анђеоском мноштву, небеским хоровима. Никаква доказивања нису потребна, нити су употребљена. Сви су осведочени да имају истину. Нема супротности у осећањима, сви су једнога срца и једне мисли”.ВБИХС 257.2

    Од свих великих религиозних покрета, још од апостолских дана, ниједан није био слободнији од људских несавршености и Сотонских превара као овај у јесен 1844. Чак и сада, четрдесет година после грешке, сви који су учествовали у том покрету и који су чврсто стајали на темељу истине, још увек осећају свети утицај тог благословеног дела и сведоче да је то било од Бога.ВБИХС 258.1

    На позив: „Ето женика где иде, излазите му на сусрет”, чекаоци су устали, „и украсише жишке своје”. Они су проучавали Божју реч са интересом који је до сада био непознат. Анђели су били послати са Неба да подигну оне који су постали обесхрабрени и да их припреме да прихвате вест. Дело се није ослањало на мудре и учене људе, већ на силу Божју. Не најдаровитији, већ најпонизнији и најоданији су били ти који су први чули позив и послушали га. Земљорадници су напустили своја поља, занатлије свој алат и изашли су са сузама у очима и са великом радошћу да дају опомену. Они који су раније предводили у делу, били су међу последњима који су се придружили покрету. Цркве су, углавном, затварале своја врата овој вести и велики број оних који су имали живо сведочанство прекинули су везе са њима. Божјим провиђењем ова вика се ујединила са Другом анђеоском вешћу и дала је силу овом делу.ВБИХС 258.2

    Поноћна вика није се ширила толико аргументима, иако је доказ из Светог писма био јасан и уверљив. Њу је пратила неодољива сила која је покретала душу. Нису постојале сумње, нити питања. Приликом Христовог победоносног уласка у Јерусалим, народ који се са свих страна земље сакупио да прослави празник, похрлио је ка Маслинској гори, и када се помешао са мноштвом које је пратило Исуса, освојило га је одушевљење тог часа, и помогао је да поклич буде јачи: „Благословен који иде у име Господње!” Матеј 21, 9. На сличан начин су и неверници који су долазили на састанке Адвентиста — неки из радозналости, а неки просто да се наругају — осетили убедљиву силу која је пратила вест: „Ето женика где иде!”ВБИХС 258.3

    У то време постојала је вера која је добијала одговоре на молитве — вера која је ценила награду. Дух милости се, попут пљуска на жедну земљу, спустио на оне који су искрено проучавали. Они који су очекивали да ускоро стану лицем к лицу са својим Искупитељем, осећали су свету радост која се не може описати. Сила Светога Духа која омекшава и потчињава, растопила је срца, док је Божја слава као талас за таласом, прекрила вернике.ВБИХС 259.1

    Они који су примили вест приближавали су се пажљиво и свечано времену када су се надали да ће срести свога Господа. Свакога јутра осећали су да је њихова прва дужност да се осведоче да их Бог прима. Њихова су срца била присно сједињена и они су се много молили заједно и једни за друге. Често су се састајали на усамљеним местима да разговарају са Богом и глас њихових усрдних залагања у молитви уздизао се к Небу са поља или шумарака. Сигурност да уживају Спаситељеву наклоност, сматрали су важнијом од своје свакодневне хране, а ако би облак помрачио њихове умове, нису мировали док га нису уклонили. Пошто су осетили доказ опраштајуће милости, чезнули су да виде Онога кога је њихова душа љубила.ВБИХС 259.2

    Али, поново им је било одређено разочарење. Очекивано време је прошло, а њихов Спаситељ се није појавио. Са непоколебљивим поверењем гледали су на Његов долазак, а сада су се осећали као и Марија када је дошавши на Спаситељев гроб и нашавши га празног, плачући узвикнула: „Узеше Господа мојега, и не знам где га метнуше.” Јован 20, 13.ВБИХС 260.1

