Oluja počinje

Međutim, osmoga dana nebo se zamračilo. Prigušena grmljavina i sjajno sevanje munja počeli su da plaše ljude i životinje. Kiša je pljusnula iz oblaka iznad njih. Bilo je to nešto što nikada nisu doživeli i njihova srca su počela da se grče od straha. Životinje su trčale unaokolo podivljale od straha i njihovi neskladni glasovi naizgled su oplakivali svoju sudbinu i sudbinu čoveka. Silina oluje se stalno povećavala sve dok voda nije počela da pada s neba kao neka moćna provala oblaka. Reke su se prelile preko svojih obala i vode su potekle prema dolinama. I temelji velikog bezdana su se provalili. Mlazevi vode bi provaljivali iz zemlje s neopisivom silinom, bacajući masivne stene stotinama metara u vazduh, da bi se one posle toga zarivale duboko u zemlju.IO 55.1

Ljudi su prvo posmatrali kako se uništavaju dela njihovih ruku. Njihove prekrasne građevine, njihovi divno uređeni vrtovi i šumarci, u kojima su držali svoje idole, bili su uništavani munjama s neba. Razvaline su bile rasejane na sve strane. Oni su podizali oltare u šumarcima, posvećivali ih svojim idolima, kojima su prinosili i ljudske žrtve. Te omrznute oltare Bog je u svom gnevu razvaljivao pred njihovim očima, dok su oni drhtali pred silom živoga Boga, Stvoritelja neba i zemlje, shvatajući konačno da su svojim bezakonjima i strašnim, idolopokloničkim žrtvama prizivali svoje uništenje.IO 55.2

Silina oluje se povećavala, čula se mešavina sudaranja elemenata i plakanja naroda koji je prezirao Božji autoritet. Drveće, zgrade, stene i zemlja bacani su na sve strane. Užas ljudi i životinja nije se mogao opisati. Pa se čak i sam Sotona, koji je bio prisiljen da stoji među sukobljenim elementima, uplašio za svoj opstanak. On je uživao da gospodari tako moćnim ljudskim rodom, želeo je da ljudi požive da bi se odavali bezakonju, da bi ojačali svoje protivljenje Bogu nebeskome. Počeo je da upućuje pogrde protiv Boga, optužujući ga za nepravdu i surovost. I mnogi u narodu, slično Sotoni, počeli su da hule na Boga, i da su mogli da nastave pobunu, sigurno bi ga skinuli s Njegovog pravednog prestola.IO 55.3

Dok su mnogi hulili na Boga i proklinjali svoga Stvoritelja, drugi su bili ludi od straha, pružali su ruke prema barki i prekli njali da uđu. Međutim, to je bilo nemoguće. Bog je zatvorio vrata, jedini ulaz, zadržavši Noja unutra, a bezakonike napolju. Samo je On mogao da otvori vrata. Njihov strah i njihovo pokajanje došli su suviše kasno. Bili su prisiljeni da vide da postoji živi Bog, moćniji od čoveka, kojega su ružili i protiv kojega su hulili. Sada su ga iskreno pozivali, ali Njegove uši nisu više bile otvorene za njihove vapaje. Neki su u očajanju pokušavali da provale u barku, ali je njena čvrsta struktura odolevala njihovim naporima. Neki su se držali za barku sve dok ih nije otrglo besno divljanje talasa, ili udaranje stena i stabala bacanih u svim smerovima.IO 56.1

Oni koji su odbacivali Nojeve opomene i rugali se vernom propovedniku pravednosti prekasno su se pokajali zbog svoga neverstva. Vode su surovo bacale i naginjale barku. Životinje u njoj izražavale su svoj užasni strah različitim glasovima; ali je barka ipak plovila sigurno, uprkos svim sukobljenim elementima, podizanju talasa i sudaranju s drvećem i stenama. Anđeli koji se ističu snagom, usmeravali su barku i čuvali je od oštećenja. Svakog trenutka u toku te strahovite oluje koja je besnela četrdeset dana i četrdeset noći održavanje barke je predstavljalo čudo sile Svemogućega.IO 56.2

Životinje izložene vetru trčale su prema ljudima, tražeći društvo ljudskih bića, kao da očekuju pomoć od njih. Neki ljudi vezivali su sebe i svoju decu za snažne životinje, znajući da će one uložiti sve snage da sačuvaju život, da će se popeti na najviša brda da bi izbegli nadiranje vode. Oluja nije gubila snagu - voda se podizala mnogo brže nego u početku. Neki su se vezivali uz visoko drveće na najvećim brdima, ali je i to drveće bilo iščupano iz korena i svom silinom bacano kroz vazduh, tako da je izgledalo kao da zajedno sa stenama i zemljom obrazuje sve veće i uzvitlanije grobne humke. Na najvišim vrhuncima ljudska bića i životinje borili su se za opstanak i za mesto pod nebom sve dok ih nisu odnele uklovitlane vode, koje su uskoro dosegle i do najviših uzvisina na Zemlji. Najviši vrhunci su konačno bili prekriveni, tako da su i ljudi i životinje izgubili život u vodama Potopa.IO 56.3

Noje i njegova porodica su zabrinuto posmatrali povlačenje vode. On je želeo da ponovo stupo svojom nogom na suho tlo. Puštao je gavrana koji je leteo tamo i amo, od barke i natrag.IO 57.1

Kada nije dobio obaveštenje koje je očekivao, pustio je golubicu, koja se, pošto nije našla odmorište, ponovo vratila u barku. Posle sedam dana ponovo je poslao golubicu i kada je na povratku donela u kljunu list masline, nastalo je veliko veselje osmoro preživelih, koji su tako dugo bili zatvoreni u barki.IO 57.2

I ponovo se spustio s Neba anđeo i otvorio vrata na barki. Noje je mogao da otvori prozor na vrhu lađe, ali ne i vrata koja je Bog zatvorio. Bog se obratio Noju preko anđela koji je otvorio vrata i pozvao i njega i njegovu porodicu da izađu iz barke i da zajedno sa sobom izvedu i sva živa stvorenja.IO 57.3