Pet ječmenih hlebova dovoljno za mnoštvo

Sav dan narod je u stopu pratio Hrista i Njegove učenike, dok je učio po red mora. Slušao je Njegove prijatne reči, tako jednostavne i tako jasne da su bile kao melem iz Galada za njiho ve duše. Njegova božanska isceliteljska ruka donela je zdravlje bolesnima i ži vot onima koji su umirali. Dan im je izgledao kao nebo na Zemlji i niko nije bio svestan koliko dugo ništa nisu jeli.PBZ 21.5

Sunce se naginjalo prema zapadu, a narod je još uvek oklevao. Najzad, uče nici su došli Isusu sa zahtevom da raspusti narod radi njega samoga. Mno gi su izdaleka došli i od jutros ništa nisu jeli. U okolnim varošicama i selima možda bi mogli da kupe hrane. Među- tim, Isus je rekao: »Podajte im vi neka jedu.« (Matej 14,16) Tada, okrećući se Filipu, upitao je: »Gde ćemo kupiti hleba da ovi jedu?« (Jovan 6,5)PBZ 21.6

Filip je pogledao mnoštvo glava i pomislio da je nemoguće obezbediti hranu za tako veliko društvo. On je odgovorio da hleba za 200 groša (oko 34 dolara) neće biti dovoljno da, kada se razdeli, svako dobije malo.PBZ 22.1

Isus se raspitivao koliko je hrane moguće naći u mnoštvu. »Ima jedno momče«, rekao je Andrija, »koje ima pet hlebova ječmenih i dve ribe; ali šta je to za toliki svet!« (stih 9) Isus je zatražio da Mu to donesu. Tada je naložio učenicima da pozovu narod da sedne na travu. Kada je ovo izvršeno, On je uzeo hranu i »pogledavši na nebo blagoslovi, i prelomivši dade učenicima svojim, a učenici narodu. I jedoše svi, i nasitiše se, i nakupiše komada što preteče dvanaest kotarica punih.« (Matej 14,19.29)PBZ 22.2

Čudom božanske sile Hristos je nahranio mnoštvo. Ipak, hrana koju je dao bila je skromna samo ribe i ječmeni hleb, što je bila svakidašnja hrana galilejskih ribara.PBZ 22.3

Hristos je mogao da spremi za narod bogat obed, ali hrana pripremljena samo za udovoljavanje želji za jelom ne bi mogla da pruži nikakvu pouku za njihovo dobro. Svojim čudom Hristos je hteo da pruži pouku o jednostavnosti. Kada bi ljudi danas bili jednostavni u svojim navikama, živeći u skladu sa prirodnim zakonima, kao što su to u početku činili Adam i Eva, tada bi bilo dovoljno hrane za potrebe ljudske porodice. Ali, sebičnost i popuštanje želji za jelom doneli su greh i bedu, neumerenošću sa jedne strane i oskudicom sa druge strane.PBZ 22.4

Isus nije želeo da popuštanjem želji za raskoši privuče narod k sebi. Tom mnoštvu, umornom i gladnom, posle dugog i uzbudljivog dana, jednostavan jelovnik postao je čvrsto pouzdanje kako u Njegovu silu, tako i u Njegovu nežnu brigu za njega u svakodnevnim životnim potrebama. Spasitelj svojim sledbenicima nije obećao raskoš ovoga sveta; njihova sreća može da prestane sa siro maštvom, ali u Njegovoj reči postoji zalog da će svim njihovim potrebama biti udovoljeno, a i obećanje onoga što je bolje od svakog zemaljskog dobra postojanu utehu Njegove prisutnosti.PBZ 22.5

»Ne brinite se dakle govoreći:
šta ćemo jesti, ili, šta ćemo piti,
ili čim ćemo se odenuti?
Jer ... zna i otac vaš nebeski da
vama treba sve ovo.
Nego ištite najpre carstva Božijega, i
pravde njegove,
i ovo će vam se sve dodati.« Matej 6,31-33.PBZ 22.6

