Поглавље XVI - Време Оклевања

Када је 1843. година ^{5Види додатак, белешка 4} потпуно прошла необележена Исусовим доласком, они који су у вери очекивали Његов долазак били су неко време у сумњи и збуњености. Али, иако разочарани, многи су наставили да истражују Свето писмо, поново испитујући доказе своје вере. Пажљиво су проучавали пророчанства да би добили већу светлост. Сведочанство Библије у прилог њиховог става изгледало је јасно и убедљиво. Знаци који нису могли да буду погрешни, упућивали су да је Христов долазак тако близу. Иако верници нису могли да објасне своје разочарење, ипак су били уверени да их је Бог водио у њиховом прошлом искуству.ВБИХС 249.1

Њихова вера била је ојачана директним и јасним изјавама Светог писма које су разјасниле време оклевања. Још 1842. Дух Божји покренуо је Чарлса Фича да начини пророчку карту коју су Адвентисти, углавном, сматрали испуњењем заповести дате пророку Авакуму „пиши утвару да буде разговетна на плочама”. Нико, међутим, тада није видео време оклевања које је поменуто у овом пророчанству. После разочарења, потпуно значење овог стиха постало је очигледно. Пророк каже: „Пиши утвару, и да буде разговетно на плочама да се лако чита, јер ће још бити утвара до одређенога времена, и говориће шта ће бити до послетка и неће слагати; ако оклева, чекај је, јер ће сигурно доћи и неће одоцнити.” Авакум 2, 2. 3.ВБИХС 249.2

Један део Језекиљевог пророчанства био је вернима исто тако извор снаге и утехе: „Опет ми дође реч Господња говорећи: Сине човечји, каква је то прича у вас о земљи што говорите: протежу се дани, и од утваре неће бити ништа? Зато им реци: овако вели Господ Господ... близу су дани и реч сваке утваре...јер ћу ја Господ говорити, и што речем збиће се; неће се више одгађати...Гле, дом Израиљев говори: утвара коју тај види, до ње има много времена, и за далеко време тај пророкује. Зато им реци: Овако вели Господ, Господ: неће се више одгађати ниједна моја реч; реч коју речем збиће се, говори Господ Господ.” Језекиљ 12, 21 - 25. 27. 28.ВБИХС 250.1

Они који су чекали радовали су се што је Онај који зна крај од почетка, погледао кроз векове и видевши унапред њихово разочарење, дао им речи охрабрења и наде. Да није било у Светом писму таквих места која су им показивала да су на правом путу, њихова вера би се угасила у том часу искушења.ВБИХС 250.2

У параболи о десет девојака у Матеју 25. поглавље, искуство Адвентиста је описано догађајима источњачке свадбе. „Тада ће бити царство небеско као десет девојака које узеше жишке своје и изиђоше на сусрет женику... а будући да женик одоцни, задремаше све и поспаше”. Распрострањени покрет под објавом Прве вести подудара се са изласком девојака, док је пролажењем очекиваног времена, разочарењем и закашњењем, представљено закашњење женика. Кад је одређено време прошло, прави верници су још увек били уједињени у вери да је крај свих ствари близу. Али, ускоро је постало очигледно да су у некој мери изгубили своју ревност и оданост, и пали у стање приказано у параболи о заспалим девојкама за време оклевања.ВБИХС 250.3

Отприлике у ово време појавио се фанатизам. Неки верници који су тврдили да су одушевљени вешћу, одбацили су Божју Реч, као јединог непогрешивог вођу. Тврдили су да их Свети Дух води и предали су се својим сопственим осећањима, утисцима и машти. Неки су показивали слепу и занесењачку ревност, оптужујући све који нису одобравали њихов став. Њихове фанатичне идеје и деловање нису наишле на одобравање код већине Адвентиста, ипак, они су допринели да се срамоти дело истине.ВБИХС 251.1

Сотона је на овај начин покушао да се успротиви Божјем делу и уништи га. Народ је био веома покренут Адвентним покретом; хиљаде грешника се обратило, а верни људи предали су се раду објављујући истину, чак и у време оклевања. Кнез зла губио је своје поданике, и да би нанео срамоту Божјем делу, он је настојао да заведе оне који су исповедали веру и да их одведе у крајности. Тада су његова оруђа спремно вребала сваку заблуду, сваки недостатак, сваки невешти поступак и износили пред народ у преувеличаном светлу, да би тако омразили Адвентисте и њихову веру. Уколико је већи број светине навео да исповедају Адвентну веру, док је његова сила владала над њиховим срцима, утолико је он имао веће преимућство скрећући пажњу на њих, као на представнике целе заједнице верника.ВБИХС 251.2

Сотона је опадач браће и његов дух инспирише људе да траже погрешке и мане Божјег народа да би их изнели у јавност, док њихова добра дела и не спомињу. Он је увек активан када Бог ради за спасење душа. Када синови Божји долазе да се јаве пред Господом, Сотона долази такође међу њих. У сваком пробуђењу он је спреман да доведе оне који су непосвећеног срца и неуравнотеженог ума. Када они прихвате неке тачке истине и добију место са верницима, Сотона ради преко њих да уведе теорије које ће преварити неопрезне. Није никакав доказ да је неко хришћанин, ако се налази у друштву са Божјом децом, па чак и у Божјој кући, или за столом Господњим. Сотона је у лицу оних које може да употреби као своја оруђа, често присутан на најсвечанијим скуповима.ВБИХС 252.1

