РУКОПОЛОЖЕЊЕ

“А у цркви која беше у Антиохији беху неки пророци и учитељи; то јест: Варнава и Симеун који се зваше Нигар, и Лукије Киринац и Манаил, одгајени с Иродом четверовласником, и Савле. А када они служаху Господу и пошћаху, рече Дух свети: одвојте ми Варнаву и Савла за дело на које их позвах.” (Дела 13,1.2) Пре него што ће бити послани као мисионари у незнабожачки свет, ови апостоли су се свечано поветили Богу постом, молитвом и полагањем руку. На тај начин црква их је овластила не само да проповедају истину, већ и да обављају обред крштења, да организују цркве, јер им је дала пуну црквену власт.EP 324.3

Хришћанска Црква је у то време улазила у једну важну еру. Дело објављивања еванђеоске вести међу незнабошцима требало је да се обави великом силином; и као резултат, требало је да Црква ојача великим прикупљањем душа. Апостоли који су били одређени да поведу ово велико дело биће изложени сумњичењима, предрасудама и љубомори. Њихово учење о рушењу “средњег зида раздвајања” (Ефесцима 2,14), који је тако дуго одвајао јеврејски од незнабожачког света, сигурно ће их изложити оптужби за јерес; а њихов ауторитет као проповедника Јеванђеља оспориће и многи ревносни, верни Јевреји.EP 324.4

Бог је предвидео тешкоће које ће Његове слуге бити позване да претрпе; и да би њихово дело издржало све изазове, поучио је Цркву путем откривења да их јавно издвоји за дело проповедања. Њихово рукоположење је представљало јавно признање њиховог божанског одређења да однесу незнабошцима радосну поруку Јеванђеља.EP 325.1

Павле и Варнава су већ добили свој задатак од самог Бога и церемонија полагања руку није им додала никакву нову благодат или стварно оспособљење. Био је то признати облик именовања за одређену службу, признања нечијег ауторитета у тој служби. Тиме је печат Цркве био стављен на Божје дело.EP 325.2

За Јевреје, ова формалност је била врло значајна. Када би јеврејски отац благосиљао своју децу, он је побожно стављао своје руке на њихове главе. Када би нека животиња била одређена за жртву, рука онога који је носио свештенички ауторитет била је полагана на главу жртве. И када су проповедници цркве верника у Антиохији положили своје руке на Павла и Варнаву, они су тиме затражили од Бога да излије свој благослов на изабране апостоле у њиховом посвећењу посебном делу за које су били одређени.EP 325.3

У касније време, обред посвећења полагањем руку био је у великој мери злоупотребљаван; незаслужена важност била је приписивана том делу, као да се сила сместа даје онима који примају такво посвећење, сила која ће их сместа оспособити за сваки проповеднички посао. Међутим, приликом одвајања ове двојице апостола није записано да им је икаква врлина приписана самим чином полагања руку. Постоји само једноставан запис о њиховом рукоположењу и о утицају који је оно имало на њихов каснији рад.EP 325.4

Околности које су пратиле одвајање Павла и Варнаве Светим Духом за одређено подручје службе јасно показују да Господ делује преко постављених оруђа у својој организованој Цркви. Годинама пре тога, када му је сам Спаситељ открио намеру коју Бог има с њим, Павле је непосредно после тога био доведен у везу с новоорганизованом црквом у Дамаску. Осим тога, црква у том месту није дуго остала у незнању о искуству обраћеног фарисеја. И сада, када је божански задатак поверен са потребом да се потпуније обави, Свети Дух је поново посведочио да је Павле изабрано оруђе да однесе Јеванђеље незнабошцима, и навео цркву да рукоположи њега и његовог сарадника. И док старешине цркве у Антиохији “служаху Господу и пошћаху, рече Дух свети: одвојте ми Варнаву и Павла за дело на које их послах”.EP 325.5

Бог је своју Цркву на Земљи учинио каналом светлости и преко ње преноси своје намере и своју вољу. Он не даје једном од својих слугу искуство које се разликује или супроти искуству саме Цркве. Нити једноме човеку даје познавање своје воље за целу Цркву, док сама Црква — Христово Тело — остаје у тами. У свом провиђењу, Он ставља своје слуге у уску везу са својом Црквом да би имали мање поверења у себе и више поверења у друге које Он води да унапреде Његово дело.EP 326.1

У Цркви је увек било оних који непрестано показују склоност према појединачној независности. Они су изгледа неспособни да схвате да независност духа наводи људско оруђе да се поузда у своје расуђивање уместо да поштује и високо цени расуђивање своје браће, а посебно оних који се налазе на местима на којима се по Божјем одређењу налази старешинство Његове Цркве. Он је дао својој Цркви посебан ауторитет и силу, и нико се не може оправдати ако га не поштује и презире; јер онај који то чини презире Божји глас.EP 326.2

Они који су склони да своје појединачно расуђивање сматрају највишим и најмеродавнијим, налазе се у великој опасности. Сотона улаже своје циљане напоре да такве одвоји од оних који су канали светлости, преко којих је Бог изградио и унапредио своје дело на Земљи. Занемаривати или презирати оне које је Бог поставио да носе одговорности старешинства у вези с напредовањем истине, значи одбацити средства која је Он одредио да се охрабри, помогне и ојача Његов народ. Ако их било који радник у Божјем делу заобилази и мисли да своје видело мора да добија непосредно од самога Бога, а не и преко других канала, он себе ставља у положај да постане лак плен непријатеља и да буде побеђен. Господ је у својој мудрости учинио да уз помоћ уског односа који треба да постоји међу свим верницима, хришћанин буде уједињен с хришћанином и црква с црквом. Тако ће људска оруђа бити оспособљена да сарађују с божанским. Свако оруђе ће бити надахнуто Светим Духом и сви верници ће бити уједињени у организованом и добро усмереном напору да објаве свету радосну поруку о Божјој благодати. Павле је сматрао да његово формално рукоположење обележава почетак нове и важне епохе у његовом животном делу. Од тог тренутка је касније рачунао и почетак свог апостолства у хришћанској Цркви. (АА 160-165)EP 326.3

*****

Приликом рукоположења дванаесторице учињен је први корак у организацији Цркве, која је после Христовог одласка морала да настави Његово дело на Земљи. О том рукоположењу извештај каже: “И изиђоше на гору, и дозва које он шћаше, и дођоше му. И постави дванаесторицу да буду с Њим, и да их пошље да проповедају.” (Марко 3,13.14)EP 327.1

Бог и анђели су радосно и слављенички посматрали овај призор. Отац је знао да ће од тих људи небеска светлост обасјати свет; да ће речи које ће они изговарати док буду сведочили за Његовог Сина одјекивати из нараштаја у нараштај све до краја времена.EP 327.2

Требало је да ученици изађу као Христови сведоци да објаве свету оно што су чули и видели од Њега. Њихова служба је била најважнија од свих на коју је неко људско биће било позвано, осим службе самог Исуса Христа. Требало је да буду Божји сарадници за спасење људи. И као што су у Старом завету дванаесторица патријараха стајала као представници целог Израиља, тако ће и дванаест апостола стајати као представници еванђеоске Цркве. (АА 18.19)EP 327.3