Četrdeset I Prvo Poglavlje—U Dalekim Područjima

Apostoli i učenici koji su napustili Jerusalim u toku surovog progonstva koje je besnelo posle Stefanovog mučeništva propovedali su Hrista u gradovima u koje su dolazili, ograničavajući svoj rad na Jevreje i na helenizovane Jevreje. „I ruka Gospodnja beše s njima; i veliko mnoštvo poverova i obrati se Gospodu.” (Dela 11,21)IO 252.1

Kada su vernici u Jrusalimu čuli za tu dobri vest, obradovali su se, i Barnaba „čovek dobar, i pun Duha Svetoga i vere” bio je poslan u Antiohiju, glavni grad Sirije, da pomogne tamošnjoj crkvi. Radio je u tom gradu s velikim uspehom. Kada se delo razvilo, zatražio je i dobio Pavlovu pomoć; ova dvojica učenika radila su u tom gradu godinu dana, poučavajući ljude i povećavajuči broj vernika Hristove Crkve.IO 252.2

U Antiohiji je živelo mnogobrojno jevrejsko i neznabožačko stanovništvo; bilo je to pravo utočište za ljubitelje opuštanja i zadovoljstava, svakako zbog zdravog položaja, prekrasne okoline, bogatstva, kulture i civilizacije koja je vladala u mestu. Razgranata trgovina učinila je od Antiohije važno mesto i u njemu su se mogli sresti pripadnici svih naroda. Bio je to zato i grad obilja i poroka. Božja odmazda je konačno stigla Antiohiju zbog bezakonja njenih stanovnika.IO 252.3

Upravo su ovde učenici prvi put nazvani hrišćanima. To ime im je bilo dato zato što je Hristos bio glavna tema njihovog propovedanja, učenja i razgovora. Oni su neprestano govorili o događajima iz Njegovog života kada su Njegovi učenici uživali blaženu prednost da se druže s Njime. Bavili su se neumorno Njegovim učenjima, Njegovim čudesnim lečenjima bolesnika, isterivanjima demona, podizanja umrlih u život. Drhtavih usana i suznih očiju pričali su o Njegovoj predsmrtnoj borbi u Getsemaniji, o Njegovom hvatanju, suđenju i raspeću, o strpljenju i o poniznosti s kojima je pretrpeo ruganje i mučenje kojemu su ga izložili Njegovi neprijatelji, ali i o božanskoj samilosti s kojom se molio za one koji su ga zlostavljali. Njegovo uskrsnuće i uznesenje i Njegovo posredničko delo na Nebu za grešne ljude predstavljali su za njih radosne teme za razgovor. Neznabošci su ih zaista dobro nazvali hrišćanima, jer su propovedali Hrista i upućivali svoje molitve Bogu preko Njega.IO 252.4

Pavle je u velikom gradu Antiohiji našao izvanredno polje rada, u kojemu su njegova velika učenost, mudrost i revnost imali snažan uticaj na stanovnike i posetioce tog kulturnog središta.IO 253.1

U međuvremenu su apostoli svoj rad usredsredili na Jerusalim, u koji su Jevreji svih jezika i zemalja dolazili da prisustvuju bogosluženju u hramu u vreme uobičajenih praznika. U takvim prilikama apostoli su propovedali Hrista s neukrotivom hrabrošću, iako su znali da čineći to izlažu svoj život neprekidnim opasnostima. Mnogi ljudi su se obraćali veri i oni su, vraćajući se svojim domovima u raznim delovima zemlje, sejali seme istine po svim narodima i svim društvenim slojevima.IO 253.2

Petar, Jakov i Jovan su bili sigurni da ih je Bog odredio da 302 propovedaju Hrista među svojim sunarodnicima kod kuće. Međutim, Pavle je svoj zadatak primio od Boga, dok se molio u hramu, i njegovo široko misionarsko polje bilo mu je predstavljeno s velikom tačnošću. Da bi ga pripremio za to veliko i važno delo, Bog ga je doveo u blisku vezu sa sobom i pokazao njegovom zadivljenom pogledu lepotu i slavu Neba.IO 253.3

Rukopoloženje Pavla i BarnabeIO 254.1

Bog se otkrivao preko odanih proroka i učitelja u crkvi u Antiohiji. „I dok služahu Gospodu i pošćahu, reče im Duh Sveti: odvojte mi Barnabu i Saula za delo na koje sam ih pozvao.” (Dela 13,2) Ovi apostoli su, prema tome, posvećeni Bogu na najsvečaniji način, postom i molitvom i polaganjem ruku; i poslani u svoje polje rada među neznabošcima.IO 254.2

I Pavle i Babnaba su radili kao Hristovi propovednici i Bog je obilno blagosiljao njihove napore, ali nijedan od njih nije pre toga bio formalno rukopoložen za evanđeosku službu molitvom i polaganjem ruku. Sada ih je Crkva ovlastila ne samo da poučavaju u istini, već i da krštavaju i da organizuju crkve, dajući im puni crkveni autoritet. Bila je to važna era za Crkvu. Iako je zid razdvajanja između Jevreja i neznabožaca bio srušen Hristovom smrću, stavljajući neznabošcima na raspolaganje sve prednosti evanđelja, veo još nije bio skinut sa očiju mnogih obraćenih Jevreja i oni nisu uspevali da sagledaju do kraja šta je sve bilo ukinuto smrću Božjega Sina. Sada je trebalo da se delo među 303 neznabošcima snažno započne i da se Crkva ojača velikim prilivom obraćenih duša.IO 254.3

U ovom svom posebnom delu apostoli su morali da budu izloženi sumnjičenjima, predrasudama i zavisti. Pošto su odbacili jevrejsku isključivost, bilo je potpuno prirodno da se njihova učenja i gledišta proglašavaju za jeres; da mnogi revnosni obraćenici iz jevrejstva posumnjaju u njihovo pravo da deluju kao propovednici evanđelja. Bog je predvideo sve ove teškoće s kojima će se suočavati Njegove sluge i, u svom mudrom proviđenju, učinio da im organizovana Božja Crkva dodeli bezuslovan autoritet tako da njihovo delovanje bude neosporno.IO 254.4

Posvećenje putem polaganja ruku se, u kasnijim vremenima, veoma zloupotrebljavalo, neopravdana važnost se pripisivala samome činu, kao da se sila smesta dodeljivala onome koji je dobio takvo posvećenje, koje ga je odmah osposobljavalo za bilo koje i svako propovedničko delo, kao da se zasluga može pripisati samome delu polaganja ruku. Mi imamo, u istoriji ove dvojice apostola, samo jednostavan izveštaj o polaganju ruku i o uticaju toga čina na njihov rad. I Pavle i Varnava već su dobili svoj zadatak od samoga Boga; ceremonija polaganja ruku im nije dodala nikakvu novu karakteristiku niti neko novo osposobljenje. Bilo je to jednostavno stavljanje pečata Crkve na delo koje im je Bog poverio - priznat oblik postavljanja u određenu službu.IO 255.1