Велики варалица изјављиваће било шта да би стекао присталице. Ако би он и тврдио да је обраћен, ако би и могао да уђе у Небо и придружи се анђелима, он не би променио свој карактер. Док би искрени обожаватељи приклонили главе у слављењу свог Створитеља, он би смишљао невоље против Божјег дела и народа, проналазећи средства да заведе душе, узевши у обзир најуспешнији метод сејања кукоља.ВБИХС 252.2

Сотона се бори за сваки педаљ земље преко које Божји народ корача на свом путу према небеском граду. У целој историји цркве, ни једна реформација није се спровела и напредовала без сусрета са озбиљним препрекама. Тако је било и у Павловим данима. Где год би апостол подигао цркву, било је неких који су тврдили да прихватају веру, а ипак су уносили јерес, која би, да је била прихваћена, на крају потиснула љубав према истини. Лутер је претрпео велике тешкоће и невоље због поступака фанатичних особа, које су тврдиле да је Бог говорио непосредно преко њих, и које су ради тога, поставиле сопствене идеје и мишљења, изнад сведочанства Светог писма. Многи којима је недостајала вера и искуство, али који су били веома задовољни собом и који су волели да слушају и проповедају нешто ново, били су обманути претварањем ових нових учитеља и они су се удружили са оруђима Сотоне да сруше оно што је Лутер подстрекнут од Бога, саградио. Веслејеви, а такође и други који су својим утицајем и вером били свету од великог благослова, наилазили су на сваком кораку на Сотонину злобу која је претерано одушевљене, неуравнотежене и непосвећене гурала у сваки могући фанатизам.ВБИХС 253.1

Вилијам Милер није био наклоњен овим утицајима који су водили фанатизму. Он је изјавио, као и Мартин Лутер, да се сваки дух мора испитати Речју Божјом. „Сотона”, рекао је Милер, „има у наше време над некима велику моћ. А како ћемо знати чијег су они духа? Библија одговара: По родовима њиховим познаћете их...Многи духови су изашли у свет, и нама је наређено да кушамо духове. Дух који нас не упућује да живимо умерено, праведно и побожно, није Христов дух. Све више сам осведочен да Сотона много ради у овим дивљим покретима. Многи међу нама који се претварају да су потпуно посвећени, следе предања људи, а очигледно не знају о истини више од оних који се не претварају да знају истину. Дух заблуде одвешће нас од истине, а Дух Божји ће нас водити у истину. Али, ви кажете: човек може бити у заблуди и мислити да има истину. Шта онда? Ми одговарамо: Дух и Реч се слажу. Ако човек просуђује себе према Божјој речи и нађе савршени склад у целој Речи, тада мора веровати да има истину. Али, ако нађе да дух који га води није у сагласности са читавим садржајем Светог писма или Божјег закона, тада нека опрезно хода да не би био ухваћен у Сотонину замку. Често сам био више уверен у нечију унутрашњу побожност када сам видео сузне очи, влажне образе и речи кајања, него у сво хвалисање у хришћанству”.ВБИХС 253.2

Непријатељи Реформације стављали су сва зла фанатизма управо на оне који су се најревносније борили против њега. Противници Адвентног покрета поступали су на сличан начин. Нису се задовољили тиме да криво представљају и увеличавају заблуде екстремиста и фанатика, него су ширили неповољне гласине које нису ни најмање личиле на истину. Ове особе су биле подстицане предрасудом и мржњом. Њихов мир био је поремећен објављивањем да је Христос на вратима. Они су се бојали да би то могло да буде истина, али ипак су се надали да то није тако, и то је био разлог њихове борбе против Адвентиста и њихове вере.ВБИХС 254.1

Чињеница да се неколико фанатика увукло у редове Адвентиста, није разлог да закључимо да покрет није од Бога, као што и присуство фанатика и варалица у цркви у време Павлово и Лутерово, није било довољно оправдање да се одбаци, или исмеје њихов рад. Нека се Божји народ пробуди из сна и озбиљно започне дело покајања и реформације, нека истражује Свето писмо да упозна истину каква је у Исусу, нека се потпуно посвете Богу - тада докази неће недостајати да је Сотона још увек будан и активан. Са сваком могућом преваром он ће открити своју моћ, позивајући у помоћ све пале анђеле свога царства.ВБИХС 255.1

Објављивање Адвентне вести није створило фанатизам и поделу. Он се појавио у лето 1844. када су Адвентисти били у стању сумње и збуњености у погледу свог стварног положаја. Проповедање Прве вести 1843. и поноћног поклича 1844. директно је усмерено да потисне фанатизам и неслогу. Они који су учествовали у тим свечаним покретима били су сложни, њихова срца била су испуњена љубављу једног према другоме и према Исусу кога су очекивали да ускоро виде. Једна вера, једна блажена нада, уздигла их је изнад контроле сваког људског утицаја и показала се као штит против Сотонских напада.ВБИХС 255.2