Kada se mnoštvo nahranilo, hrane je ostalo u izobilju. Isus je naredio svojim učenicima: »Skupite komade što pretekoše da ništa ne propadne.« (Jovan 6,12) Ove reči imaju dublje značenje od samog sakupljanja hrane u korpe. Pouka je bila dvostruka. Ništa ne smemo da bacimo. Mi ne smemo da dopustimo da nam izmakne bilo kakva zemaljska prednost. Ne smemo ništa da zanemarimo što bi moglo da posluži na korist ljudskom biću. Sve što može da otkloni potrebe gladnih na Zemlji treba pokupiti. Sa istom brižljivošću treba da cenimo i hleb sa Neba da bismo udovoljili potrebama duše. Mi treba da živimo od svake Božje reči. Sve što je Bog govorio mora se sačuvati. Ne smemo zanemariti nijednu reč koja se odnosi na naše večno spasenje. Nijedna reč ne sme beskorisno da padne na zemlju.PBZ 22.7

Čudo sa hlebovima uči nas pouci o zavisnosti od Boga. Kada je nahranio pet hiljada ljudi, Hristos nije imao hranu pri ruci. Očigledno je da nije imao nikakvih sredstava na raspolaganju. Bio je u pustom mestu sa pet hiljada ljudi, osim žena i dece. On nije pozvao mnoštvo da Ga tamo prati. Zeljni Njegove prisutnosti, došli su bez ikakvog poziva ili naređenja, a On je znao da su glad ni i umorni posle celodnevnog slušanja Njegovih pouka. Bili su daleko od doma, a noć se približavala. Mnogi od njih nisu imali nikakav novac za nabavku hrane. On, koji je njih radi postio četrdeset dana u pustinji, nije mogao da dozvoli da se posteći vrate svojim kućama.PBZ 23.1

Božje proviđenje odredilo je Hrista da bude tamo gde se nalazio i On je u svemu zavisio od svoga Nebeskog Oca, čak i u dobijanju sredstava za udovoljavanje ličnim potrebama. Kada se budemo našli u tesnacu, treba da znamo da zavisimo od Boga. U svakoj opasnosti treba da tražimo potporu od Njega, jer On upravlja beskrajnim izvorima pomoći.PBZ 23.2

U ovom čudu Hristos je primio pomoć od Oca, podelio je svojim učenicima, učenici narodu, a narod jedan drugome. Tako će svi koji su ujedinjeni sa Hristom primiti od Njega hleb života i deliti drugima. Hristovi učenici su naimenovani posrednici u odnosima između Njega i naroda.PBZ 23.3

Kada su učenici čuli Spasiteljev nalog: »Dajte im vi neka jedu«, odmah su im pale na um sve teškoće. Zato su upitali: »Hoćemo li ići u sela da kupimo hrane?« Sta je Hristos rekao: »Dajte im vi neka jedu.« Učenici su doneli Isusu sve što su imali, a On ih nije pozvao da jedu. On im je zapovedio da posluže narod. Hrana se umnožavala u Njegovim rukama, a ruke apostola, ispružene Hristu, nikada nisu bile prazne. Mala zaliha bila je dovoljna za sve. Tek kada se mnoštvo nahranilo, učenici su sa Isusom jeli od dragocene hrane koju je Nebo dalo.PBZ 23.4

Često nam se stegne srce kada zapazimo potrebe siromašnih, neukih, nesrećnih. Tada se pitamo: »Kakve koristi može biti od naših slabih snaga i malih izvora pomoći za udovoljavanje ovim ogromnim potrebama? Da li ćemo čekati nekoga ko ima veće sposobnosti da upravlja poslom ili neku organizaciju da ona to preuzme? Hristos kaže: »Dajte im vi neka jedu.« Upotrebite sredstva, vreme, sposobnosti koje imate. Donesite Isusu svoje ječmene hlebove.PBZ 23.5

Iako su vaši izvori za pomoć možda nedovoljni da nahrane hiljade potrebnih, oni će možda biti dovoljni da se nahrani jedan nevoljnik. U Isusovoj ruci oni mogu da nahrane mnoge. Kao i učenici, dajte ono što imate. Hristos će umnožiti dar. On će nagraditi pošteno, jednostavno pouzdanje u Njega.PBZ 23.6

»Koji s tvrđom seje, s tvrđom će i
požnjeti; a koji blagoslov seje, blagoslov
će i požnjeti ... Bog je kadar
učiniti da je među vama izobilna svaka
blagodat, da u svemu svagda svako
dovoljstvo imajući izobilujete za
svako dobro deb; kao što je pisano:
Prosu, dade siromasima;
Pravda njegova ostaje vavek.
A koji daje seme sejaču, daće hleb
za jelo: i umnožiće seme vaše, i daće
da uzrastu žita pravde vaše; da se u
svemu obogatite za svaku prostotu.« 2. Korinćanima 9,6-11.PBZ 23.7