    Осећање страхопоштовања и бојазан да би вест могла бити истинита, задржавали су неко време неверни свет. Када је очекивано време прошло, овај страх није одједном нестао, па се нису усудили да тријумфују над разочаранима. Али, када нису видели знакове Божјег гнева, опоравили су се од страха и почели су изнова са својим исмејавањем и ругањем. Велики број оних који су исповедали веру у скори Господњи долазак, одрекао се своје вере. Неки који су били самоуверени, били су у своме поносу толико повређени да су желели да нестану са света. Они су се тужили на Бога као Јона, и радије су желели смрт, него живот. Они који су своју веру заснивали на мишљењима других, а не на Божјој речи, били су сада спремни да промене своје погледе. Ругачи су слабиће и кукавице придобили у своје редове, а онда су се сви сјединили и изјавили да сада не треба више страховати, или чекати. Време је прошло, Господ није дошао и свет може остати исти хиљадама година.ВБИХС 260.2

    Озбиљни и искрени верници жртвовали су све за Христа и осећали су Његову присутност као никада пре. Они су, како су веровали, дали последњу опомену свету и очекујући да ће ускоро бити примљени у друштво свог божанског Учитеља и небеских анђела, у великој мери се повукли од неверног мноштва. Са жарком чежњом су се молили: „Да, дођи Господе Исусе, дођи брзо!” Али Он није дошао. А сада, опет преузети тежак терет брига овога живота и подносити исмевање и ругање света, било је заиста тешко искушење вере и стрпљења.ВБИХС 261.1

    Ово разочарење, међутим, није било тако велико као оно које су доживели Христови ученици у време првог Христовог доласка. Када је Исус тријумфално ушао у Јерусалим, Његови следбеници су мислили да он намерава да ступи на Давидов престо и ослободи Израиљ од његовог угњетача. С великим надама и радосним очекивањем утркивали су се да свом Цару искажу што веће поштовање. Многи су своје горње хаљине простирали као тепих на Његов пут или бацали пред Њега палмине гране. У свом одушевљењу ујединили су се у радосном покличу: „Осана Сину Давидову!” Кад су фарисеји узнемирени и љути због оваквог изражавања радости, тражили да Исус укори своје ученике, Он је одговорио: „Ако они ућуте, камење ће повикати.” Лука 19, 40. Пророчанство се мора испунити. Ученици су испуњавали Божју намеру, па, ипак, морали су да доживе горко разочарење. После само неколико дана они су били очевици Његове мученичке смрти и морали су да Га положе у гроб. Њихова се очекивања нису испунила ни у најмањој поједин,ости, а њихове наде умрле су са Исусом. Све док њихов Господ није победоносно васкрсао из гроба, нису могли схватити да је све то било проречено у пророчанствима и „да је требало Христос да пострада и васкрсне из мртвих.” Дела 17, 3. На сличан начин се испунило пророчанство Прве и Друге анђеоске вести. Прва и Друга анђеоска вест су дате у право време и извршиле су дело које је Бог намеравао да изврши преко њих.ВБИХС 261.2

    Свет је посматрао, очекујући да — ако време прође и Христос се не појави — цео систем Адвентизма падне. Али, док су многи притиснути тешким искушењем, напустили своју веру, било је оних који су остали чврсти. Они нису могли открити ни једну грешку у свом рачунању пророчких одсека. Најдаровитији њихови противници нису успели да поруше њихов став. Истина, постојала је грешка у њиховом чекању догађаја, али чак ни то није могло да уздрма њихову веру у Божју реч. Када је Јона на улицама Ниневије објављивао да ће град у року од четрдесет дана бити уништен, Бог је прихватио понизност Ниневије и продужио њихово време испита; ипак, Јонина вест била је од Бога послата, а Ниневија је испитана по Његовој вољи. Адвентисти су веровали да их је Бог на сличан начин водио да упозоре свет о долазећем суду и без обзира на њихово разочарење, они су били уверени да су стигли до најважније кризе.ВБИХС 262.1

    Сматрало се да се парабола о рђавом слуги односи на оне који су желели да одгоде Господњи долазак: „Ако ли тај рђави слуга рече у срцу своме: неће мој господар још задуго доћи; и почне бити своје другаре, а јести и пити с пијаницама; доћи ће господар тога слуге у дан кад се не нада, и у час кад не мисли. И расећи ће га напола, и даће му плату као и лицемерима.” Матеј 24, 48 — 51.ВБИХС 263.1

