Osmo Poglavlje—Potop

Sitovi potomci su se zvali sinovi Božji; sinovi Kajinovi sinovi čovečji. Kada bi se sinovi Božji mešali sa sinovima čovečjim postajali su pokvareni i, zbog mešovitih brakova s njima, pod uticajem svojih žena, gubili svoj posebni, posvećeni karakter i sjedinjavali se s Kajinovim potomcima u njihovom idoloklonstvu. Mnogi su odbacivali strah Gospodnji i gazili Njegove zapovesti. Međutim, ipak je bilo nekoliko onih koji su činili pravdu, koji su se plašili i poštovali svoga Stvoritelja. Noje i njegova porodica spadali su među te malobrojne pravednike.IO 51.1

Pokvarenost ljudi je postala tako velika, povećala se u tako užasnoj meri da se Bog raskajao što je stvorio čoveka na Zemlji, jer je video da je zloća ljudska postala velika i da je svaka pomisao njihovog srca uvek samo zla.IO 51.2

Više od stotinu godina pre Potopa Gospod je poslao anđela vernom Noju da mu objavi da Bog više neće imati milosti prema pokvarenom rodu. Međutim, neće ih ostaviti u neznanju što se tiče svoga plana. On će poučiti Noja i učiniti od njega vernog propovednika koji će opomenuti svet da dolazi propast, tako da stanovnici Zemlje ostanu bez izgovora. Trebalo je da Noje propoveda narodu, ali i da pripremi barku, onako kako mu Bog bude rekao, da bi spasao sebe i svoju porodicu. I nije trebalo da samo propoveda, već da svojim primerom građenja barke svakoga osvedoči da zaista veruje u ono što govori.IO 51.3

Noje i njegova porodica nisu bili usamljeni poštovanju i slušanju Boga. Međutim, Noje je bio najpobožniji i najsvetiji od svih koji su živeli na Zemlji, i upravo njega je Bog izabrao da izvrši Njegovu volju, da sagradi barku i da opominje svet da mu se približava kraj. Matusalem, Nojev deda, poživeo je sve do godine Potopa; a bilo je i drugih koji su verovali Nojevom propovedanju i pomagali mu u građenju barke, koji su umrli pre nego što su vode Potopa zatrle Zemlju. Noje, svojim propovedanjem i primerom u građenju barke, osudio je svet.IO 52.1

Bog je svima koji su to hteli pružio priliku da se pokaju i vrate k Njemu. Međutim, ljudi nisu verovali u propovedanje Nojevo. Rugali su se njegovim opomenama i ismevali građenje tog ogromnog broda na suhoj zemlji. Nojevi napori da promeni svoje sugrađane nisu imali uspeha. Međutim, u toku više od stotinu godina on je istrajao u svojim naporima da ljude navede na pokajanje i da ih vrati Bogu. Svaki udarac čekića u barku predstavljao je propoved narodu. Noje je usmeravao posao, propovedao i radio, dok su ljudi gledali na njega s čuđenjem i smatrali ga fanatikom.IO 52.2