    Осећања оних који су се чврсто држали Адвентне истине изражена су речима Вилијама Милера: „Кад бих имао могућност да поново прођем кроз живот са истим доказима које сам и онда имао, ако бих хтео да будем поштен пред Богом и људима, учинио бих исто што сам учинио. Надам се да сам очистио своје хаљине од крви душа. Осећам да сам се, колико је било у мојој моћи, ослободио сваке кривице у погледу њихове осуде”. „Иако сам се два пута разочарао”, писао је овај Божји човек, „ипак, још нисам потиштен или обесхрабрен. Моја нада у Христов долазак јака је као и увек. Ја сам чинио само оно, што сам после много година озбиљног разматрања сматрао својом светом дужношћу да чиним. Ако сам погрешио, то је било из хришћанске љубави према мојим ближњима и у уверењу о мојој дужности према Богу. Једну ствар знам, проповедао сам само оно што сам веровао, и Божја рука била је са мном, Његова сила се показивала у раду и многа добра су учињена због тога. Многе хиљаде, по свим људским проценама, проповедањем времена су биле подстакнуте да проучавају Свето писмо, и на тај начин кроз веру у проливену Христову крв, измирили су се с Богом. Никада се нисам осмехом удварао охолима, нити сам клонуо због мрштења света. Ни сада нећу да купујем њихову наклоност, нити ћу да изазивам њихову мржњу прекорачујући своју дужност. Нећу никада да тражим свој живот из њихових руку, нити ћу, надам се, одбити да изгубим свој живот, ако то Бог буде одредио у свом добром провиђењу”.ВБИХС 263.2

    Бог није напустио свој народ. Његов Дух је још увек био са онима који се нису брзоплето одрекли светлости коју су примили, нити су оптужили Адвентни покрет. Апостол Павле гледајући кроз векове, написао је речи охрабрења и упозорења онима који су у искушењу, чекаоцима у овој кризи: „Не одбацујте, дакле, своје поуздање које има велику награду. Вама је, наиме, потребна истрајност да извршите вољу Божју и примите обећање, јер још мало, врло мало, па ће доћи онај који треба да дође и неће одоцнити. А праведник живеће од вере, ако ли устукне, моја душа неће уживати у њему. А ми нисмо од оних који бојажљиво одступају — на пропаст, него од оних који верују — — да стекну живот.” Јеврејима 10, 35 - 39.ВБИХС 264.1

    Народ коме су ове речи упућене био је у опасности да доживи бродолом своје вере. Они су извршили вољу Божју, следили су вођство Светога Духа и Његову реч, а ипак нису могли разумети Његову намеру у свом прошлом искуству, нити су могли распознати стазу пред собом, и зато су били у искушењу да посумњају да их је, заиста, Бог водио. На то време су се, нарочито, односиле речи: „А праведник живеће од вере”. Адвентисти су ходили у виделу, када је јасна светлост поноћне вике засветлила на њиховом путу, када су видели отпечаћена пророчанства и како се брзо испуњавају знаци који су говорили да је Христов долазак близу. Али сада, сломљени неиспуњеним надама, могли су се одржати само вером у Бога и у Његову Реч. Свет који се ругао, рекао је: „Преварени сте. Напустите вашу веру и реците да је Адвентни покрет био од Сотоне”. Али, Божја реч је објавила: „Ако ли одступи, неће бити по вољи моје душе”. Напустити сада своју веру и одрећи се силе Светога Духа која је пратила ову вест, значило би враћати се у пропаст. Павлове речи су их охрабриле да остану чврсти: „Не одбацујте, дакле своје поуздање...вама је, наиме, потребна истрајност...Јер још мало, врло мало, па ће доћи онај који треба да дође и неће одоцнити”. Њихов једини сигуран пут био је да пазе на светлост коју су већ примили од Бога, чврсто се држећи Његових обећања, и да наставе да истражују Свето писмо и стрпљиво чекају и страже, како би примили више светлости.ВБИХС 264.2

    Larger font
    Smaller font
    Copy
    Print
    Contents